Пише: Никола Маловић
Градећи митолошког лукавца, Хомер је изградио протолик политичара чији вијек нити зависи од избора, нити од врсте система. Сви Одисејеви насљедници-политичари, жртвоваће друге, себе ради Уједном љетњем броју „Политике“ од прије скоро деценију, професор Филозофског факултета у Београду, В. В, написао је ово: „Србија је показала да се не понаша као Буриданов магарац, који се опредељује час на једну, час на другу страну, већ се труди да води балансирану политику између Москве и Брисела, одолевајући успешно Сцили и Харибди“. Прича о магарцу названом по филозофу Буридану говори о магарцу који је крепао од глади зато што се двоумио између два једнако укусна пласта сијена.
У том смислу, метафора са Србијом може и да стоји, јер се, по професору, Србија опредијелила за Царство европско, не и за руско тј. евроазијско, но је наставак професорове реченице проблематичан. Пазимо… Нико не може одолијевати и Сцили, и Харибди па остати жив. Тако ни Србија. У митолошко вријеме оно, Одисеј је, да би се вратио кући на Итаку, морао да прође мореузом између страшних чудовишта, Сциле и Харибде.
Другог пролаза, напросто, није било. Преужасна Сцила имала је шест глава на дугим вратовима, док је преужаснија Харибда усисавала море и гутала бродове са све посадом. Одисеј је прагматично израчунао да је боље жртвовати шест морнара и задовољити Сцилиних шест чељусти, него Харибдин вакуум, у коме би пострадали дебото сви. Па је тако први приложио шест колатералних жртава и за сва времена зарадио стални епитет – лукавог Одисеја. Градећи митолошког лукавца, Хомер је изградио протолик политичара чији вијек нити зависи од избора, нити од врсте система. Сви Одисејеви насљедници-политичари, жртвоваће друге, себе ради. Код њих је, као и код Андрића, став у служби човјека, а заправо би увијек требало да став буде у служби истине. И сада, са сазнањем да се не може утећи и Сцили и Харибди, него или Сцили а Харибди не, или Харибди али Сцили не, склон сам да поново прочитам први дио професорове реченице: „Србија… се труди да води балансирану политику између Москве и Брисела“. Ах, красне ли баланцете вјеште нам мајчице, златнога ли њенога труда да, као у оном вицу са три лика од којих је трећи Србин – овај на крају све надмудри!
Ходећи путевима своје посестриме Црне Горе, Србија све брже са ђаволом тикве сади. Имаће томе девет година – с времена на вријеме се ваља подсјетити – делегација Србије, на челу са тадашњим министром одбране присуствовала је самиту НАТО-а у Варшави, на којем је скупу одлучено да се пошаљу четири међународна батаљона у Пољску, Естонију, Летонију и Литванију. Сајт „Блумберг“ објавио је карту односа снага НАТО (4.000 војника) – Русија (30.000), на којој се зарад алармирања западног јавног мњења и кувања тамошње колективне жабе види руска надмоћ, али је Russia Today објавила исту карту с бројкама које укључују не само 4000 међународних војника на истоку Западне Европе, него и 120.000 униформисаних Пољака, и свих приде солдата из балтичких вазалстава (31.500) који – зарезујемо ли шта је те 2016. године рекао Горбачов накнадном памећу – фактички учествују у ескалацији хладног у врући рат.
Старија и средња генерација сада разумију како је то било могуће да пред Први свјетски рат нико не повуче ручну на вријеме; данас разумијемо како пред Други свјетски рат није било команде као са Титаника: Пуном снагом назад! Него је наше претке у усуду водила струја времена, све бржа што је била ближа смрти. Сигнификантно је било посматрати двије мајске полуфиналне вечери, кад и финалну музичку ЛГБТ+ фешту Пјесму Евровизије, више као феномен, и као знак времена, неголи као фестивал који ће изродити пјевача, пјевачицу, нешто небинарно или нешто четврто, чији ће музички нерв успркосити правилима игре. Швајцарска је уживо потрошила бога оца у истој седмици у којој је на Пјесми Евровизије извиждани Израел побио стотине чудом преживјелих Палестинаца у Гази.
Колективни запад је gay, у изворном значењу те све одвратније и свеприсутније ријечи – раздраган и весео, па му се, казивањима медија главног тока, говори како ће све да буде добро, океј, како ће Русија лећи на руду, јер, будући другоразредна сила, мора, и да ће на крају да побиједи правда, и амерички мир. Након Пјесме Евровизије иде доба када се праве планови за љето, када сваки геј са Колективног запада и онај коме је геј океј, а то је већина, прави планове како да одмори честицу душе и 100% тијела током данас све краћег, а прије проналаска чипова пословично дугог топлог љета. До јуче увјерени да смо на путу ка бољем и праведнијем сутра, ето нас у тјеснацу. И Сцила и Харибда подигле су обрве.
Извор: Печат
