Пише: Др Слободан Милеуснић
Поводом 20. годишњице од упокојења др Слободана Милеуснића (1947–2005), Издавачка кућа Прометеј из Новог Сада је објавила његову једину збирку приповедака коју је написао пред сам крај животног пута. Пред вама су приче у којима се осврће на детињство и младост проведене у родном крају, у Западној Славонији.
У животној трци са временом, последњу причу није стигао да заврши, те су „Приче из Славонског краја“ једина литерарна заоставштина др Слободана Милеуснића, врсног музеолога и истраживача црквене баштине. Велику подршку давао је и ауторима који су писали о западној Славонији, што се види и кроз то да је у десетинама књига присутан као аутор предговора, поговора, рецензије. Приче из свог родног краја, написане завичајним језиком и специфичном лексиком славонских Срба помогле су аутору да приближи читаоцу свој родни крај и пружи свој литерарни допринос о животу западнославонских Срба. Три приче из ове збирке посвећене су детињству, тачније, дечачком детињству, са оним специфичним међуодносима дечака на прагу одрастања – у доказивању, уласку у велики свет одраслих, о (изневереним) сновима. Успомене на родни крај живе у свакоме кога је живот одвео у неке друге, често далеке пределе. Зато ће ова збирка Слободана Милеуснића изазвати интензивна (о)сећања у душама читалаца. Свако има свој Славонски крај – имена наших завичаја се разликују, али је носталгија у свима нама иста.
Поговор – Поводом 20. годишњице упокојења Слободана Милеуснића (1947–2005)
Када се у целини сагледа прозни опус од шест приповедака, који је оставио из себе Слободан Милеуснић, може се закључити да је реч о уједначеном, литерарно изграђеном и аутентичном прозном свету, који својим рукавцима, темама, мотивима и ликовима, у малом представља торзо једне много веће замишљене прозне грађевине, коју нажалост, писац није стигао до краја да реализује. Ипак, и на овај начин, он се овим причама представио као веома добар писац, проговоривши литерарним гласом, чиме је не само отео од преосталог живота најважније слике и секвенце из личног сећања, већ нам је даровао и непатворену прозу из Западне Славоније, које у нашој литератури има тако мало. Тим је значај издавања ове књиге прича Слободана Милеуснића, још већи.
Славица Гароња
Слободан Милеуснић, заслужни прегалац српске културе и Српске Православне Цркве, рођен је 9. априла 1947. године у селу Говеђе Поље код Дарувара у Славонији. Упокојио се у Господу 22. новембра 2005. године у Београду, где је и сахрањен. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду 1968. године. На Филозофском факултету у Београду је 1977. дипломирао историју уметности – музеолошки смер. На истом факултету је магистрирао 1984. године (тема: Српско сликарство ХѴІІ и ХѴІІІ века у Славонији) и докторирао 2004. године (теза: Пожешка митрополија). Од 1974. године је био запослен у Патријаршији Српске Православне Цркве. Између осталог, био је управник Штампарије Српске Православне Цркве, уредник часописа Ревија СПЦ – њена прошлост и садашњост и листа Православље, а од 1990. године и управник Музеја Српске Православне Цркве. Био је члан многих одбора: Oдборa за уређење храма Светог Саве, Републичкoг одбора за обнову Хиландара, Управног одбора Народног музеја Србије, Главног одбора Матице српске, Управног одбора Галерије Матице српске, Управног одбора Културно-просветне заједнице Србије, координатор Савета за заштиту и обнову цркава, манастира и културне баштине Српске Православне Цркве… Објавио је велики број научних радова, чланака и посебних публикација (монографија). Пред крај живота почео је да пише и литературу, највише приче као сећања на детињство, младост проведене у родном крају, у Западној Славонији.
Извор: Спц.рс
