Piše: Dragana Matović
Gotovo šest decenija kasnije, zatvorena sednica Centralnog komiteta Saveza komunista, na izolovanom ostrvu usred Jadrana, kada je sa političke scene otišao, uz Edvarda Kardelja najbliži saradnik Josipa Broza Tita, ponovo je u fokusu zahvaljujući knjizi „Srbija je bila meta“. U njoj su spojene dve knjige – „Dnevničke beleške“ Aleksandra Rankovića i „Moj život uz Leku“ Slavke Ranković. Knjiga nekadašnje partizanke, doktora ekonomskih nauka i Lekine supruge prvi put je objavljena 1999. u malom tiražu i – nikad više. Tri godine kasnije, objavljene su Rankovićeve dnevničke beleške. Ni ova knjiga nikad više nije odštampana. U knjizi „Srbija je bila meta“ nalazi se i intervju njihovog sina Slobodana Rankovića, a umesto suvog izveštaja vojno-tehničke komisije o prisluškivanju objavljen je tekst Svetka Kovača, nekadašnjeg šefa Kontraobaveštajne službe JNA.
– Verujem da će ova knjiga probuditi novu znatiželju za odgovorima na pitanja šta je bilo i šta je istina o „aferi Ranković“ – navodi izdavač Manojlo Vukotić, koji je priredio ovo izdanje. – Ta smena je bila veoma važna za budućnost Jugoslavije. Brionska farsa je jedna od najvećih Brozovih i komunističkih izmišljotina. Ona upečatljivo pokazuje da besprizornost, vladalačke ambicije, vlastite sujete, spletke, kadrovske kombinatorike nisu imale granice. Ranković je na Brionskom plenumu bio zatrpan lavinom laži i intriga, a onda su mu abolicijom oproštene sve te optužbe. Ne usuđujem se da tumačim zašto su ovi rukopisi objavljeni mnogo kasnije nego što su pisani, naročito Rankovićev i zašto nikada posle nisu doštampani.
Zatvorenik i glavni policajac, Titov kum i partijski prognanik, Jugosloven kom pripisuju srpski nacionalizam, čovek koji je decenijama ćutao – sve to je bio Leka Ranković. Radnik, ilegalac, zatvorenik, partizan, narodni heroj, ministar, potpredsednik SR Jugoslavije, slovio je za stub bezbednosnih službi i desnu ruku Josipa Broza. „Pao“ je bez suđenja, bez mogućnosti da se brani, bez dokaza koji bi izdržali ozbiljnu proveru.
– Tokom pokretanja i trajanja afere prisluškivanja nije pronađen nijedan argument da je Ranković prisluškivao Tita – piše Svetko Kovač. – Nasuprot tome, postoje dokazi da je Ranković prisluškivan od 1. januara 1966. a moguće i pre toga, i to prisluškivanjem njegovih telefonskih razgovora ozvučavanjem stone lampe koja se nalazila u njegovoj radnoj sobi, a što je otkrila njegova porodica mnogo godina kasnije.
Kovač navodi da je dve godine pripremana likvidacija Rankovića iz političkog i javnog života trebalo da se realizuje njegovom kompromitacijom u službama bezbednosti, partijskim i državnim krugovima i u javnosti:
– Da bi se to realizovalo, Tito je predložio da se formiraju dve komisije, jedna koja će imati politički karakter i druga tehnička. Za prvu su određeni rukovodilac i članovi, za drugu nisu. Tito je na tom sastanku rekao da dugo sumnja da ga prisluškuju. Potencirao je da nije prisluškivan samo on kao šef države nego i „ostali rukovodioci i drugovi“ i da se na taj način „ulazilo u njihov najintimniji porodični život“. Titova ocena da je „Sekretarijat unutrašnjih poslova dvadeset godina radio pod rukovodstvom druga Marka (Leka), Ćeće i drugih, ali nije pod kontrolom Centralnog komiteta“, ukazala je na glavne nosioce prisluškivanja: Udbu, Rankovića i Svetislava Stefanovića Ćeću. Dakle, sve je poznato, samo dve komisije da to verifikuju.
Tehnička komisija formirana je 16. juna 1966. naredbom Tita. Komisija je zvanično ustanovljena da se otkrije i preseče rad neke strane obaveštajne službe, ali, kako ističe Kovač, ubrzo se pokazalo da su razlozi drugačiji:
– Tehnička komisija je već 21. juna napisala prvi izveštaj i dostavila ga predsedniku SFRJ. U tom izveštaju se konstatuje da je „utvrđeno da je na jednom telefonu u rezidenciji predsednika izvršena ugradnja blok kondenzatora, pa je tako pripremljen za prisluškivanje“. Navedeno je da se radi o telefonu koji je bio montiran u spavaćoj sobi Jovanke Broz. Pitanje je kako je komisija prvo pronašla prisluškivač u Jovankinoj sobi. Navodno njihovu pažnju privukla su oštećenja na telefonu. Malo je verovatno da to ne bi videla Jovanka, posebno ako se ima u vidu činjenica da je sumnjala da je prisluškuju.
Kovač navodi i da je neobično to što je uništen telefonski kondenzator, što komisija nije videla da li su povezane parice koje idu iz Titove u Rankovićevu rezidenciju, nego je to utvrđeno tek 20. avgusta:
– Postojale su dve verzije izveštaja tehničke komisije. Prvi koji je dostavljen samo Titu i drugi koji su dobili Broz, Crvenkovski i Gošnjak. One se razlikuju po sadržaju, ocenama i zaključcima o pojedinim problemima. U obe verzije se konstatuje da komisija „nije utvrdila niti razjasnila najvažnije činjenice i podatke“ iz njene nadležnosti. Najveća razlika je što u prvoj piše da je „ozvučenje rađeno sa znanjem predsednika Republike“, a u drugoj verziji da je to urađeno po naređenju Ćeće. Prvu verziju potpisali su svi članovi komisije, a drugu samo general Mišković.
Šesnaesti jun 1966. došao je kao grom iz vedra neba, napisao je Ranković. Pomračenje umova nastupilo je u 17 sati. Sednica je trajala nešto više od jednog sata. Svi su prethodno bili konsultovani, samo Ranković ništa nije znao.
– Tih prvih mračnih dana saznao sam da sam još pre sednice stavljen u tihu, delimičnu izolaciju i pod kontrolu posebno odabranih organa KOS – pisao je Ranković. – Saznanje o tim činjenicama bilo je bolno i uvredljivo za mene, a sramno za one koji su odlučili o primeni tih mera. „Podaci“ o famoznom ozvučavanju i prisluškivanju Tita i drugih rukovodilaca svestrano su korišćeni za realizaciju sveobuhvatnijeg plana. Akcija je preko mene bila uperena protiv Tita i njegovih pogleda na izvesna pitanja našeg društvenog razvoja. Primenjena je taktika brzog iskorišćavanja Titovih zabluda i njegove povređene sujete. Trebalo je totalno kompromitovati organe državne bezbednosti i kadrove te organizacije, a najpre je trebalo obračunati se sa mnom. Kada se to postigne, onda će sve drugo biti lakše.
Ranković je opisao poslednji razgovor sa Titom:
– Moram reći da me je Tito prvi put za ovih 30 godina zajedničkog rada u Partiji i rukovodstvu, primio hladno, odmereno, bezvoljno. Bio je nezainteresovan za bilo kakav razgovor o suštinskim pitanjima, svejedno da li su se ona odnosila na moj slučaj ili na opšte stanje. U jednom trenutku upitao me je šta se to dešava u kazneno-popravnom domu na otoku Goli, i odmah dodao da je Ćeća tamo ustanovio šverc velikih razmera. Odgovorio sam da takve stvari iz tog resora odavno ne pratim. Jedino što znam da se mnoge republičke ustanove bave takozvanim švercom sa inostranstvom. Titova ravnodušnost je očigledno poticala što je za njega moj slučaj bio završen. Tada mi je prvi put bilo jasno da više nikad neću biti pozvan na neki razgovor.
Rankovićev sin Slobodan smatra da je njegov otac postao „opasan“ za Tita i SFRJ jer se po uticaju približio Brozu, a bio je najveća prepreka jačanju uticaja republika u Jugoslaviji što je tada bilo veoma aktuelno.
– Ne bih zanemario činjenicu da je, kao pravi „kadrovik“ partije i države, takođe smetao nekim moćnim ljudima u tadašnjem vrhu vlasti. Među njima je bila i supruga Josipa Broza.
Leka se posle smene na Brionskom plenumu nije pojavljivao u javnosti, ni domaćoj, ni stranoj.
– Dobro je znao da bi svaki njegov pokušaj da javno nastupi bio ne samo najgrublje sprečen, već da bi direktno doveo u opasnost i njega i sve nas. Bilo je to vreme kada smo strepeli za njegov život – izjavio je Slobodan Ranković.
Od Brionskog plenuma do poslednjih dana Ranković je svakog jutra odlazio do obližnjeg kioska da kupi novine. Ovo je bila jedina maršruta na kojoj je bio sam. Nije se razdvajao od svog rukopisa. Svoje beleške u kožnoj tašni nosio je sa sobom kadgod je išao na put. Porodica je vodila brigu o njegovom rukopisu kao o posebnoj dragocenosti. Leka je nesumnjivo imao veliko poverenje u pisca Dobricu Ćosića kada je odlučio da jedino njemu, u proleće 1983. preda kopiju svojih beležaka. Dogovorili su se tada da se ponovo sretnu u Lekinom rodnom Draževcu, u septembru, kada se vrati iz Dubrovnika. Nisu se više videli. Ranković je umro 19. avgusta te godine u Dubrovniku. Porodica je nekoliko meseci kasnije zamolila Ćosića da čuva kopiju u slučaju da se sa originalom nešto desi. Jer, pretila je opasnost da neko provali u kuću i uzme zapise, kao što se već desilo sa Lekinim ordenjem.
Izvor: Novosti
