Пише: Момчило Б. Ђорђевић
Деца проводе исто толико времена одрастајући колико и гренландски китови, који, за разлику од људи, живе стотинама година.
Кад се размишља о детињству које чини хомо сапијенса јединственом врстом, оно делује тако обично и свакодневно иако нас чини најсложенијим живим бићима и екстремним изузетком на Земљином шару. Деца одрастају и развијају се много дуже од било ког живог бића осим од гренландских китова, који одрастају око 25 година и тек онда постају потпуно самостални.
Међутим, гренландски китови су много пута већи од људи и много дуговечнији, па троше између пет и 10 одсто живота пазeћи на младунче, за разлику од људи, који троше скоро четвртину живота бринући да им потомство одраста како треба и да успе у животу. Већ неколико деценија психолози и антрополози тврде да деца настављају са растом и сазревањем и после 19. године.
Студије спроведене у 50 земаља откриле су још у прошлом веку да је смртност деце смањена за 80 одсто, док је почетком овог века смртност адолесцената опала само мало (око 32 на 100.000), при чему у структури морталитета дoминирају повреде (Н. Рончевић).
У студији часописа „Лансет” аутор Џорџ Патон и колеге открили су да су водећи узроци смрти адолесцената страдања у саобраћају, заразне, нутритивне и перинаталне болести. Поремећаји менталног здравља значајно се повећавају током адолесценције – 75 одсто психијатријских поремећаја јавља се пре 24. године и највећи су узрок болести међу младима.
То је зато што пубертет почиње раније, а брак и друге друштвене транзиције се дешавају касније; период адолесценције се продужава до 32. године. Ове промене утичу на здравствено стање и понашање. На пример, пубертет је повезан са почетком сексуалне активности, а ранији почетак пубертета може повећати период ризика од тинејџерске трудноће и сексуално преносивих инфекција.
Адолесценција се обично дефинише хронолошким узрастом (10–19 година), али здравствено понашање је снажније повезано са физичким променама у току пубертета. Истраживања сада испитују како хормонске и друге биолошке промене током пубертета утичу на развој мозга и импликације на доношење одлука и понашање адолесцената. На пример, део мозга који покреће тражење осећања награде и задовољства развија се раније од дела мозга који управља самоконтролом и може објаснити повећано коришћење психоактивних супстанци. Поред свега, адолесценција је период најбољег здравља људи упркос мноштву проблема.
Померање маркера животних прекретница
Преци људи еволуирали су тако што су померили маркере онога што биолози називају „животним прекретницама”, попут рођења, раста, зрелости и смрти – тако да имају радикално другачији распоред тих догађаја у односу на друге врсте живог света. Ако пратимо еволутивне изборе које је наша врста одабрала, можемо видети да су људи бирали спор раст и сазревање својих следећих генерација, чега нема у осталом живом свету.
Прва реорганизација мозга у смислу умножавања неуротских веза које су имале последице по понашање и избор начина живота, трајала је најмање три или четири милиона година, све до пре 55.000 година, када су модерни људи стигли до Аустралије и почели своје ширење по континенталној Азији.
У комбинацији са дугим детињством, ово преуређење архитектуре мозга омогућило је младима развијање маште, домишљатост и инвентивност. Припадници рода homo или неке његове врсте који нису имали такав развојни образац вероватно нису доживљавали свет као хомо сапијенс и зато су се теже, или никако,
Развој и усвајање језика
Данас се зна да неандерталце ништа није спречавало да развију способност говора. Могли су да изговоре самогласнике „а”, „и”, „у”, што значи да су имали сличне артикулационе способности као и хомо сапијенс. Међутим, према различитим студијама, чини се да се помак догодио само овом другом. Савремени језик људи разликује се од свих осталих начина комуникације својом особином двоструке артикулације, односно комбиновањем сугласника и самогласника који сами по себи немају значење, али омогућавају стварање неограниченог броја смислених речи и реченица, сматају антрополози и лингвисти. Управо је способност организованог мишљења омогућила двоструко артикулисани језик, о чему у књизи Општа лингвистика издатој 2025. године пише професорка лингвистике на Београдском универзитету Тијана Ашић.
Спонтани говор детета настаје када с једне стране неурони који из мозга доносе сигнале, тј. команде, управљају функцијом гласних жица, грла, меког непца, језика и усана, а с друге стране нервне ћелије које излазе из мишића уста, грла, гласних жица, језика итд. преносе сигнале мозгу. Јасно је да мозак мора достићи одређену зрелост да би дете течно проговорило.
Исто тако, произведени звуци који долазе до ува бивају преко нервних ћелија ува пренети до мозга. Захваљујући тој повратној спрези, дете прилагођава звуке које сáмо производи и онда их упоређује са звуцима и речима које чује од људи из своје околине. Усвајање језика не може се свести на меморисање нечега што је дете чуло у својој околини јер је суштински стваралачки процес. То је могуће зато што се сви рађамо биолошки опремљени механизмом за конструисање граматика, што Ноам Чомски назива механизам за усвајање језика, а то су принципи универзалне граматике, која је заједничка свим језицима.
Ови принципи се могу сматрати отелотворењем природног језичког инстинкта и представљају опште услове за обликовање граматика сваког постојећег језика са отвореним параметрима, тј. различитим могућностима чије се вредности фиксирају полазећи од језичког искуства. У универзалну граматику спада, између осталих, структура синтагми (граматичких конструкција типа укусна торта, зидање моста), постојање упитних речи (да ли) и облика за негирање реченица. О граматичком развитку језика можемо говорити почев од краја прве године живота. Дете најпре покушава да говори користећи једну реч (нема, још, па-па, да-да, ајде, ам). У овом стадијуму „холофразе”, који траје некад и до друге године, језичка експлозија иде у пару са развојем интелектуалних и психичких способности.
Извор: Политика Онлајн
