Пише: Елис Бекташ
Култура, тај аморфни, клизави, а почесто и љигави појам који се у говору користи с лакоћом, а у дефиницији с очајем, још никад није успио да се објасни онако како би то задовољило све који га призивају. И неће никад. Култура није појам, она је протејски процес успостављања односа према стварности. Промјењива, контрадикторна, непредвидива, баш попут и стварности. Једино стабилно у вези с културом то је да се опире сваком покушају централизације, класификације и институционализације. Зато је апсурдно да и даље имамо министарства културе – као да неко покушава задржати ријеку у витрини.
Замислимо, чисто хипотетички, будућност без министарстава културе. Без кабинета у којима се одлучује који ће пројекат добити буџет, а који не, који споменик је достојан, а који није у духу времена, ма шта то значило. Будућност у којој умјетници не моле бирократе за милостињу, већ стварају у непосредној вези с друштвом – чак и против њега, ако треба. Будућност у којој култура која не живи захваљујући субвенцијама, него успркос њима.
У тој будућности нема културних политика које у суштини нису ништа друго до рафинирани облици идеолошког туторства. Нема конкурса на којима се унапријед зна ко пролази, а ко се не уклапа. Нема великих стратегија које служе као покриће за статус кво. Умјесто тога, култура буја као коров – гдје хоће, како хоће и без дозволе икога.
Умјетност у тој будућности више није мазга која на леђима носи државне, националне или цивилизацијске наративе. Она се не бави његовањем традиције, још једног појма који никада неће постати власник јасног и недвосмисленог значења, не пропагира вриједности које је не смије да пропитује и преиспитује, не слави јубилеје које ништа не значе. Не ради за владу. Не ради за опозицију. Не ради ни за јавност, осим ако јавност није спремна да издржи истину.
Зато је крајње вријеме да министарствима културе признамо оно што она јесу: чувари канона, надзорници слободне мисли, естетски полицајци. Ако им ишта дугујемо, то је захвалност што су нас подсјетили како изгледа културни систем који не вјерује ни у културу ни у умјетност, већ само у своје мандате.
Можда ће ова идеја дјеловати радикално, али право питање је: није ли задржавање оваквих институција још радикалнији чин? Није ли фарса то што бирократске структуре одлучују о умјетничким вриједностима, док су у стварности само трансмисија политичких потреба? Коме није јасно о чему говорим, само нек погледа чиновнике на културним и умјетничким примједбама и нелагоду у говору њихових тијела.
У идеалном друштву – какво не постоји нити ће икада постојати – умјетност не треба министарство. Култура не треба канцеларије и протоколе. Потребни су јој само људи који је стварају и они који су спремни да се с њом суоче. Без тумача. Без модератора. Без министарства.
А за оне који се питају: А ко ће онда да брине о нашој културној баштини? – одговор је једноставан: нико. Или свако. Јер права баштина није оно што чувамо под стаклом, већ оно што носимо у језику, гесту, несаници. А то вам, господо, министар не може ни дати ни одузети.
Али да будемо поштени до краја – није све кривица министарстава. Њу носе и умјетници који у редовима пред шалтерима чекају на одобрење, као да култура почиње тек кад се налијепи печат. До оних што пристају на пројектне буџете као на милост, што пишу application-friendly наративе и режу властиту идеју да би стала у форму апликације. До свих оних који се сјећају своје умјетничке храбрости само у паузама између двије транше.
Министарство културе, у свом садашњем облику, није ништа друго до савремени облик дресуре. Ту се не стимулише стваралаштво, него лојалност. Не подупире се ризик, него предвидљивост. И зато умјетност у институционалној култури најчешће изгледа као пас који зна трикове, али више не зна ухватити се у коштац са курјацима.
У том пејзажу пуном лажне озбиљности, галерије се претварају у дипломатске салоне, позоришта у идеолошке полигоне, а књиге у церемонијалне предмете за додјелу годишњих награда. Сликари сликају да би их звали на бијенале. Режисери режирају да би их похвалио савјетник министра. Писци пишу да би их номиновали. И сви знају да ту нешто није у реду, али нико не прави сцену. Јер сцену, знате, треба заказати унапред, с буџетом и дозволом.
Па ипак, постоји и друга култура – она која се не стиди сопственог поријекла и сопственог подземља, која не тражи одобрења, не зна за конкурсе и не моли за публицитет. То је култура која се прави у подрумима, становима, на улицама, у парадоксима и поразима. Култура која се не може пријавити за финансирање јер не пристаје да постане пројекат.
То је култура која не прави компромис с нацијом, с религијом, с државом, ни с тржиштем. Она не постоји да би ишта репрезентовала. Она постоји да би растргала. Да би преиспитала. Да би, ако треба, и пљунула. И то је она култура која нас једина још може спасити. Не у смислу постизања спаса, већ у смислу подсјећања на идеју спаса. Који никада не долази.
Ако већ мора постојати некакво министарство, онда нека то буде Министарство за узнемиравање јавности. Нека распише конкурсе за субверзивне перформансе, за незаконите графите, за забрањене књиге. Нека то буде министарство које финансира све што институције не могу поднијети. Културу која се не да користити, ни продавати, ни изложити у витрини за свечане пријеме. До тада, највећи културни чин биће – игнорисати. Министарство. Политику. Награде. Ритуале.
И сачувати оно мало достојанства што је остало на крају епохе у којој се култура уредно архивира, али се не памти. У којој се ствара без ватре. Говори без језика. Постаје културни радник, а не умјетник. Стратешки партнер, а не непријатељ. А култура, ако ишта јесте, онда је баш то – непријатељ. Стварности каква јесте, њене наказности.
Култура не треба да буде чувана у заточеништву, него пуштена. Не у резиденцијама, него у хаосу. Не у институцијама, него у лавиринту стварности од чије ће зидове рикошетирати. Она не треба да прославља нацију, вјеру или језик – него да их раставља на саставне дијелове и враћа им питање умјесто одговора. А кад држава од културе тражи лојалност, култура јој дугује само једно: презир.
Јер култура која не вријеђа устаљени поредак ствари – није култура. Култура која не уздрма, не разочара, не разбије слику у коју сви превише зуре – то није ни сјећање, ни отпор, ни глас. То је само тапета на зиду кабинета. И зато – или ће култура бити слободна, непослушна и субверзивна… или нека је не буде уопште.
А ви, који имате великане за које навијате и који вјерујете да је култура горостасни гардист који будно бдије над идејом државе и нације, ви немате разлога за страх. Овај је текст само узалудан бљесак утопијског промишљања, писан не с амбицијом да покрене револуцију већ да малобројне подсјети да култура и умјетност увијек крећу из једнине и да једнини дугују захвалност за своје постојање. Зато се након њега неће десити ништа, зато ће након њега ствари остати какве су биле и прије њега, на олакшање и задовољство чиновника и медиокритета. Али и културњака и умјетника којих не би било без чиновника и без медиокритета.
