Разлог доласка Петре Кели у Југославију 1985. био је подршка студентском протесту против закона о “вербалном деликту” који је као мач над главом висио интелектуалцима, новинарима, студентима. А ја сам тада био студент
Било ми је 17 година када сам први пут чуо њено име. Та крхка Њемица је хтјела да оснује „антипартијску партију”. Нисам разумио шта то значи, али звучало ми је добро. Касније, после војног рока у Загребу, који је од мене направио увјереног антимилитаристу, после прочитаног Херберта Маркузеа, Валтера Бењамина и гомиле текстова „Франкфуртске школе“, схватио сам да се Петра Кели обраћа и мени. Да су принципи на којима је она тада оснивала Зелене, били и моји темељи: антиауторитарна, антиратна прича која обухвата бригу за загађену околину и бригу за све који су жртве циничног капитализма или совјетског тоталитаризма. Могао сам као млад човјек све то да потпишем. Свидио ми се начин на који је она смјело подржала студенте у Београду, правећи проблеме изанђалим социјалистичким политичарима.
Случај је хтио да сам неколико мјесеци – од априла до октобра 1992. – са Петром Кели дијелио макар исти политички простор, читао исте вијести, јер сам био двадесетдеветогодишњи антиратни егзилант у Њемачкој, а она свјетски позната четрдесетпетогодишња политичка икона покрета који ју је већ тада разочарао.
Деринџер доноси смрт
Онда је дошла та кобна првооктобарска ноћ. Петра Кели је живјела са политичким саборцем Гертом Бастијаном у мирној бонској четврти Таненбуш. Бастијан је био пензионисани генерал и више од двадесет и четири године старији од Петре Кели. Још као младић је у Другом свјетском рату био на источном фронту. Од педесетих је ступио у западноњемачку војску Бундесвер и тамо изградио каријеру све до чина генерал-мајора. Генерал Бастијан се 1980. супротставио стационирању атомских ракета средњег домета у Њемачкој, пензионисао се и активно се укључио у мировни покрет. Тамо је упознао Петру Кели. Био је посланик Зелених у њемачком парламенту од 1983. до 1987. Високи официр који демонстрира заједно са брадатим зеленим момцима – то је само по себи било сензационално.
Полиција тврди сљедеће: у ноћи 1. октобра Герт Бастијан је из пиштоља убио Петру Кели на спавању, а онда је пуцао и у себе. Пиштољ „деринџер”, кратке цијеви, често је виђан у вестернима, у ручним торбицама дама или у чизмама професионалних коцкара. Бројни су њихови партијски другови и пријатељи који никада нису повјеровали у званичну верзију, иако су и касније истраге и поновне реконструкције догађаја скоро у потпуности искључиле учешће неког трећег лица у тој драми.
Њемачко-америчка биографија
У швапском дијелу Баварске, на ушћу ријеке Гинц у Дунав, налази се варош Гинзбург. У њој је 1947. рођена Петра Карин Леман. Отац Рихард је напустио мајку Маргарете када је ћерки Петри било седам година. Мајка је по цијели дан радила, а на дијете је пазила бака. Мајка се удала за америчког официра стационираног у Вирцбургу Џона Едварда Келија. Цијела породица прихвата ново презиме. У том браку Петри су рођени сестра и брат, а породица Кели 1959. одлази у Сједињене Америчке Државе. Петри је 12 година. У школу иде у Колумбусу у савезној држави Џорџија, а потом, после пресељења породице у Вирџинију, похађа школу у Хемптону, гђе је завршава као ђак генерације.
Потом студира политикологију и свјетску политику у Вашингтону. Њена сестра је у то вријеме обољела од рака, родитељи су је одвели у Њемачку да се лијечи, и тамо, у Хајделбергу, умрла је 1970. Петра Кели је за вријеме студија у Вашингтону политички активна, учествује у демонстрацијама против Вијетнамског рата и расне дискриминације. У америчком покрету за грађанска права упознала је методе ненасилног протеста, њени узори су Махатма Ганди и Мартин Лутер Кинг. Заокупљају је биографије жена попут револуционарке Розе Луксембург, књижевнице и новинарке Жорж Санд, феминисткиње и антиратне активисткиње Еме Голдман, и глувонијеме и слијепе америчке књижевнице Хелен Келер. Ангажовала се у предсједничкој кампањи сенатора Роберта Ф. Кенедија, који је усред партијске предизборне трке убијен у атентату 6. јуна 1968. Петра Кели је окончала свој студиј 1970. као најбоља страна студенткиња.
Поново у Европи
Од јесени 1970. Петра Кели је у Амстердаму гдје на тамошњем универзитету стиче још једну диплому на факултету политичких наука. Ради као асистенткиња на Европском институту. Европска заједница – претеча Европске уније – у својој администрацји има потребу за стручњацима попут Петре Кели. Она се у Бриселу запослила у Европској комисији и радила је за њу све до 1982. Још 1972. постала је члан Социјалдемократске партије Њемачке, јер је одобравала помирљиву источну политику Вилија Бранта. Али у исто вријеме је активна у еколошком грађанском савезу. Изгубила је једно дијете у шестој недјељи трудноће и тврдила да је то резултат бројних рентгенских снимања, али да то не може да докаже. Њена чувена изрека гласи: „Ако су се преварили већ код једног фетуса, шта је онда са укупном атомском индустријом?”
Ангажована је у више мировних група и форума који ће касније чинити базу Зелених. Она се са социјалдемократама разилази када Хелмут Шмит пристаје да стационира америчке атомске ракете типа Першинг II на њемачком тлу. У отвореном писму тадашњем социјалдемократском канцелару иступа из партије и најављује нову форму политичког организовања.
Настанак Зелених
Петра Кели 1980. спада у осниваче нове странке, изабрана је у предсједништво. У првим годинама она је била једна од водећих политичарки Зелених. Учествује у мировним демонстрацијама против атомског наоружавања. Са социјалдемократом Јо Лајненом приредила је књигу „Принцип живот” у којој су аутори попут младог Герхарда Шредера писали о свом виђењу могућег атомског рата и еколошким проблемима. Од 1983. Зелени су били заступљени у Бундестагу. Петра Кели је постала једна од три водеће личности у посланичком клубу – поред Ота Шилија и Марилуизе Бек. Њена интересовања остају иста – мировна политика и људска права. Тијесно је сарађивала са ванпарламентарним организацијама, подржавала је источноевропске дисиденте – од Источне Њемачке до Југославије.
Заједно са Гердом Бастијаном је у Источном Берлину развила мировни транспарент, била је приведена, након пуштања на слободу срела се са источноњемачким дисидентима. Источноњемачке комунистичке власти су то трпјеле јер су Зелени одбијали стационирање атомских ракета НАТО-а у Западној Њемачкој. Петра Кели је од источноњемачког шефа државе и партије Хонекера тражила да пусти из затвора активисте источноњемачког мировног покрета. У њемачком парламенту је прва покренула питање кинеске окупације Тибета и стање људских права тамо. Фебруара 1987. она је учествовала на московском мировном форуму гђе је срела Андреја Сахарова и Михаила Горбачова. 1989. је основала Савез за социјалну одбрану, али њен утицај у партији се битно смањио. Петра Кели није била кандидат Зелених на изборима 1990. па је тада окончан њен посланички мандат. Захтијевала је од партије да се врати својим изворним принципима. Већ сљедеће године добила је само 30 одсто гласова као кандидаткиња за предсједништво странке. Али она се не зауставља. Залаже се за Тибет, за аутохтоне народе Аустралије и Америке. Усваја једну тибетанску ђевојчицу.
Елитна мисионарка
Јута Дитфурт у својој књизи „То су били Зелени” овако описује Петру Кели: „Она је била вјероватно прва (и до сада једина) предсједавајућа неке партије која је на једноставно питање новинара ‘како сте’ у брзом стакату образложила колико су опасни планови њемачке Владе са атомским оружјем, и колико је за то крив Франз-Јозеф Штраус, и да треба спријечити градњу постројења за прераду нуклеарног отпада у Вакерсдорфу и како има изгледати другачија политичка култура. Никада се није чуло за још једно питање тог новинара”. Ауторка ове књиге о партији у чијем је оснивању и сама учествовала наводи и ријечи других новинара који су по два сата причали са Петром Кели и после тога били потпуно смождени. Њени страначки другови се сјећају како је понекад сузама и провалама емоција хтјела да принуди партију да пође у жељеном смјеру. Дитфурт њену страст назива „елитно-мисионарским” ставом и додаје да је Петра Кели много урадила на етаблирању Зелених, а потом је патила због њиховог приближавања етаблираним партијама.
Поразни распад Југославије
Петра Кели је у Југославију дошла у јесен 1985. У њен долазак је био упетљан тада млађани Зоран Ђинђић. Формални разлог је био предавање на Међународној политичкој трибини Студентског културног центра у Београду. Политички разлог је био подршка студентском протесту против тада актуелног закона о “вербалном деликту”, који је као мач над главом висио интелектуалцима и новинарима у Југославији. Још конкретније – Петра Кели је протестовала против „суђења шесторици” како се тада звало суђење групи студената. Полиција је реаговала грубо и глупо, представници Зелених су морали отпутовати – избио је међународни скандал. Други пут у Београд Петра Кели долази на позив Зорана Ђинђића како би подржала оснивање Демократске странке.
Светлана Слапшак је о односу Петре Кели према Југославији писала овако: „За њу је пораз био распад Југославије, који се догодио после толико успеха и победа, срећних тренутака за људска права: уништење берлинског зида, пад јужноафричког режима, пад Чаушескуа, уклањање Першинг ИИ ракета. Не због тога што би посебно веровала у југословенски социјализам, који је окусила на кожи, већ зато што се трагично урушио простор људских права, и што је криза решавана убијанием”.
Само један дан живота
Јута Дитфурт каже: „Петра Кели је живјела тако интензивно, као да ће животу сваког трена доћи крај”. Не треба онда да чуди што се постхумна књига њених текстова и интервјуа из1997. зове „Живи као да ћеш данас умријети”.
Ипак, књига коју је објавила 1990. говори највише о томе како је Петра Кели схватала политику: „Мислити срцем. Текстови за вјеродостојну политику”. Та умјетност интелигентне емпатије није се свиђела многим каријеристима у њеној партији. На крају је она остала у мањини. Убијена је прије тренутка када су Зелени постали супротност онога што је жељела – супротност „антипартијске партије”. Постали су обична партија на власти.
Драгослав Дедовић
Извор: Дојче Веле
