Пише: Марјан Чакаревић
Жарко Радаковић: Емиграција 2: стихови, Трећи трг, Београд, 2024
Иако је у претходне три и по деценије објавио петнаестак прозних књига (углавном романа), и то код наших најугледнијих издавача, књижевна критика и такозвана читалачка публика још увек се тешко и споро навикавају на чињеницу да Жарко Радаковић није само повлашћени преводилац опуса Петера Хандкеа него управо и писац са сада већ позамашним опусом. Томе не може бити узрок искључиво пословична пометња и инертност наше културе, која се више маћехински него мајчински односи према уметницима, нарочито онима који су у неком тренутку напустили домовину и живе на разним тачкама белог света, већ и сама природа Радаковићеве прозе, за коју је Албахари у предговору књизи Страх од емиграције (2010) рекао да јој је, овој прози дакле, увек прилазио са “смерношћу ученика” и да се никада не би усудио да у сопственој прози ради ствари које Радаковић ради у својој. Реч је ту о специфичном авангардном радикализму у преиспитивању образаца света, којим се овај писац служи од самих својих почетака. Уза све, чак не ни тако комплексне нити бројне формалне и садржинске преображаје, тај радикализам на известан начин “успорава” текст, “отежава” читалачко уживљавање и саживљавање са причом.
Читаву ову ситуацију додатно усложњава чињеница да је након првог низа што сопствених, што коауторских књига током деведесетих година и у првој деценији новог века, Радаковић објавио речену књигу Страх од емиграције, која заправо представља његова прозна истраживања из осамдесетих година. Ова проза у стваралачкој хронологији претходи првој Радаковићевој објављеној књизи, роману Тибинген (1990, најужи избор за Нинову награду), а исти је случај и са најновијом књигом Емиграција 2: стихови, иначе првом песничком збирком у досадашњем опусу овог писца. Емиграција 2, наиме, има белешку која следи након Увода: “Све песме су настале у периоду између 1978. и 1990. (а неке и раније)”, а овај податак не би требало разумети као пуку фактографију.
Када се ово каже, онда се не мисли на веселе осамдесете, шизике и поп музику, нити, с друге стране, на успон мрачних националистичко-популистичких сила које све до данас у доброј мери диктирају југословенске политичке токове, већ на одређени социјално-политички оквир који подразумева таласе економских криза, обнову хладноратовских напетости, а онда и Перестројку и распад Источног, комунистичког блока, за време којих се осећају дах истинске слободе, али и страх, анксиозност, егзистенцијална немоћ пред оним што долази. То се може пратити на различитим равнима и у низу песама, али видљиво је већ од прве, “Престројавања”, чији је сâм наслов најдословнији превод речи “перестројка”, а у којој лирски јунак изводи наоко апсурдна преслагивања сопственог живота: “повадих фиоке из ормана/ истресох им садржине// леву фиоку ставих на место/ десне, а десну на место доње// у горњу ставих карте/ које претходно измешах/ а из средње фиоке повадих дуг-/ мад и убацих то у кесу/ коју ставих у горњу фиоку (…)”, да би на крају песме уследило признање: “(…) али одмах и/ седох јер моји пријатељи беху у рату моја деца беху на улици моје мисли беху пензионисане, уста: дрхте, ноге: од камена, а чело: небо на слици магрита који је давно давно умро (можда негде на раскршћу у равници где се крећу још само коњи)”.
Један од основних Радаковићевих уметничких поступака јесте деконструкција, својеврсно рашчлањивање свих људских образаца (уметничких, психолошких, социјалних, политичких, историјских, свакодневног понашања) на најмање саставне делове (у неким песмама се и речи разбијају на слогове и гласове), чиме се с једне стране освешћују њихово присуство и дејство, потом се, с друге стране, естетизује свакодневица, односно сâмо људско постојање у свом најелементарнијем виду, што би био типичан неоавангардни гест; док се с треће стране искушава наша представа о уметничкој вредности.
У вези с потоњим могле би се навести бројне песме, па тако и “Анте Марковић, телефоном, Борисаву Јовићу”: “у последње/ време/ не идем/ на пијацу”. Којим се мерилима вреднују песме као што је ова, какав естетски ужитак она изазива у читаоцу? У првом реду ради се свакако о хуморном, детронизујућем ефекту који изазива замишљање оваквог разговора двају политичара који спадају међу најмоћније фигуре друге половине осамдесетих и почетка распада Југославије, али још је занимљивије читање у наше време и заправо немогућност да се замисли, макар и у песми, макар и овако хуморно, сличан разговор између, рецимо, А. Вучића и С. Малог. Вреди се запитати да ли се из тога могу извући икакве поуке?
Емиграција 2 је у целини, баш као и прозна колекција Страх од емиграције, каталог експеримената, од којих сваки има сопствену форму, а понекад и више образаца у оквиру исте песме (у наводу из “Престројавања” може се, рецимо, видети прелаз из стихова у прозу, на самом крају). Истовремено, Емиграција 2 је и уметничко сведочанство о нестабилној, преломној епохи, у којој су неке стеге попустиле, али су неке друге, нове, тек намештене, почињале да се стежу. У средишту свега тога је уметник, авангардни лирски јунак, близак стварном Жарку Радаковићу који исписује своју уметничку биографију, искушавајући читаву палету различитих поетских формула, од звучно-заумних и хуморно-апсурдних до најчистијих емоционалних исповедања. Све оне стратегије које је овај писац касније користио у прози, али и неке које није, налазе се у овој књизи, ако се тако може рећи – у свом основном облику.
Стога би Другу књигу Емиграције требало читати у пакету са Страхом од емиграције, а онда и у нешто ширем контексту са романом Тибинген и прозама Книфер (1994) и Емиграција (1997), јер би се, налик ономе што стоји у песми “Фридрих Хелдерлин”, видело да је Радаковић заправо све време био песник, али није хтео то да зна.
Извор: Време
