Пише: Владимир Ђукановић
Блиски Исток поново гори. Ништа ново. Сцене експлозија, разнесених људи и уништених домова су као неки неми филм на који смо огуглали. Декларативно смо згрожени, али у суштини немоћни да било шта урадимо сем да нажврљамо бесни коментар на друштвеним мрежама.
Док свет посматра растућу напетост између Израела и Ирана, у сенци борби одвија се још једна, тиша драма: војно исцрпљивање. Финансије су ту кључ. Израел, упркос технолошкој надмоћности и војној супериорности, се суочава са фундаменталним ограничењем сваке војне машине: ресурсима, то јест ловом. Свака ноћ активног одбрамбеног режима против иранских пројектила кошта око 285 милиона долара, а залихе кључних пресретача, који чине срце израелског ракетног штита, могле би бити исцрпљене. Велико питање је када, али по броју америчких војних авиона који слећу у Израел, у питању су дани, не месеци.
Ова информација потиче из поузданих војних извора, пренетих у тексту израелског листа Тхе Маркер. У питању је први пут да је израелски војни и политички врх тако отворено признао димензије проблема с којим се суочавају. И оне нису само војне, већ и економске, стратешке и психолошке. У Вашингтону кажу да су ту информацију изнели како би направили додатни притисак на председника Трампа да гурне Америку у још један рат. Он је сада у великој дилеми јер је изборе добио на изолационистичкој платформи где САД постају главни фактор мира у свету. Док је трапаво претио Иранцима пре пар дана је ипак рекао да ће одлуку донети за две недеље, што је класично одлагање у светлу растућег конфликта.
Систем који Израел користи за одбрану од иранских ракетних напада назива се вишеслојни одбрамбени кишобран. Он обухвата неколико софистицираних компоненти: Arrow 2 и Arrow 3 за пресретање балистичких и хиперсоничних ракета, David’s Sling за пројектиле средњег домета и Iron Dome за ракете кратког домета, које најчешће гађају цивилне мете. До сада се систем сматрао најбољим на свету и био извор љубоморе војних елита. Након првих удара на Иран чинило се да је систем недодирљив. Иранске ракете су нестајале изнад Израела као да ударају у невидљиву куполу изнад градова. Али ситуација се рапидно променила само пар дана касније када је Иран крену да испаљује хиперсоничне балистичке ракете новије генерације. Систем је кренуо да клеца и од преко 95% успеха у пресретању ракета пре два дана је спао на 65%. Слике разрушених објеката обишле су свет упркос строгој забрани израелске владе да се видео записи деле.
Сваки од ових система функционише у реалном времену, ослањајући се на високо прецизне радаре, напредне алгоритме и скупе пресретаче. Цена једног пресретача система Arrow 3 износи неколико милиона долара. Сваки покушај пресретања, било успешан или не, значи аутоматски губитак те суме из државног буџета. Како се небо изнад Израела шара иранским ракетама, тако лова цури.
Након што је Иран појачао своје нападе користећи хиперсоничне пројектиле таксиметар куца скоро $300 милиона дневно. Израелски војни буџет за 2024. годину премашује 80 милијарди шекела, што је око 22 милијарде долара и највиши је у историји земље. Једноставна калкулација каже да ће овај новац бити потрошен за 70-80 дана овим темпом. То ствара озбиљну фискалну рупу и намеће ребаланс буџета, резања средстава за образовање и здравство. Израел се никада није нашао у оваквој ситуацији и јасно је да само САД могу да подрже овај сукоб, ако не директно онда бар финансијски.
Најалармантнија информација је та да су залихе муниције и резервних делова за систем Arrow при крају. Услови на терену и интензитет напада указују да би, ако се тренутни темпо потрошње настави, залихе могле бити исцрпљене за мање од две недеље. Проблем је што производња тих ракета траје, јер су технички много сложеније од офанзивних ракета. Не зна се тачно колико САД имају ракета у магацинима и колико су спремни да оголе своје залихе зарад Израела.
Један војни извор, који је желео да остане анониман, изјавио је за израелске медије: „Ако се не обезбеди хитна допуна залиха, бићемо приморани да бирамо шта бранимо, а шта не. То је ноћна мора за сваког стратега, али и политички ризик који не можемо себи приуштити.“ У таквом сценарију, Израел не би био само физички рањивији, већ би и геополитичка порука била изузетно опасна. Непријатељи би то тумачили као знак слабости и наставили да интензивирају нападе, док би савезници могли поставити питање одрживости израелске војне моћи без константне помоћи САД. Сви се сада питају да ли се Нетањаху преиграо у својој жељи да уништи оно што сматра егзистенцијалном претњом за своју државу.
Америчка подршка у овом тренутку делује као једина опција. Пентагон је већ започео процесе логистичке помоћи, укључујући испоруке нових пресретача, делова, као и присуство америчких војних стручњака на терену у Израелу. Међутим, таква помоћ захтева време, а време је луксуз који израелски систем противваздушне одбране нема. Нетањаху је ово знао, и није искључено да је читаву акцију убрзао како би поново сатерао Америку у ратни ћошак. Он и Трамп немају добар лични однос што је код председника САД кључ у геополитичким односима. Зато одуговлачи одлуку о директном нападу на Иран како би преговорима дао још једну шансу. Овај мањак одлучности само повећава неизвесност која у ратним ситуацијама углавном гравитира ка ескалацији.
Финансијски сектор у Израелу све више реагује на ову неизвесност. Акције војних и безбедносних фирми осцилирају, а процене буџетског дефицита за ову фискалну годину већ су ревидиране. Економисти упозоравају да, ако се тренутни ниво издатака настави, држава ће бити приморана да прибегне додатним задуживањима, повећању пореза или смањењу других буџетских ставки. Америка ће морати да ускочи финансијски ако се обим напада настави овим темпом. Процене америчких служби су да Иран има преко 28.000 ракета тако да не видим разлог зашто би Иран престао са нападима, јер и они све ово добро знају.
Израелска јавност, која се у првим данима напада показала изузетно уједињеном, сада почиње да поставља питања: докле можемо овако? Колико кошта сигурност? Да ли ћемо имати новца за обнову ако све потрошимо на пресретаче?
С друге стране, владина позиција је јасна: не постоји цена која је превисока када је у питању заштита грађана. Премијер је поновио да ће „Израел користити сва средства која су му на располагању да заштити свој народ и територију“, док Министарство одбране инсистира да су све опције на столу – укључујући и продужену мобилизацију резервиста, као и убрзање домаће производње одбрамбене опреме. Поред све те реторике само једно је јасно: Израел не може да победи Иран без директне америчке подршке. Амерички председници до сада нису имали снаге да Израелу кажу не, и све је јасније да ни Трамп нема ту снагу.
Међутим, оно што највише забрињава експерте јесте осећај стратешке исцрпљености. Иран, свесно или не, користи тактику исцрпљивања – не покушава да пробије штит једном великом салвом, већ сталним нападима који исцрпљују залиху, ресурсе и вољу.
У том смислу, одбрана више није само техничко питање. Она постаје психолошко оружје, тест воље нације, отпорности институција и способности савезника да реагују брзо и одлучно.
Ако Израел остане без ефикасне противракетне заштите, читав регионални баланс моћи би могао бити нарушен. Друге силе – попут Хезболаха у Либану или милиција у Ираку и Јемену – могле би то искористити као сигнал да напади доносе резултате. А тада би израелска влада била суочена с двоструким притиском: да одговори војно, а да при том очува друштвену стабилност код куће.
У овом тренутку све очи су упрте у Вашингтон и Тел Авив. Да ли ће логистика успети да стигне на време? Хоће ли домаћа производња пресретача успети да покрије јаз? И најважније: колико дуго може једна држава да купује сигурност, сваке ноћи, за 285 милиона долара?
Извор: Фејсбучење
