Piše: Marina Vulićević
Nobelovac Mario Vargas Ljosa, pisac koji je ogolio autoritarne režime, vojne hunte, zakon jačeg, nasilje i kolonijalizam, preminuo je u rodnom Peruu, s punih 89 godina. Bio je jedan od vodećih autora latinoameričke književnosti, s više od 50 knjiga koje su prevođene na svetske jezike i velikom popularnošću. Pored Gabrijela Garsije Markesa, Hulija Kortasara i Karlosa Fuentesa, bio je jedan od predstavnika „latinoameričkog buma” šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, a pratile su ga i brojne kontroverze. Njegova dela govore o nestabilnosti i nasilju u Latinskoj Americi u drugoj polovini 20. veka, kad se ovaj region suočavao s pobunama i vojnom diktaturom.
U mladosti je podržavao levičarske ideje, bio je zagovornik Kubanske revolucije i Fidela Kastra, a nakon hapšenja kubanskog pesnika Eberta Padilje, zbog njegovog kritičkog odnosa prema tadašnjoj kubanskoj vladi, priklonio se idejama neoliberalizma, kritikujući istovremeno i krajnje levičarske i krajnje desničarske režime. Vremenom je gubio revolucionarni elan. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine, na poziciji desnog centra, ali ga je na kraju porazio manje poznati kandidat Alberto Fudžimora, koji je vladao narednih deset godina.
Već su legendarne priče o (ne)prijateljstvu Marija Vargasa Ljose i Gabrijela Garsije Markesa i o tome da godinama nisu razgovarali pošto je Vargas Ljosa 1976. godine udario Garsiju Markesa u jednom meksičkom bioskopu. Kao razlog svađe Garsija Markes navodio je njihovo razmimoilaženje oko Kube i Fidela Kastra. Pomirili su se 2007. godine.
Nobelovu nagradu dobio je 2010. godine, kao pripovedač uzvišenog dara. Bogatom imaginacijom i osobenim jezikom pisao je o bolnim temama Latinske Amerike, privlačeći globalnu pažnju.
Mario Vargas Ljosa rođen je 1936. godine u Arekipi, u Peruu. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i objavljena zbirka priča „Šefovi”, koja je dobila Nagradu „Leopoldo Alas”, postao je poznat tek posle objavljivanja romana „Grad i psi”, za koji je 1962. dobio Nagradu „Kratke biblioteke” kuće Seix Barral i Nagradu kritike 1963. godine. Ovaj roman ocenjen je kao žestoka kritika pogrešnih predstava o muškosti i nasilnih modela ponašanja u grupi pitomaca jedne vojne gimnazije, gde vladaju zakon sile, gnev i bezosećajnost. Po objavljivanju knjige, dobio je oštre kritike nekoliko peruanskih generala, a jedan ga je optužio da ima poremećen um.
U ovom romanu opisao je svoje tinejdžerske godine u vojnoj akademiji „Leonsio Prado”:
„Počeo sam da pišem `Grad i pse` u jesen 1958. godine u Madridu, u jednoj kafani u Ulici Menendesa i Pelaja, zvala se Hute i gledala je na park Retiro, a završio sam ga u zimu 1961. godine, u jednoj mansardi u Parizu. Da bih smislio radnju romana morao sam u detinjstvu da imam nešto od Alberta i od Jaguara, od brđanina Kave i od Roba, da budem pitomac Vojne gimnazije ’Leonsio Prado’, da potičem iz Vesele četvrti u Mirafloresu i da živim u Perli, u Kaljau, i da u ranoj mladosti pročitam mnoštvo avanturističkih romana, da verujem u Sartrovu tezu o angažovanoj književnosti, da gutam Malroove romane i neizmerno se divim američkim piscima izgubljene generacije, svima, ali najviše Fokneru. Od tih sastojaka umešano je testo mog prvog romana, uz još nešto mašte, mladalačkih iluzija i floberovske discipline”, napisao je Vargas Ljosa u predgovoru romana „Grad i psi”.
Njegov drugi roman „Zelena kuća”, koji opisuje otuđenost makroa, misionara i vojnika, koji se okupljaju oko jednog bordela u peruanskoj džungli, objavljen 1965. godine, dobio je Nagradu kritike i Međunarodnu nagradu „Romulo Galjegos”. Potom je štampao dramska dela „Gospođica iz Takne”, „Kati i nilski konj”, „La Čunga”, „Ludak s balkona” i „Lepe oči, ružne slike”; studije i eseje „Neprekidna orgija”, „Istina o lažima” i „Izazov nemogućeg”; sećanja „Riba u vodi”; priče „Štenad” i, pre svega, romane: „Razgovor u katedrali”, „Pantaleon i posetiteljke”, „Tetka Hulija i piskaralo”, „Rat za smak sveta”, „Povest o Majti”, „Ko je ubio Palomina Molera?”, „Pripovedač”, „Pohvala pomajci”, „Lituma u Andima”, „Jarčeva fešta”, „Raj na drugom ćošku”, „Avanture nevaljale devojčice”, „Keltov san”.
Dobitnik je najvažnijih nagrada, Servantesove, zatim Nagrade Princa Asturije, PEN/Nabokov i Grinzane Cavour. Bio je član Španske kraljevske akademije. Godine 1983. imenovan je za predsednika komisije koja je istraživala ubistva osmoro novinara u Peruanskim Andima, a kritike je primio od onih koji su verovali da su ta ubistva posledica nasilja antiterorističke policije.
„’U ovoj zemlji ne može da se napravi ni sićušni prostor civilizacije’, zaključio je, ’Varvarstvo na kraju sve satre.’ I još jednom je sebi rekao, kao i uvek kad je bio potišten, kako je pogrešio u mladosti kad je odlučio da se ne iseli i da ostane ovde, u Užasnoj Limi, ubeđen da će moći da organizuje svoj život tako da će, iako će zbog posla od kojeg je živeo morati da provodi mnogo sati dnevno uronjen u prozaičnu stvarnost Peruanaca više klase, zapravo živeti u toj čistoj, lepoj, uzdignutoj enklavi, satkanoj od uzvišenih stvari, koju će on napraviti kao alternativu svakodnevnim stegama. Tada je dobio ideju o spasilačkim prostorima, ideju da civilizacija nije, niti je ikad bila pokret, opšte stanje stvari, prostor koji obuhvata celinu društva, već sićušne utvrde podignute u vremenu i prostoru, koje će izdržati stalni napad te instinktivne, žestoke, tupe, ružne, razorne, i bestijalne snage, koja je vladala svetom i koja je sada ušla u njegov sopstveni dom”, deo je romana „Diskretni heroj” Vargasa Ljose.
U romanu „Razgovor u katedrali” opisao je načine na koje su uništavani životi pojedinaca tokom diktature Manuela A. Odrie, a njegov roman „Jarčeva fešta” iz 2000. godine fokusira se na diktatora Rafaela Truhilja, koji je vladao Dominikanskom Republikom 31 godinu, do atentata iz 1961. Nobelov komitet pohvalio je ovaj roman zbog osvetljavanja struktura moći i slika pojedinačnog revolta, otpora i poraza. Roman „Keltov san” govori o Rodžeru Kejsmentu, heroju i negativcu, jednom od prvih Evropljana koji su obelodanili užase kolonijalizma.
Stranice žute štampe reagovale su na razlaz Vargasa Ljose od njegove prve supruge, posle 50 godina braka, zbog Izabel Prejsler, majke Enrikea Iglesijasa. I dalje su ga pratile kontroverze… Osudio je porast ubistava novinara u Meksiku 2019. godine, zbog ekspanzije slobode štampe, koja novinarima dopušta da kažu stvari ranije nedopustive, u čemu veliku ulogu ima i trgovina drogom. Javnost je uzbudio i izjavom o feminizmu kao neprijatelju književnosti, koju pravi sterilnom i čisti je od mačizma, predrasuda i nemoralnosti.
Izvor: Politika
