Srbija je država nerešenih problema, a onaj prvi i najveći je Kosovo i Metohija. I sve dok su se problemi množili, onaj prvi i najveći ostajao je gotovo neprimećen u sveukupnoj javnosti – od vladajućeg režima, preko proevropske stranačke opozicije, do medija i nevladinog sektora. Kada je politička scena uzavrela pre pet meseci jednim tragičnim povodom, i kada je u centar društvene pobune došlo glavno pitanje vladajućeg režima – njegova ogrezlost u korupciji i kriminalu, Kosovo i Metohija je opet gurnuto na marginu javne scene, kao da ne postoji. Tokom trinaest godina apsolutističke vladavine A. Vučića desile su se samo dve burne skupštinske rasprave (2022. i 2023. godine), dakle u vreme kada je zvanična državna politika dovela kosmetsko pitanje do Rubikona definitivnog međunarodnopravnog priznanja.
Sasvim suprotno dominantnom mnjenju, i zvaničnom i oponirajućem, tek se povodom kosmetskog pitanja može jasno videti čitav spektar režimske politike koji je danas u žiži velikih protesta. Južna srpska pokrajina nije samo predmet jedne pokvarene političke trgovine, nego opitni slučaj za opštu rasprodaju zemlje i države. S puno razloga moglo se zaključiti da je beskrupulozan rezon glavnog aktera i njegove kompanije bio sledeći: ako mi prođe Kosovo, sve ostalo ići će lakše. Tvrde su činjenice sledile ovu državoždernu logiku. Posle Kosova, došli su na red govoto svi prirodni i kapitalni državni resursi, koji su prošli isti tretman veresije kao Kosovo i Metohija. Sve vredno čime Srbija prirodno raspolaže – plodna zemlja, vode, rude i minerali, zlato i srebro, šume, urbane građevinske lokacije i na kraju, radna snaga, stavljeno je na režimsku vagu, na čijem jednom tasu stoji garancija svetskih moćnika za njegovo očuvanje, a na drugom gotovo celokupno bogatstvo zemlje i naroda. Takva računica nije mogla da izbegne kriminalne posledice, koje su izbijale u vidu velikih korupcionaških afera i, najzad plaćene životima šesnaestoro nevinih ljudi.
Sve je izvedeno po modelu predaje Kosova i Metohije. Bilo bi stoga blisko pameti da se ovaj izvorni i ogledni slučaj u okolnostima široke društvene pobune stalno ima u vidu i učestalo drži na visokom pragu javnosti. To, međutim, nije slučaj. Naprotiv, ovo pitanje, koje je dovoljno samo po sebi da izazove pažnju javnosti, stalno se gura pod tepih. Svima su dostupne informacije koje svedoče o postojanju aparthejda u jednom delu Evrope, dok se kroz tvrdokornu dogmu našeg „evropskog puta“ probija stvarnost zapadnog očuvanja Vučićevog režima. Ali, samo malobrojni javni posmatrači nastoje da uklone magiju ove veze. I dok protesti traju, novopostavljena Visoka predstavnica zejedničke spoljne politike i bezbednosti EU, izvesna Kaja Kalas, već planira skorašnju posetu u „regionu“ i nastavak „pregovora Beograda i Prištine“, očekujući ubrzanje u primeni Briselsko-ohridskog sporazuma. Za ovu felu ljudi, najveći problem je formiranje dve vlade u „Beogradu“ i „Prištini“, pa pošto je „Beograd“ bio u tome uspešniji, ona ohrabruje albanske političare na Kosovu i Metohiji da budu efikasni koliko i njihove kolege u Beogradu.
Ovakvi manevri glasnogovornika EU prolazili su proteklih godina u Srbiji kao nešto očekivano i normalno. Isto kao što su prolazili specijalni izveštaji sa takvih sastanaka iz usta samog predsednika Srbije. Ako bi se to dogodilo i u pobunjenoj Srbiji, bio bi to zao znak da ona nije kadra da sačuva Kosovo i Metohiju, ali ni sve ono što je režim stavio na raboš inostranog poreznika.
Imajući ovo u vidu, uvereni smo da bi najveća praznina delujućih društvenih pokreta morala biti popunjena jasnim stavom o ovom najvažnijem državnom pitanju, jer njegov tretman u vladajućem režimu predstavlja izvornu sliku svekolikog razaranja države. Kosovo i Metohija nije samo primer nego i noseći simbol opšte nepravde, jer ljudi koji tamo već četvrt veka opstaju u najtežim uslovima najbolje znaju šta je odsustvo slobode. Danas, kada je odsutvo slobode postalo zajednički imenilac ljudi s ove i s one strane silom nametnute administrativne linije, nije ništa prirodnije do objedinjene borbe za ono što su nekadašnje generacije našeg naroda imenovale kao jedinstvo unutrašnje i spoljne slobode.
