Пише: Балша Вукчевић
Ако има проницљивијих изучавалаца југосрпске књижевности XX вијека (Новица Петковић па тек онда остали, углавном покојници падају на памет), међу професорима се тешко може наићи на човјека благороднијег од Делића. Зато ми је драго да је такав један свечано пуштен у САНУ, ту, част изузецима, вјештачку Аркадију наших интелектуалаца, којима је често чланство у њој, ово редовно, уз снисходљиво лицитирање чаршије, најкрупније животно достигнуће за које су способни.
Срдачним поштовањем које другима указује, предусретљиво, вољан за дружење, он оживљава особине и понашања која у заједници одавно немају услова за опстанак, него се сматрају особењаштвом оних наивних, на своју руку људи — да се не изразим грубље. У академском соју, закључаном у сујете, флоскуле, разне гимнастике поткусуривања са колегама и студентима, на такво његово понашање се, вјерујем, гледа са подсмијехом или прикривеним негодовањем, у зависности од општег расположења према професору. Али му нико не спори дјело, које надограђује и данас, упркос паркинсону што му се годинама уназад настанио у тијело тресковито јако. То га не спречава да и даље комедија, и да испоштује друге онако како сматра да је дужност коју му достојанство налаже.
На Лучиндан, поводом Дана посвећених митрополиту Амфилохију, једини је, без ичије помоћи, уз неконтролисани тремор дошао да се рукује и захвали свим учесницима програма, од дјеце у хору до мене. Дао сам да ми потпише књиге, а писао је о најразличитијим писцима прошлог вијека. Видио је Српски надреализам и роман.
– Ви то имате.
– Прво издање.
– Једино.
Написао је у посвети да га је дирнуло. Неизречено је међу нама да издавачи нису више срећни да реиздају ту књигу о омраженим комуњарама, иако је Давичо био националан, и принуђен, не лаже ли Видосав Стевановић, да Добрицу Ћосића по партијском задатку учи писању, због чега су му се већ осамдесетих осветили. О томе како су данас остали надреалисти тек заборављени, не смије се ни говорити — управо због комунизма.
Док се потписивао на Лалићу и њемачкој лирици, упутио ме да дођем до оригинала:
– Можда се може у СКЗ-у наћи још примјерака, и у Матици, али то бих морао провјерити.
Професор Радоњић је снимио ситуацију. Узео га је под руку, чекајући да се оканем, што сам и учинио. Требало је да га одведе до ресторана Вук у коме су се распилавили домаћини са гостима.
За Делића се може рећи оно што је он рекао сјећајући се разговора са Новом Вуковићем о Лалићу: има још блиских људи; има још људи-планина који плачу читајући поезију.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
Извор: Фејсбук/Балша Вукчевић
