Пише: Мирослав Цера Михаиловић
час упознаш нежног сензибилног типа
што не штеди речи не збори већ сипа
суптилан префињен господских манира
чисти све пред собом! да бира – не бира!
реч је о принципу ту не ради его
шта и да проради? страшно? није него
стреља кожу дере гркљан језик чупа
смешта ту где треба кад већ зјапи рупа
наниже ко ништа у једноме дану
министра и Вођу омиљену САНУ
пријатеља што се за издају спрема
у трену прецрта ето већ га нема
посоли за мезе другосрбијанце
родољубе лажне окива у ланце
тај не штеди никог ни браћу Хрвате
кад на папир реше незвани да сврате
а те што где нема виде дух паланке
за њих богме не да ни две жуте банке
само онај ког је уништила машта
може да помисли да тај неком прашта
где данас да сретнеш таквог филантропа
кад не само земља цео свет је тропа
од хиљада страна о српскоме духу
тешко је шта наћи у ичијем уху
тих духовит јасан са шармом чист лирик
предао се служби! књижевности клирик
перце само шкрипне и снег падне лањски
када му намигну Његош и Црњански
ПЕТЕР ХАНДКЕ ХАБА ЂОНОВЕ
И ЛЕЧИ ЧИСТЕ ДУШЕ ПО МЕТОХИЈИ
стис’о петљу Петер Хандке
увек спреман на игранке
да пев чује старог певца
усред славног Гораждевца
до Призрена и до Хоче
саме ноге очас скоче
даљина се овде мери
таква луда путовања
ретко може ко да сања
свуд около стисле жице
и натовске цица-мице
НАТО-игра траје траје
од певца се чека јаје
па тек када кукурикне
спреман је да часно рикне
можеш сваког српског певца
да срежеш у ситна цревца
али јаје наћи нећеш
цео живот да крекећеш
такав пркос таква песма
производ су српског несна
а вапај за правдом вишом
не може да лети кришом
из ината Петер Хандке
не пропушта те игранке
па низ Дунав Дрину Саву
ломата се хлади главу
ДИКТАТ
таман помислих да ме неће
кад божји диктат опет слеће
на сто на папир руку десну
реч сама севну искра кресну
кроз иста уста опет лане
на народ који одустане
од себе значи од живота
негујући у души скота
тај давно не зна не разуме
да ипак може ипак уме
па памет стара она пресна
позната као узрок несна
мора да нађе живу тачку
ударничку прикачи значку
па из бездана овог скочи
крвнику саспе све у очи
МОГАО СИ
могао си не да ниси
али ти се није дало
не може на туђој сиси
колко год да ти је стало
могао си не да ниси
зинуло ти што не треба
ко да не знаш да све виси
када год те ђаво вреба
могао си али шта ћеш
напред мораш назад нема
што узимаш више даћеш
а шта ти се тек још спрема
САМ
сам си а толико света
оног који ти не видиш
одувек си свима мета
нема чега да се стидиш
није да си сам то хтео
сам не можеш а сам мораш
запало ти то у део
зато јеси и отпораш
не можеш ти опет с њима
није то да хоћеш-нећеш
стрељају те погледима
знаш да мрећеш мрећеш мрећеш
НИКО
откад постаде само слика
невидљив кажеш голим оком
ослобођен си свога лика
све дакле иде својим током
прецртан већ си одмах зна се
именик листаш црн и празан
не вреде ничем те гримасе
када си спуштен већ у казан
понављаш значи исту причу
нико си! тако немаш мане
нови ликови данас ничу
време је слика да нестане
НИКОГ НИГДЕ
никога испред никог иза
изгубише се негде људи
а јуче гужва низ до низа
свако би сваком да пресуди
чује се звекет ту и тамо
резак звук лети из мањерке
ти си одабран сви то знамо
да кренеш међу ретке зверке
само ти баш са праве стране
препознаш чуда сред паланке
коме ће ко да вида ране
чије ће ноге у опанке
тако то иде сваком своје
кад-тад се рачун ипак преда
само док теби капу скроје
само се теби никад не да
траговима људи-звери
Фото: Нова Зора
