Пише: Гордана Јочић
Протести су показали да се може и другачије, боље, организованије, озбиљније, креативније и слободније. Ништа, међутим, ту није гарантовано. Изазови су огромни, а ресурси ограничени, каже др Давор Џалто
Дом омладине Београда и Институт за студије хришћанства и културе реализовали су веома посећен циклус трибина „Велике идеје (пост)модерне”, посвећен неким од најзначајнијих концепата западне модерне и постмодерне, на којима је говорио проф. др Давор Џалто. Наш саговорник је професор на Одсеку за источно хришћанство универзитетског колеџа у Стокхолму и председник Института за студије културе и хришћанства у Београду, теоретичар уметности, уметник, филозоф. Један je од утицајнијих мислилаца православне оријентације у свету.
– Циклус је отворио простор за разговор о неким кључним идејама, феноменима и процесима који су обликовали модерни и савремени свет, пре свега онај западни (где убрајам и простор Балкана, колико год он могао бити схваћен као периферија тога што се уже узето може сматрати Западом). То нам је омогућило да проблематизујемо устаљена схватања и приступе идејама попут прогреса, машине, либерализма, науке, слободног тржишта, секуларне религиозности и сл., будући да се о тим темама не зна и не прича много, а и када се прича, то се углавном ради из уских идеолошких перспектива.
Такође бих издвојио наглашену интерактивност која је карактерисала досадашње трибине, будући да су уводне презентације биле значајно краће од дискусија и да је публика узимала веома активну и конструктивну улогу на свим трибинама. Посећеност је такође била велика с обзиром на то да није реч о неким лаким и популарним темама. То показује да постоји интересовање да се о важним питањима разговара на утемељен и озбиљан начин иако није једноставно доћи до публике која има интересовања за ове теме, имајући у виду да су медији, и „друштвени” и класични, склони промовисању другачијих садржаја – каже др Давор Џалто.
Да ли нам нешто из искуства 20. века може помоћи данас, у смислу оживљавања демократског потенцијала и ангажовања?
Квалитетно познавање историје (насупрот оном површном, ускоидеологизованом) нешто је што нам помаже да проширимо хоризонте нашег знања и искуства, да артикулишемо компликоване друштвене и историјске процесе. Без те артикулације не може бити ни квалитетних помака напред.
Разумевање процеса не само претходног века већ и историје читаве модерне може нам много помоћи у схватању због чега је модерна обележена толиким трагедијама незамисливих размера, геноцидима, ропством, системском репресијом, немилосрдном експлоатацијом и понижењем милиона људи, док се, паралелно са тим, такође развијала наука и техника, као и многе слободарске идеје. Можемо, такође, из историје претходних векова научити које су то биле најдемократскије тенденције како не бисмо упадали у замку да нам се нешто веома репресивно – попут корпоративног фашизма – продаје као нешто јако еманципаторско.
Ја мислим да традиција социјализма (у разним његовим варијантама, укључујући и анархизам) остаје веома важна и релевантна за савремени контекст уколико се жели ићи ка демократизацији друштва и афирмисању људске слободе и правде.
У недавно објављеној књизи „(Пост)истина (пост)демократије” отварате теме које дотичу нека од фундаменталних питања људског постојања. Која су, по вашем мишљењу, данас највећа искушења за слободу и људско достојанство? Како у савременом контексту можемо разумети и тумачити појмове (пост)истина и (пост)демократија?
Најпре, угрожени смо као врста (од нас самих), а угрожавамо и многе друге врсте на овој планети загађењем, ратовима, претњама нуклеарним оружјем, капиталистичким системом који не само да понижава човека сводећи га на радника-роба, конзумента или продукт већ капитализам разара и само друштвено ткиво. Када томе додамо угрожавање слобода и права људи и грађана како од аутократских тако и од либерално-капиталистичких система, уз употребу нових технологија за контролу, надзор и манипулацију, постаје јасно да су људско достојанство и слобода у данашњем свету постали луксуз, а требало би да се подразумевају као нешто што карактерише сваког појединца.
У овом контексту постистина је појам којим се карактерише губитак релевантности истине у јавној сфери. То значи не само да су лажи и манипулације обилато присутне и да су постале нормализоване као начин функционисања медијске индустрије већ да и, када се нешто разоткрије као лаж, то само по себи често не производи никакав ефекат, будући да су људи анестезирани и да је количина дезинформација, бесмислених и бизарних информација толико велика да људи од шуме више не виде дрвеће. То све има изузетно штетан ефекат на демократију, јер без постојања смислене јавне сфере и без реалне могућности и спремности грађана да на конструктиван начин учествују у политичком процесу нема ни смислене демократије.
Како процеси глобалног капитализма утичу на политички живот, грађанска права и јавни простор у Србији? Како локалне реалности, попут оне у Србији, рефлектују или критички осветљавају те глобалне процесе?
Изузетно деструктивно. Међународни корпоративни сектор, у спрези са корумпираним политичким и пословним структурама, преузима или је већ преузео контролу над индустријом, рудама, лековима, медијима, банкама, ресурсима (укључујући и земљу и воду) у многим земљама, па и у Србији. Образовни систем је већ деценијама под ударом како би се што више обесмислио и учинио нефункционалним, како би се и та сфера приватизовала у што је могуће већој мери, чиме би се још увек постојеће слободе на Универзитету (које су последица самоуправног социјализма) укинуле.
И у вашим јавним наступима и у књизи „(Пост)истина (пост)демократије” позивате на дијалог и размену мишљења. Ако дијалог посматрамо као први корак, да ли смо као друштво спремни да га развијемо у артикулисане идеје и друштвене акције које би оснажиле борбу за слободу и достојанство?
Постоји спремност, барем у једном значајном делу друштва, да се много озбиљније приступи артикулацији друштвених питања и да постоји и свест и спремност да се имплементирају неки од најдемократскијих модела (попут самоуправљања). Предуго је, по орвеловској логици, истина проглашавана за лаж, а лаж за истину.
Превише је површности, симулације где је све привид, све је „као”, док се реалност распада у том глуматању. Јавна сфера је преплављена људима иза којих не стоји ништа осим жеље за медијском пажњом и евентуално неком функцијом, те намере да се, уз ситну корупцију, направи неки deal. Медији глуме да су медији масовног информисања, а нису – јер медији би требало да буду посвећени јавној ствари, а не приватним интересима било властодржаца, било власника медијских компанија. Политичари (част изузецима) глуме да су политичари, а нису – јер бити политичар значило би бити посвећен јавном интересу, док су они углавном слуге партијских олигархија и корпорација. Интелектуалци (част изузецима) често немају ни основна знања о ономе о чему причају у јавној сфери, доприносећи тиме конфузији и стању друштвене импотенције. Стручњаци разних профила, што под притисцима и корупцијом, што због незнања, често раде на штету грађана, почевши од погрешних економских политика, па све до лоше урађених грађевинских радова.
Неопходно је, дакле, отворити озбиљан дијалог, а то не можете без озбиљних саговорника. Протести су показали да се може и другачије, боље, организованије, озбиљније, креативније и слободније. Ништа, међутим, ту није гарантовано. Изазови су огромни, а ресурси ограничени. Једино што нам може помоћи да се као друштво поставимо на неки бољи курс и да се даље развијемо јесу знање, посвећеност, квалитетан рад у комбинацији са афирмисањем вредности људског достојанства, демократије, слободе и правде (а не њихових јефтиних привида).
Извор: Политика Магазин
