Разговарала: Марина Кобленц
Превод: Зорана Костић
Неки од главних изазова укључују расељавање током рата без наше професионалне опреме; недостатак струје од прве недеље израелских напада, каже Шрук за Нови магазин и додаје да јој је највећа жеља да се рат заустави, да уђу помоћ и медицинска опрема
Где сте били на почетку рата?
Мој муж, Рошид Сараџ, моја ћерка и ја смо отпутовали 2. октобра на двомесечну професионалну турнеју по региону. Мој муж је филмски стваралац, новинар и суоснивач продукцијске куће Аин Медија. Такође смо планирали да обавимо умру у Меки. Вратили смо се 8. октобра, мотивисани посвећеношћу нашем послу и нашем народу.
Какво је порекло ваше породице: да ли је аутохтона у Гази или је расељена од 1948. или касније?
Моја породица је расељена из Јибне близу града Рамале 1948. Дакле, ми смо породица расељених лица. Међутим, породица мог мужа може се пратити уназад у Гази неколико генерација. Мој свекар, Јахја ел Сараџ, је градоначелник града Газе.
Ваш муж је био директор Аин Медије у граду Гази коју сте преузели након што је убијен на почетку рата. Који су Ваши главни изазови?
Неки од главних изазова укључују расељавање током рата без наше професионалне опреме; недостатак струје од прве недеље израелских напада. Алтернативе за пуњење наших уређаја су систем соларних панела који није ни лако приступачан, или места са генераторима који раде на гориво, али гориво је такође оскудно. Зато су у болничким просторијама постављени шатори за штампу где новинари имају приступ интернету и струји. Била сам расељена на југ Газе пре примирја у јануару 2025. Пешачила бих два сата до Специјализоване болнице Кувајта, јер једва да има возила која функционишу, док је вожња запрежним колима које вуче магарац толико спора да је пешачење ефикасније. Дакле, овако успевамо да отпремимо материјале и повежемо се са спољним светом. Значајан изазов друге природе је губитак чланова нашег тима: Ибрахима Лафија, нашег сниматеља, убиле су Израелске одбрамбене снаге 7. октобра док је снимао гранично подручје између Газе и Израела; још један колега, Хајтам Абделвахед, је или отет или је под рушевинама, не знамо; мој супруг Рошди је убијен; Махмуд, још један сниматељ, је убијен у време примирја у јануару 2025. Њихов губитак ставља велики професионални терет на мене и остатак тима, јер морамо да преузмемо њихов посао, ја имам само две руке… Поред тога, расељеност, дељење мале собе са још 15 људи, отежавало ми је да се фокусирам на посао због присуства великог броја деце. Шетала бих около тражећи да се повежем на интернет, да видим да ли долази још задатака од клијената. То су све технички изазови. Онда је ту глад, није лако бити гладан док ходате на велике удаљености, носите опрему и хоћете да се фокусирате се на посао. Али највећи изазов је несигурност, да неко може бити убијен у сваком тренутку. Израел намерно и систематски циља новинаре од почетка рата, 220 их је до сада убијено према подацима канцеларије за медије у Гази. Ово циљање се протеже и на чланове породице новинара, тако да се плашите за чланове своје породице. Носимо велику одговорност јер Израел не дозвољава страним новинарима да уђу у Газу.
Да ли извештавате за неке стране медије, ако да, за које? Какво је искуство?
Да, радим за неколико страних медија, међу којима су Франце 24, АБЦ, Арте, Сwисс ТВ, и добијам захтеве за интервјуе од медија као што су Ал Јазеера и Демоцрацy Ноw. Било је то добро искуство до сада, лакше нам је када знамо да страни медији извештавају о нашој причи, нашој патњи и приказују их широм света.
Да ли још увек постоји медијски пулт у болници Ал Акса који пружа интернет услуге новинарима?
Да, постоји, али ја више нисам тамо. Током јануарског примирја, средином фебруара, вратила сам се у град Газу. Изгубила сам дом, сва моја браћа и сестре, који живе на различитим локацијама, изгубили су домове. Сада изнајмљујем кућу у насељу Тел ел Хава, желела сам да будем близу места где се налазио мој дом, близу места где је мој муж убијен, близу места где сам провела најсрећније године свог живота. У једном тренутку, моја породица и ја смо расељени у Деир ел Балах у два шатора, један за жене, други за мушкарце. Био је то пакао на земљи. На почетку рата, сви смо били изгубљени. Од Накбе 1948. нисмо доживели катастрофу ове врсте. Нико није очекивао да ћемо завршити у шаторима који не штите ни од летње врућине ни од зимске хладноће – ту сада живи већина људи. Недавно је ИДФ издао наређење за евакуацију, али сам ја одбила да напустим свој крај.
Какав је Ваш одговор на то што Израел посебно циља и убија палестинске новинаре који тврде да су чланови Хамаса?
Да су Хамас, носили би оружје и били би у скровишту, уместо да буду јако видљиви носећи прес прслуке, медијску опрему и извештавајући. Оправдање за сваки злочин је: „Они су Хамас.“
Да ли постоје поуздани подаци о броју палестинских новинара које су израелске снаге посебно циљале и убиле од октобра 2023, не укључујући оне који су можда погинули у општим ваздушним нападима?
Да, Комитет за заштиту новинара истражује сваки појединачни случај и извештава о бројкама. До краја маја идентификовао је најмање 17 новинара и два медијска радника који су били директна мета израелских снага.
С обзиром на то да су новинари посебно мета, да ли се осећате угрожено када носите „Пресс“ ознаку? Да ли сте размишљали да га не носите?
Не волим да носим Пресс прслук, чини ме метом. Људи на улицама, образовани или не, свесни су да су новинари мета, стога нас се плаше. Понекад чујем око себе: „Не приближавај јој се“, једном је једна старица узвикнула: „Идите кући, престаните да радите овај посао!“ Међународно хуманитарно право и други инструменти штите новинаре на ратним подручјима, што је и сврха прслука, али је бескористан па га зато ретко и носим, могао би ме погодити снајпер са или без њега.
Ко брине о Вашој ћерки док извештавате са терена?
Живот под геноцидом је променио наше околности, сада живимо у групама, живим са својом браћом и сестрама који такође имају децу, они нису могли да наставе да раде, моја ћерка остаје са њима. Док извештавам, живим са високим нивоом анксиозности због страха да ће доћи до удара на кућу или да ћу бити убијена, моја ћерка не заслужује да јој оба родитеља буду убијена. Понекад мислим да овај свет не заслужује наш опроштај… масакрирају нас, нико није учинио ништа да заустави овај геноцид.
Чињеница је да Хамас користи цивилну инфраструктуру за складиштење оружја и базирање својих војних операција. Чињеница је да је Израел прекршио правила ратовања наведена у Женевским конвенцијама… У којој мери је Хамас милитаризовао цивилне објекте у Гази? Може ли Израел да оправда, као што то проба да чини, огромно уништавање болница, универзитета, школа, гробља, верских објеката, музеја, санитарних чворова и шаторских кампова расељених лица због обима милитаризације цивилних објеката?
Не могу вам дати прави одговор на ово питање, јер нисам стручњак. Оно што вам могу рећи јесте да не видимо Хамас, они су под земљом или у шатору, или негде другде. ИДФ је способан за прецизно циљање, али не, они ће наставити да убијају стотине док јуре једног члана Хамаса. Оно што се може приметити јесте да Хамас остаје у подручјима под наређењима ИДФ-а за евакуацију, одакле настављају борбу – то видимо када Хамас објављује видео снимке напада на израелске војнике. Једноставно нема логике у претпоставци да је целокупно становништво Газе, више од два милиона становника, састављено од Хамаса. Нпр. ја нисам Хамас, нисам за Хамас или било коју другу странку, ја сам независна. Исти је случај био и са мојим супругом. Има на хиљаде људи попут нас. Израел води рат без црвених линија, тврдећи да је присуство Хамаса у сваком углу оправдање за наставак геноцида. Израел издаје све више наређења за евакуацију која покривају све више подручја, поново расељавајући стотине хиљада, док истовремено сужава простор у који би расељени могли да се преселе. Живимо у неподношљивом, бруталном хаосу.
На основу онога што видите и чујете на терену, да ли мислите да ће Израел преузети већи део Газе како тврди и да ли постоји могућност да Израел натера премештање Палестинаца у друге земље?
Нико то не зна. Волим ову земљу, припадам овој земљи, чак и сада када је постала пустиња, рушевина где је живот неподношљив. Имала сам раније прилике да одем, али нисам. Не бих могла да будем у иностранству, стално трауматизована размишљајући о судбини својих вољених. Једва чекам да се рат заврши, да се границе отворе, да стигне помоћ, да почне обнова, сигурна сам да ће бити обновљено и да ће бити боље него пре. С друге стране, будућност… не знам, јер не знам да ли ћу бити жива у наредна два минута. Не знам да ли ћу остати или отићи, свет нас сигурно не чека отворених руку. Оно што знам је да желим да убијање престане и желим да храна и медицински материјал уђу, гладујемо и умиремо од излечивих повреда и болести.
Уколико дође до прекида ватре, ослобађања талаца, повлачења ИДФ-а и Хамаса, да ли мислите да би трајни мир између Израела и Палестине био могућ?
Окупација мора да престане, без тога нема решења. Израел је прекршио прекид ватре из јануара 2025. Сада се говори о још једном прекиду ватре, можемо ли веровати Израелу? Могу ли веровати свом окупатору који ме је лишио неких од најближих људи у мом животу и због којих моја ћерка неће прославити ниједан рођендан са оба родитеља и неће моћи да се сети очевог лика јер је имала само једанаест месеци када је убијен?
Извор: Нови Магазин
