Piše: Darko Kocajn
Danas se ogroman broj ljudi užasava načina na koji rade mediji, pre svega oni glavnog toka, a bogami i oni novonastali. Neodgovorni su, zlonamerni, nepromišljeni, nadmeni, kupljeni su, lažu po svaku cenu, rade za skrivene centre moći…. Da li je Holivud uspeo da opiše medijske anomalije u SAD i da upozori društvo na posledice medijskog haosa? Odgovor je: pokušali su…. Kroz jednu šetnju po „filmskom bulevaru medija“ pokazaćemo kako u Americi „sedma umetnost“ doživljava „sedmu silu“.
Kada je film „Dan posle“ (The Day After, 1983) Nikolasa Majera prvi put prikazan na televiziji doživeo je veoma jake reakcije publike. Ovo delo za cilj je imalo da pokaže neposredne posledice eventualnog atomskog sukoba između SAD i Sovjetskog Saveza. Nuklearna razmena punog obima prikazana u filmu je bila toliko uverljiva, da su dan posle emitovanja širom Amerike bile uspostavljene telefonske linije na kojima su stručnjaci prestravljenim gledaocima nudili psihološku pomoć i savete.
Ovo nije jedini film koji je upozoravao na strahote eventualnog atomskog rata. Isti cilj imala su i ostvarenja „Kritična tačka“ Sidnija Lumeta (Fail Safe, 1964; nova verzija Stivena Frirsa 2000), crna satirična komedija Stenlija Kjubrika „Dr Strejndžlav ili: kako sam naučio da ne brinem i zavoleo bombu“ (Dr Stranglove, 1964), „Četvrti protokol“ (The Fourth Protocol, 1987) Džona Makenzija, „Grimizna plima“ (Crimson Tide, 1995) Tonija Skota, „Svi naši strahovi“ (The Sum of All Fears, 2002) Oldena Robinsona, „Ratne igre“ (WarGames, 1983) Džona Badama i mnoga druga.
Holivud – rodno mesto mnogih filmskih đinđuva i perli koje gledamo na pola oka u trenucima odmora. Većina ovih tričarija u obliku pokretnih slika na kraju završi na „holivudskom buvljaku“, ali manji procenat (brojčano ipak vredan svakog poštovanja) ulazi u istoriju umetnosti, u pamćenje svih nas – da li u obliku delića američke meke moći ili u formi nezaboravnog umetničkog dela.
Postoji niz društveno odgovornih filmova koje je proizveo Holivud, odnosno sjajni scenaristi i režiseri. Neki od njih govore o pojavama u sadašnjosti i time upozoravaju na budućnost, drugi opet dokumentuju prošlost i time skreću pažnju na ono što moramo da učinimo da nam se takve stvari ne bi ponovile.
Pomenuli smo ona filmska dela koja upozoravaju, a od onih koja su na umetnički način opisala društvene izopačenosti iz bliske prošlosti najizražajniji su filmovi koji govore o idiotskoj opsednutosti američkih vlasti prema ratu u Vijetnamu. „Lovac na jelene“ (The Deer Hunter, 1978) Majkla Ćimina, „Vod“ (Platoon, 1986) i „Rođen 4. jula“ (Born on the Fourth of July, 1989) Olivera Stouna, „Povratak kući“ (Coming Home, 1978) Hala Ešbija, „Apokalipsa sad“ (Apocalypse Now, 1979) Fransisa Forda Kopole, „Bojevi metak“ (Full Metal Jacket, 1987) Stenlija Kjubrika, „Žrtve rata“ (Casualties of War, 1989) Brajana de Palme – samo su neki od takvih filmova.
Danas se ogroman broj ljudi užasava načina na koji rade mediji, pre svega oni glavnog toka (mejnstrim), a bogami i oni novonastali. Neodgovorni su, zlonamerni, nepromišljeni, nadmeni, kupljeni su, lažu po svaku cenu, rade za skrivene centre moći – svakakve su primedbe publike.
Da li je Holivud uspeo da opiše medijske anomalije u SAD i da upozori društvo na posledice medijskog haosa? Odgovor je: pokušali su.
Postoji na desetine filmova koji se u celini bave radom medija ili pojedinih novinara. Mnogi su rađeni po istinitim pričama. Na stotine je filmova koji u jednom trenutku priče progovore nešto o radu medija. Postoje i oni koji se ne prepoznaju kao filmovi o medijima, mada u osnovi to jesu. Čini se da bi bila zanimljiva jedna šetnja po „filmskom bulevaru medija“. Dakle kako „filmska Amerika“ doživljava „medijsku Ameriku“…
Građanin Kejn i Oružja masovnog uništenja
Prvi film koji ćemo pomenuti u skladu sa „bojom medija“ koju poseduje je legendarni „Građanin Kejn“ (Citizen Kane, 1941). To je jedno od najznačajnijih ostvarenja filmske umetnosti, po mnogim kritičarima najbolji ili jedan od nekoliko najvećih filmova u istoriji. Režiser (i glavni glumac) Orson Vels je svoje delo posvetio životopisu izmišljenog medijskog magnata Čarla Fostera Kejna.
Ime je možda i bilo izmišljeno, ali karakterne osobine i poslovni rezoni dobijeni su kombinacijom onih koje su imali tadašnji poznati medijski moguli Vilijam Randolf Herst i Džozef Pulicer.
Po objavljivanju, Herst je zabranio da se film pominje u njegovim novinama. Pokušao je i da ubedi filmske distributere da odbiju da prikažu film u bioskopima. Čak je bilo i glasina da je pokušao da kupi sve kopije filma kako bi ih uništio pre nego što stignu do publike. Uprkos ovim pretnjama, film je uspeo da preživi zahvaljujući podršci kritičara i publike, postavši jedno od najcenjenijih filmskih ostvarenja svih vremena. Vels dokumentuje medijskog moćnika Kejna kao sebičnu, arogantnu, svojeglavu, tvrdoglavu, taštu osobu bez imalo saosećajnosti prema svojim savremenicima.
Publiku svojih medija doživljava kao lutku čijim koncima upravlja lično on. Film upozorava na mogućnost svakakvih skandala u budućnosti sa onima koji dosegnu Kejnovu moć, posebno ako je reč o narcisoidnim sociopatama. Imamo priliku da živimo u vremenima kada se ostvaruju sva Velsova upozorenja. Nažalost.
Ovo je tek jedna od desetak dimenzija ovog sjajnog filma. Iako je tema o medijima u filmu bitna, nalazi se u senci kompletne priče o jednom moćniku i vremenu koje je pomoglo njegovo oblikovanje. Kritika, filmski zaljubljenici i medijski profesionalci u ovom delu pronalaze niz sjajno realizovanih ideja uz razbijanje mnogih tadašnjih šablona. Horhe Luis Borhes je, između ostalog, o filmu rekao: „To je istraga čovekove unutrašnjosti, preko dela koje je napravio, reči koje je izrekao, mnogih života koje je uništio…“
Drugi film u ovoj video galeriji je „Oružja masovnog uništenja“ (Weapons of Mass Distraction, 1997) Stivena Surdžika. Reč je o filmu „laganici“ iz C produkcije, međutim on nam donosi jednu sjajnu sliku dva medijska tajkuna u Americi koji su obuzeti međusobnim obračunima, uglavnom putem medija. Njihovi likovi neodoljivo podsećaju na psihopate koji su se dočepali medijske moći. Svega ima u filmu: kopanja po prošlosti protivnika, izvlačenje „kostura“ iz ormana, nameštaljki, kopanja po smeću, izmišljenih stvari…
Najmanje devet imena i prezimena iz naše sadašnjosti i bliže prošlosti uklapaju se u ovaj opis. Ipak, važno nam je da znamo da smo od strane filmskih umetnika upozoreni pre više od 25 godina na šta može da izađe organizacija rada medija u državi ukoliko se dobrim zakonima unapred ne interveniše.
TV mreža
Sledeće ostvarenje spada u filmsko-medijske ikone. Reč je o delu Sidnija Lumeta „TV mreža“ (Network, 1976), drami sa elementima satire. Film počinje tako što dugogodišnji voditelj Večernjih vesti, fiktivne TV mreže UBS, Hauard Bil, saznaje da će biti otpušten zbog niske gledanosti njegovog programa. Sledećeg dana, Bil izjavljuje na televiziji uživo da će se ubiti tokom svog poslednjeg emitovanja.
Rukovodstvo kuće odmah otpušta Bila, ali na zahtev urednika kanala i Bilovog najboljeg prijatelja Maksa Šumahera, dozvoljava mu da vodi poslednju emisiju, uključujući i deo u kome se on izvinjava gledaocima. Umesto toga, Bil drži govor uživo o tome kako je život besmislen i pritom neobuzdano psuje.
Zahvaljujući ovom skandalu, rejting programa naglo skače, a rukovodstvo UBS-a odlučuje da zarad rejtinga Bila treba ostaviti u etru. Šumaher se protivi ovoj odluci, ali ostaje u manjini. Bil postepeno gubi razum, njegovi programi su puni besa i rezignacije. Tokom jedne epizode, on vrišti: „Besan sam kao ris i neću više ovo da trpim!“ i podstiče sve gledaoce da uzvikuju ovu frazu. Ljudi širom zemlje se naginju kroz prozore stanova i viču te reči. TV mreža potom kreira „Hauard Bil Šou“, pozicionirajući Bila kao „ludog proroka“. Emisija odmah postaje najpopularniji program.
„TV mreža“ otkriva velike medijske anomalije u SAD. Besomučna trka za gledanost doživljava svoj vrhunac sedamdesetih godina prošlog veka. Pri tom malo ko vodi računa o razlici između gledanosti i uticaja. TV programi odustaju od klasičnih novinarskih formi. Shvatajući da direktni prenosi, sport, zabava i šou programi donose najveći udeo u gledanosti (šer) oni unose elemente šou programa u gotovo sve segmente takozvanog informativnog programa.
Režija programskih segmenata insistira na „unapred planiranoj spontanosti“ (!) lica koja dolaze pred kamere, što dovodi do izveštačenosti. Televizije kreću ka iluziji stvarnosti udaljavajući tako i sebe i publiku od realnosti. Gledaocima to odgovara jer i sami teže bežanju od stvarnosti koja postaje sve surovija…
Hauard Bil, kao „ludi prorok“, govori u jednoj emisiji:
„Vi ljudi u ovom studiju i još 62 miliona drugih Amerikanaca me sluša sada. Zašto? Zato što manje od tri procenta vas čita knjige. Zato što manje od 15 procenata čita novine. Zato što je jedina istina za koju znate ono što dobijate preko ove cevi (tv ekrana).
Upravo sada postoji čitava generacija koja ne zna ništa drugo sem onog što izlazi iz ove cevi. Ona je propoved. Konačno Otkrovenje. Ova cev može da stvori ili uništi predsednike, pape, premijere. Ona je najveća sila u celom ovom bezbožnom svetu i teško nama ako dopadne ruku pogrešnih ljudi…
Slušajte me dobro. Televizija nije istina. Televizija je prokleti zabavni park. Televizija je cirkus, karneval, putujuća trupa akrobata, pripovedača, igrača, pevača, žonglera i nakaza, ukrotitelja lavova i fudbalera.
Mi smo u poslu ubijanja dosade. Tako, ako želite istinu idite Bogu. Idite svojim guruima. Idite sebi! Zato što je to jedino mesto na kom ćete naći bilo kakvu pravu istinu.
I samo da znate, ljudi, nikada nećete dobiti istinu od nas. Reći ćemo vam sve što želite da čujete. Mi lažemo kao psi. Reći ćemo vam da Kodžak uvek uhvati ubicu, i u koliko god da je nevolja glavni junak upao, ne brinite. Pogledajte na sat. Na kraju sata će pobediti.
Reći ćemo vam svaku glupost koju želite da čujete. Mi se bavimo iluzijama. Ništa od ovog nije istina!“
„Kristin“ Antonija Kamposa (2016), film o novinarki Kristin Čabak, koja je izvršila samoubistvo u jutarnjem programu na televiziji, „uživo“, 1974.
Razbijeni Glas
Poslednja rečenica u govoru Hauarda Bila može da se primeni i na delove štampanih medija, ali pre svega na pojedine novinare koji rade u njima. Dokaz za to je filmska drama Bilija Reja „Razbijeni Glas“ (Shattered Glass, 2003). Priča prati angažman mladog novinara Stivena Glasa u časopisu „Nova republika“, jednom od elitnih štampanih medija, koji je bio rado čitan u Beloj kući i predsedničkom avionu.
Ispostavlja se da je ovaj omiljeni redakcijski kolega, momak koji je uvek bio spreman za kompliment koleginici, duhovit i često nasmejan, u stvari licemer i laskavac koji je najveći deo članaka koje je napisao za časopis jednostavno izmislio. Otkriven je slučajno, kada je u jedan tekst o hakerima ubacio previše lažnih podataka pa su ga proverili novinari van kuće.
Redakcija se izvinila čitaocima priznajući da je 27 od 41 teksta koji je Stiven Glas napisao bilo delimično ili u potpunosti izmišljeno. Sramota koju je doživeo časopis i njegovo uredništvo je bila veliko breme u daljem radu. A šta je bilo sa Stivenom? Diplomirao je na pravnom fakultetu i napisao roman „Basnopisac“ o ambicioznom novinaru koji je izmišljao priče i likove zarad napredovanja u karijeri. Ne samo da nije odgovarao za svoju prevaru već je i zaradio na njoj.
„Definitivno – Amerika nije država nego BIZNIS!“ (još jedan citat iz filma).
„Rašomon“ (1950) se smatra jednim od najboljih filmova svih vremena, a režirao ga je maestralni Akira Kurosava. Situacija u kojoj više osoba daju sasvim različita viđenja istog događaja poznata je posebno u sudstvu i novinarstvu. To je i osnova radnje ovog filma u kojem su svedoci protivrečni u svojim osvrtima na događaj (reč je o zločinu) – tako dolazi do „Rašomon efekta“, ili „rašomonijade“ (ove pojave su dobile imena baš po filmu).
Ukoliko su svedoci ujedno i učesnici u događaju, a ne samo posmatrači, njihova priča veliča njih same dok su svi ostali „krivi“. Koliko smo samo puta ovo doživeli i koliko smo puta ovu pojavu prepoznali u medijima.
Lice u gomili
Ako poštujete filmski rad Martina Skorsezea onda ćete sigurno poslušati njegovu preporuku: cvi bi trebalo da pogledaju film Elije Kazana „Lice u gomili“ (A Face in the Crowd, 1957). Mislim da je taj film veoma važan pre svega zbog njegove „proročanske prirode“.
Reč je o upozoravajućoj priči koju je zaista vredno pogledati.
Leri „Usamljenik“ Rouds je glavni lik u ovom filmu – muzičar i lutalica kojeg otkriva novinarka dok čami u zatvoru na jugu Amerike. Kada čuje njegovu muziku, pušta je preko radija i on ubrzo dobija strastvene sledbenike. Njegov muzički talenat, u kombinaciji s njegovom harizmom, čini ga trenutnim kulturnim herojem, ali on ubrzo pokazuje da iza fasade krije krajnji prezir prema svojim obožavaocima i „običnim“ ljudima za koje tvrdi da ih predstavlja.
Sklon je opijanju i nedoličnom ponašanju. Njegova opsesija slavom postaje bolno očigledna u sceni kada stoji sam u svom stanu i razgovara sam sa sobom dok se prostorijom razleže aplauz sa gramofona. U vreme kada je film objavljen 1957. godine, smatran je duboko ciničnim.
Međutim, po današnjim standardima, to je praktično bajka. Na kraju, Rods je razotkriven kao licemer i sve je izgubio. Film je opomena koja možda neće promeniti tok istorije, ali može barem da posluži kao podsetnik da likovi poput Rodsa nisu ništa novo i da je njihova moć slaba kao i njihov ego.
Slučajni predsednik
„Molimo medije da prestanu da od glupih prave poznate osobe“ – ovaj grafit uz brisanje iz sećanja onih likova koji su preko medija ušetali u naše živote iako ponašanjem i mentalnim sklopom ne ulivaju poverenje i poštovanje – to je mala mantra za oslobađanje od razočaravajućih misli. A tih likova je bezbroj, iz svih oblasti života i sa svih strana sveta.
Jedan zabavljač i prosečan glumac je sticajem okolnosti postao predsednik države. Slučajno ga je neko iz publike predložio tokom jednog od njegovih nastupa i – dalje je sve legenda. Kao novoustoličeni šef države sve članove svoje ekipe – producente, pisce tekstova, agente, pomoćnike – okupio je oko sebe i zaposlio ih u kabinetu. Verovatno prepoznajete priču Zelenskog u prethodnim rečenicama, ali nije reč o njemu.
Radi se o glavnom liku iz filma Berija Levinsona „Slučajni predsednik“ (Man of the Year, 2006) koga tumači Robin Vilijams. U ovom proročanskom ostvarenju novi predsednik shvata da je na vlast došao pomoću nameštenih izbora od strane neispravnih mašina za brojanje glasova. Odmah odlučuje da se povuče sa funkcije i u tome se fikcija razlikuje od stvarnosti koja je mnogo surovija i u kojoj nam se zabavljač javlja putem televizije toliko često da osećamo efekat „dana mrmota“.
Zanimljivo je da je film „Slučajni predsednik“ dobio uglavnom negativne kritike, između ostalog i zbog naivnog zapleta: zabavljač da postane predsednik, ma hajte molim vas!
Ubiti glasnika
Dođosmo i do jednog značajnog ostvarenja, nažalost nedovoljno poznatog među ljubiteljima pokretnih slika. Reč je o filmu Majkla Kueste „Ubiti glasnika“ (Kill the Messenger, 2014), rađenom po istinitoj priči. Radnja prati život Garija Veba, novinara lokalnog lista „San Hoze Merkjuri Njuz“.
Sticajem okolnosti Veb dolazi do informacija koje ga vode do moguće tajne operacije CIA-e. Vredno radeći na prikupljanju delova priče on otkriva da je CIA organizovala prodaju ogromnih količina droge na američkom tlu u cilju prikupljanja novca za finansiranje „kontraša“ u Nikaragvi (desničarskih pobunjenika koji su nastupali protiv izabrane socijalističke vlasti).
Veb je tada upozoren da ne objavljuje svoja saznanja od jednog obaveštajca agencije. Rečeno mu je: Postoje priče toliko istinite da ne bi trebalo da budu ispričane!
Međutim, novinar je otkrivenu aferu uobličio kroz seriju članaka u kojima su predstavljeni i razgovori sa svedocima. Njegove nevolje počinju kada su se velike novinske kuće uključile u priču i svoje resurse stavile u pogon da Vebovu priču opovrgnu.
„Razlog za to može biti bilo koji, od proste poslovne logike da je CIA važniji saveznik od lokalnih novina, preko zavisti do intervencije sa najvišeg nivoa“, piše u jednom prikazu filma na internetu. Veb nije imao uverljive izvore za potpunu potvrdu svoje priče. Njegovo pisanje se baziralo na navodima kriminalaca. To su iskoristile novine „Vašington Post“, „Njujork Tajms“ i „Los Anđeles Tajms“ da ga medijski razapnu, umesto da mu kolegijalno pomognu u daljem istraživanju. Na kraju Vebova karijera se raspada, a 2004. godine je pronađen mrtav u svom stanu, dva puta upucan u glavu. Njegova smrt je proglašena samoubistvom.
Na kraju priče CIA nevoljno priznaje svoju ulogu u aferi, Vebovo pisanje dobija potvrdu, a oni koji su ga osporavali nikad nisu, uprkos svemu, sasvim priznali njegove zasluge za otkrivanje ove priče. To nije bila prepreka da se velike novine pomenute pre nekoliko redova u ovom tekstu, proglase za pouzdane izvore vesti od strane nevladinih organizacija, a sve u okviru kampanje o medijskoj pismenosti.
Napuštamo za trenutak Holivud i idemo do Ujedinjenog Kraljevstva.
Skriveni plan
Politički triler „Skriveni plan“ (Hidden Agenda, 1990) reditelja Kena Louča u jednom momentu filma nam razotkriva pozadinu mnogih vesti koje čitamo u štampi ili gledamo na televiziji. Angažovani istražitelji pokušavaju da reše slučaj likvidacije jednog aktiviste za ljudska prava u Severnoj Irskoj. Među onima koji mogu da pomognu je i bivši vojni obaveštajac.
S obzirom da je film rađen po istinitom događaju i da je postojao uvid u autentična dokumenta, izvesno je da dijalog koji sledi blizak istini…
– Bio sam oficir vojne obaveštajne službe. Radili smo sa MI6 i MI5. Zvanično ime je bilo „Jedinica za politiku informisanja“. Zvanično, spremali smo programe za odnose s javnošću.
– A nezvanično?
– Falsifikovali smo spise pripisivane republikancima. Pripremali smo materijale za medije. Novine, TV.
– Crna propaganda?
– Da.
– Kakve materijale?
– Kakve god je trebalo. Izmišljali smo priče, podmetali laži, poluistine.
– Odgovarali ste političarima?
– Da raščistimo jednu stvar. Nikome nismo odgovarali. Premijer, parlament, britanska javnost… Bilo je svejedno. Svi su bili manipulisani.
– To vas nije mučilo?
– Nije. Bila je to borba protiv IRA. Ali za vreme izbora 1974. rad nam je bio sve više politički. MI5 je sve vodio. Naši dugoročni ciljevi su zanemareni. Naglasak je bio na ekipama ubica, lovcima na glave. Sedamdesetih je konzervativna stranka bila podeljena. Njihov čelnik Hit je popustio pred rudarskim štrajkom 1974. Tražili su novog vođu iz krajnje desnice. Proširili smo priče o Hitovom privatnom životu. Šutnuli su ga.
– I zamenili Tačerkom?
– Da, ali to nije bilo dovoljno. Biznismeni i vojska su se plašili da laburiste čeka treći mandat i da će umerene zameniti levičari koji će biti protiv NATO i nuklearnog oružja. Inflacija je divljala, industriju su uništili štrajkovi.
– Koja je poenta priče?
– Izdaja! CIA je tražila da se rešimo laburističke vlade. Davali su MI5 podatke o tome kako je premijer Vilson agent KGB-a. Bila je to zajednička operacija CIA i MI5 uz podršku ostalih iz vlade. Upotrebljeni su svi prljavi trikovi. Blaćenje, provale, prisluškivanje telefona, ucene, dezinformacije… Spise koje sam dobio od MI5 sam pretvorio u članke za odabrane novinare.
– Zašto niste dali ostavku kada ste sve to videli?
– Bio sam karijerista. Nadao sam se da će se to promeniti. Ali video sam kako su drugi u sličnom položaju uništeni.
Izmišljene priče, laži, poluistine, kao i pakovani članci za odabrane novine su i danas jedno od glavnih oružja obaveštajnih službi. Ponekad „odabrani novinari“ nisu dovoljni već se u redakcije ubacuju i profesionalno angažovani obaveštajci. Obično je reč o redakcijama uglednih medija. Onih koji u pričama o medijskoj pismenosti predstavljaju „pouzdane izvore informacija“.
Jasno je da filmska Amerika ne doživljava sa previše poštovanja institucije medijske Amerike. Poštovanje je rezervisano samo za pojedince koji zaista profesionalno obavljaju svoj posao.
Koliko košta novinar?
„Mi imamo novinare koje plaćamo, je l’ tako?“
Upitana osoba potvrdno klima glavom…
Onaj koji pita je Majkl Korleone. Na to konsiljere mafijaške porodice, ujedno i njegov brat po usvojenju klima glavom. Razgovor se vodi dok planiraju eliminaciju mafijaša Soloca koji je pokušao ubistvo Don Vita Korleonea, njihovog oca. Film je „Kum“ (The Godfather, 1972) Frensisa Forda Kopole.
Novinari na platnom spisku mafije, velikih korporacija, obaveštajnih agencija, političkih partija, tajkuna, sportskih klubova, raznih organizacija… Sve to gotovo izvesno postoji, ali kada iz pretpostavke ili javne tajne pređe u čvrstu tvrdnju ili dokazanu činjenicu – to može da zaboli. Posebno poštene novinare koji predano rade svoj posao i one koji su se vezali za rad nekih pojedinaca iz medija na koje je u jednom trenutku pala sumnja da su naplatili stavove koje zastupaju.
Gotovo svaki rat koji je započeo u poslednjih 50 godina bio je rezultat medijskih laži, rekao je Džulijan Asanž. Ali zašto bi mediji lagali i podstrekivali ratove? Kupljeni novinari? Ili kupljene čitave redakcije, TV mreže…
Ko su novinari
U filmovima u kojima se mediji i novinari pojavljuju u kratkim usputnim sadržajima stvoreni su mnogi stereotipi, koji najčešće nisu baš pohvalni za njih.
Novinari su često predstavljani kao nadmeni, arogantni, cinici, puni sebe, samoživi, sebični, bezosećajni, spremni na sve ne bi li došli u centar pažnje i osvojili „Pulicera“.
Jedan od najboljih primera je TV reporter koji se pojavljuje u dva prva nastavka filmskog serijala „Umri muški“ (Die Hard, 1988, 1990). On ne preza od toga da objavi vesti koje mogu direktno da ugroze veliki broj ljudi u talačkoj krizi, samo da bi se što pre proslavio i napredovao u karijeri.
Šta još znači biti „spreman na sve“ u medijskom poslu? Na primer: podmićivati kada mislite da je to neophodno ili prodavati svoje telo za ekskluzivne vesti kao što je to radila novinarka iz TV serije „Kuća od karata“ (House of Cards).
Kada je reč o medijima generalno, holivudski filmovi ih opisuju ovako: od svega se trude da naprave spektakl i sve rade po šablonu.
Pod lupom
Godine 1992. na svom koncertu irska pevačica Šinejd O’Konor cepa fotografiju tada aktuelnog rimskog pape Jovana Pavla Drugog uz usklik „Borite se protiv pravog neprijatelja“! Tim rečima ona je osudila rašireno zlostavljanje maloletnika od strane sveštenika katoličke crkve. Svet pop kulture i mediji na ovaj njen potez reaguju na sledeći način: ismevaju je, stavljaju na crne liste, tretiraju je kao društvenog izopštenika… Njene najbliže kolege je izbegavaju. Velike novine je ignorišu.
Godine 1993. advokat Erik Makliš dostavlja Volteru Robinsonu, novinaru „Boston Glouba“, spisak 20 sveštenika katoličke crkve koji su počinili seksualno zlostavljanje. Novinar na ovaj dopis nikada nije odgovorio.
Godine 2001. u „Boston Gloub“ stiže novi glavni urednik, Marti Baron. Skreće pažnju na slučaj jednog sveštenika koji je zlostavljao maloletnika, a sa čime je bio upoznat i nadbiskup Bostona koji je celu priču zataškao. Novi urednik traži od specijalnog tima novinara da istraži ovu priču. Ispostavlja se da je samo u Bostonu maloletnike zlostavljalo oko sto sveštenika.
Zataškavanje pedofilije u crkvenim krugovima pomogli su mnogi ugledni građani svojim ćutanjem i ignorisanjem problema. Nakon otkrića ove afere u Bostonu, u sledećoj deceniji su otkrivene hiljade žrtava sveštenika zlostavljača na tlu SAD. Ostaje pitanje koliko bi ih manje bilo da su poslušali Šinejd 1992. godine ili pažljivo istražili spisak advokata Makliša 1993.
Film „Pod lupom“ (Spotlight, 2015) Toma Makartija posvećen je ovom zakasnelom istraživanju specijalnog tima pomenute bostonske novine.
Ko je „Duboko grlo“?
Film „Svi predsednikovi ljudi“ (All the President’s Men, 1976) Alana Pakule prati istraživanja i novinske tekstove Boba Vudvorda i Karla Bernštajna, dvojice izveštača „Vašington posta“. Njihov rad je bitno uticao na tok afere „Votergejt“ i kraj predsedničke karijere Ričarda Niksona. Ovaj film predstavlja pravu ikonu među „pokretnim slikama“ koje se bave radom medija. Moglo bi se reći da je dugo bio nedodirljiv za kritiku bilo koje vrste. Najtačniji je kada je reč o opisu novinarskog posla, izgledu redakcije i sl. Spada među najrealnije filmove ikad urađene. Ipak, izgleda da je prerano urađen.
Ovakve događaje „treba pustiti da odleže bar 30 godina“ (stav nekolicine poznatih producenata iz Holivuda) i potom, sa odloženim sećanjem i naknadno prikupljenim činjenicama, snimiti film.
Naime, legendarni urednik „Posta“ Ben Bredli koji je kontrolisao i usmeravao rad dvojice novinara u vreme afere koja je srušila Niksona, četrdeset godina posle ovih događaja progovorio je o svojim sumnjama u istinitost priče. Inače se povela diskusija na internetu o tome da je prilično čudno da se presudno važan izvor iz američke vlade zvani „Duboko grlo“ javio baš Vudvordu koji je bivši marinac i član prestižnog tajnog udruženja „Knjiga i zmija“.
Sam Bredli je vremenom postao skeptičan prema čuvenim sastancima u garaži koje su imali novinari i „Duboko grlo“. Da li je zaista bilo sastanaka ili je izvor izmišljen (što se često radi u redakcijama medija)? Čak i kada je ne tako davno pomenuti izvor identifikovan kao Mark Felt, Bredlijeve sumnje su ostale. Svoju priču je predao Džefu Himelmanu, a ovaj je napisao knjigu o Vudvordu – živom spomeniku klasičnog novinarstva, ali ujedno i novinaru koji je opsednut imidžom i spreman na sve da odbrani svoje često klimave tvrdnje.
Uzbunjivači i ratni izveštači
„Probuđena savest“ (The Insider, 1999) Majkla Mana je sjajno ostvarenje koje nam govori koliko košta ljudski integritet u stvarnom svetu, kao i kredibilitet TV mreže. Jedan uzbunjivač iz duvanske industrije i jedan producent iz TV mreže Si-Bi-Es rizikuju mnogo toga pokušavajući da obelodane alarmantno štetne poteze koje prilikom proizvodnje cigareta čini firma „Braun i Vilijamson“.
TV mreža je u početku zainteresovana za intervju sa uzbunjivačem, ali se ubrzo povlači i zajedno sa duvanskim koncernom pokušava da diskredituje i omalovaži samog uzbunjivača, ali i svog zaposlenog. Boriti se protiv korporacije na sudu ili u medijima je kao ići uzbrdo sa frižiderom na leđima, rekao je poznati producent Džo Rot.
Ovaj film je postao neka vrsta nacrta za časove na pravnom fakultetu kao i za seminare novinarstva. Obrađene su teške teme: kako zaštiti svoj izvor vesti, kako se izboriti za objavljivanje istine sa sopstvenom medijskom kućom, kako hodati po žici iznad pravne džungle stvorene od strane korporacije…
Velika kancelarija – dvadesetak osoba međusobno priča, pije se kafa, vicevi, tračevi, džabalebarenje na poslu, samo jedan u uglu nešto radi…
U holivudskim ostvarenjima na platnu koja se bave ratnim izveštačima slična je situacija: tek jedan ili nekoliko njih zaista rade i trude se. Ostali su tek prisutni negde u pozadini zbivanja i čekaju zvanične vesti ili neki trač koji će proslediti matičnoj redakciji.
Filmovi koje vredi pogledati jer prilično verno oslikavaju pisano i foto izveštavanje sa ratnih područja su: „Godina opasnog življenja“ (The Year of Living Dangerously, 1982) Pitera Vira, „Polja smrti“ (Killing Fields, 1984) Rolanda Džofea, „Salvador“ (Salvador, 1986) Olivera Stouna, „Kroz plamen Nikaragve“ (Under Fire, 1983) Rodžera Spotisvuda.
Ogovarači
Trač je, kao pojava u međuljudskoj komunikaciji, našao plodno tlo za razvoj u medijima.
Posebno onim medijima koje doživljavamo kao tabloide, bilo da su štampani ili audio-vizuelni. A Amerika je domovina tabloida. Trač/glasina/spletka se veoma često koristi u prilozima na medijima. Glasine su taman toliko komercijalne da retko koji medij može da im odoli.
Dva filma su posebno značajna jer govore koliko je trač moćan i koliko je nemoguće kontrolisati glasine kada se jednom „puste u promet“. Prvi od filmova je „Trač“ (Gossip, 2000) Dejvida Gigenhajma. U njemu je na nezaboravan način prikazana pojava „pokvarenih telefona“ i kako osnovna vest prilikom prepričavanja i raznih načina prenošenja, gubi prvobitni oblik i munjevito postaje „komunikacioni Frankenštajn“.
Drugi film je „Sumnja“ (Doubt, 2008) Patrika Šanlija. Upravnica jedne verske škole pogrešno tumači i povezuje neke događaje i dolazi do zaključaka koji ne odgovaraju istini i mogu mnogo zla naneti učesnicima tih dešavanja. Ona se ipak tvrdoglavo drži svojih ubeđenja i tako postaje „grešna“…
Evo priče koja se pojavljuje i u filmu:
– Da li je ogovaranje greh? – upita žena sveštenika.
– Oceni sama, ti si se poslužila lažnim svedocima da ukaljaš ugled jedne osobe…
– Mogu li onda od vas da zatražim oprost za učinjeno?
– Prvo moraš da znaš šta si tačno učinila. Želim da sada odeš do svoje kuće, uzmeš jastuk sa kreveta, popneš se na krov i razrežeš jastuk nožem.
Žena to učini i vrati se sutra u crkvu kod sveštenika.
– Uradila sam ono što ste rekli.
– I, šta se dogodilo kada si razrezala jastuk?
– Perje, ogromna količina perja se rasula po dvorištu.
– Dobro, sad se vrati do kuće i pokupi svo perje, svako pero do poslednjeg i vrati ih sve u jastuk.
– Ali, to je nemoguće. Ne mogu sve ni da ih pronađem. Ko zna gde ih je vetar sve rasuo i odneo.
– Eto, vidiš. To je znak da je ogovaranje veliki greh!
Ova konstatacija sa kraja priče ipak ne sprečava američko društvo da funkcioniše na osnovama trača što najbolje potvrđuju berzanski skokovi i padovi akcija zasnovani na glasinama.
Dobro došli, gospodine Čens
Gospodin Čens ceo život boravi u kući svog bogatog poslodavca i brine se o njegovoj bašti. Slobodno vreme provodi uz televizor. Kada u rukama ne drži grabulje onda je to daljinski upravljač. Spoljni svet uopšte ne poznaje osim onoga što je video na TV programu.
Jednoga dana bogataš umire i Čens mora da napusti kuću. Već posle nekoliko sati doživljava incident – jedna limuzina ga blago udara na ulici. Potom, sticajem okolnosti, Čens završi u modernom dvorcu, boravištu uglednog, imućnog i uticajnog čoveka. Bogataš ga zavoli zbog njegove jednostavne prirode. Jednog dana kod Čensovog domaćina svrati lično američki predsednik na konsultacije. Razgovoru je prisutan i Čens, a na pitanja predsednika odgovara prostodušno, dajući primere iz baštovanstva. Analiza ekonomskog stanja tako postaje priča o godišnjim dobima i biljkama koje nakon jeseni i zime, opet procvetaju u proleće…
Predsednik citira Čensa i tu počinje medijsko ludilo. TV mreže i poznate novine se otimaju o ličnost koja je bliska „vođi slobodnog sveta“. I dok je Čens potpuno iskren u svetu gde je sve izveštačeno, otkrivamo jednu od najvećih slabosti američkih medija: oni imaju potrebu da prenaglase važnost osoba koje izaberu za svoje sagovornike.
Tako se i Čensova jednostavna zapažanja o baštovanstvu tumače kao duboke metafore o životu i društvu. Čens ne pokušava da nekog prevari o tome ko je, ali ga mediji uzdižu i time sebi daju važnost. Kao i svi oko njega i mediji projektuju dubinu i mudrost u njegovu, u osnovi praznu ličnost. I tu shvatamo kako mediji danas, posebno u SAD, posebno TV programi, izuzetno glupe ili podle ljude za čas naprave poznatim i uticajnim.
U jednom trenutku producent TV emisije pita Čensa:
– Da li shvatate da će večeras da nas gleda više ljudi nego što je gledalo pozorišne predstave u poslednjih 40 godina?
– Zaista, odgovara Čens, a zašto je tako?
– Pojma nemam! – kaže producent.
Ovaj njegov odgovor opisuje površnost i nevoljnost televizije da se bavi analizom suštine stvari. Dovoljno je govoriti – nije važno objasniti. Dovoljno je slušati – nije bitno i čuti.
„Dobro došli, gospodine Čens“ Hala Ešbija (1979)
U svetu gde svi glume, manipulišu i strateški smišljaju, Čens jednostavno postoji. Njegova nevinost probija slojeve političkog i društvenog pretvaranja, otkrivajući apsurdnst sistema i ljudi oko njega. Na kraju filma, kad njegov bogati domaćin umre, njegovi uticajni prijatelji su spremni da Čensa predlože za sledećeg predsednika SAD, jer je osoba koja nije kompromitovana u javnosti.
Sve ovo zvuči toliko poznato, zar ne?
Kod nas preveden kao „Dobro došli, gospodine Čens“ ili „Prisutnost“ (Being There, 1979), ovaj film Hala Ešbija je provokativna i inteligentna satira o kvalitetu američkih medija i politike.
Rijaliti novinarstvo
Film „Poludeli grad“ (Mad City, 1997) Koste Gavrasa na fenomenalan način opisuje pretvaranje novinarstva u šou. TV reporter koji je posle neke brljotine na poslu nazadovao u karijeri, sticajem okolnosti se nađe usred talačke krize koja se događa u jednom muzeju. U početku izveštava kao novinar, a onda shvata da bi mogao da se vrati na staze stare slave ukoliko postane učesnik u događaju.
Konfuznog bivšeg zaposlenika muzeja koji oružjem drži taoce (protestujući na taj način zbog otkaza koji je dobio) savetovaće šta da radi/kako da se ponaša i tako će kontrolisati događaj i izvući korist za sebe. Događaj se, međutim, za čas pretvara u rijaliti program. Snimateljka, producenti, novinari na terenu, voditeljski autoritet tv mreže – svi se tokom filma kreću putem koji vodi od novinarstva ka šou-programu i natrag, sve u cilju ostvarivanja sopstvenih karijera, a sve to se obija o glavu čoveka koji drži taoce i koji je medijski predstavljan čas kao heroj, čas kao prevejani kriminalac i terorista.
Korišćenje medija u lične svrhe (za međusobne obračune) i izopačen odnos prema događaju u ovoj priči dovode do tragičnog kraja.
A kada je mešanje novinarstva i šou programa počelo?
Već 50-ih i 60-ih godina prošlog veka bilo je jasno da su forme direktnog prenosa i zabavnog šoua one koje donose najviše publike. U nemilosrdnoj trci za broj gledalaca većina televizija se prilagođavala ovim dvema formulama. Dve decenije potom bilo je jasno da manje košta ako medij stvori svoj sopstveni događaj umesto da prati postojeće. Takođe, bila je potrebna puna kontrola nad tim stvorenim događajem (npr. rijaliti „Veliki brat“), ali ne zbog toga da bi se sprečili prostakluci ili kič već da bi se zadovoljili sponzori i da bi njihove poruke bile plasirane na najefektniji način.
I konje ubijaju, zar ne
A evo kako je sve ovo pratio Holivud…
Prvi rijaliti programi iz doba početka rada savremenih medija događali su se u Americi u vreme velike ekonomske krize, pre stotinak godina.
„Konje ubijaju, zar ne?“ Sidnija Polaka (1969)
Film „Konje ubijaju, zar ne?“ (They Shoot Horses, Don’t They, 1969) Sidnija Polaka opisuje plesni maraton sa surovim pravilima i iživljavanjem organizatora nad takmičarima koji su namamljeni na učešće velikim novčanim nagradama.
Ova preteča današnjih egzibicionih rijaliti programa na televizijama, predstavlja malo proročanstvo: tu su iscrpljeni plesni parovi, sponzori takmičara, navijači pojedinih učesnika, prenosi preko radija…
Onda su producenti „otkrili“ strah, nasilje i egzibicionizam kao izuzetno komercijalne oblike rijaliti programa. Nasilje je bilo sve prisutnije u ovim šouima što najbolje oslikavaju filmovi „Videodrom“ (Videodrome, 1983) Dejvida Kronenberga i „Rođene ubice“ (Natural Born Killers, 1994) Olivera Stouna.
U prvom od ova dva pomenuta, šefu male TV stanice operater pokazuje snimke video-sadržaja pod nazivom Videodrom. Reč je o snimcima brutalnog nasilja, mučenja, a na kraju i ubistva.
Verujući da je to budućnost televizije, šef Maks nalaže operateru da počne nelicencirano prikazivanje programa, ali ubrzo shvata da snimci iz Videodroma nisu montirani, već stvarni…
Film „Rođene ubice“ govori o muškarcu i ženi koji su imali traume u detinjstvu, a pošto su se upoznali postali su ljubavnici i masovne ubice, koje su mediji neodgovorno veličali. Ubistva ovog para prati (često uživo) i samoživi novinar tabloida, koji ih profiliše u svojoj TV emisiji, ubrzo ih podižući u status kultnih heroja (!).
Na neki način, ovakav izopačeni razvoj društva i medija predvideo je i film-distopija „Rolerbol“ (1975). U budućnosti koju kontrolišu korporacije, svetom dominira nasilni sport koji se zove Rolerbol. To je takmičenje u brzini i surovosti gde je smrt takmičara sasvim uobičajena stvar.
Umetnički oblikovana priča o rijaliti programima stiže 1998. godine, a to je „Trumanov šou“ Pitera Vira.
Film govori o čoveku koji je nesvestan da živi u smišljenoj rijaliti emisiji, koju širom sveta gleda oko milijardu ljudi. Svi njegovi sugrađani iz malog mesta na ostrvu su u stvari glumci i statisti. Jedino Truman koji je od rođenja planiran za ovaj TV šou, ne zna za sve to.
Sam kraj filma je jedan od najgenijalnijih u istoriji kinematografije – „scena u kojoj Trumanov brod udara u oslikani horizont njegovog veštačkog sveta briljantno sažima filozofska pitanja o slobodi, autentičnosti i udobnosti iluzije“.
Tema morala u sadašnjosti ili bliskoj budućnosti postala je izazovna za stvaraoce pokretnih slika. Sveža filmska priča na ovu temu ide ovako: uporna u želji da ostvari karijeru u informatičkom svetu, mlada devojka se pridružuje tehnološkom i društvenom gigantu po kojem i film nosi naziv – „Krug“ (The Circle, 2017) Džejmsa Ponsolta.
U jednom momentu ona pristaje, na nagovor vrha kuće, da bude praćena kamerama 24 sata dnevno. Tako postaje zaštitno lice firme sa milijardu pratilaca, ali u isto vreme gubi svoj identitet.
Novo doba ovako izgleda: prisustvo na internetu je najvažnije, a broj pratilaca pokazuje pravu moć…
Kreiranje stvarnosti, kontrola pažnje
Filmovima koji se bave rijaliti šouima dodaćemo i nekoliko onih čija su tema izmišljotine i nameštaljke koje prave sami mediji ili na njih pristaju. Razlog: da bi na taj način skrenuli pažnju na društveni problem, ili – mnogo češće, da bi ostvarili korist u komercijalnom smislu.
Tako se film „Kviz“ (Quiz Show, 1994) Roberta Redforda bavi nameštanjem rezultata u kviz takmičenju na jednom TV kanalu. Rađen po istinitoj priči film opisuje kako su na mig sponzora i uz prećutno odobravanje rukovodstva kuće, producenti kviza odabranim takmičarima unapred davali tačne odgovore na pitanja koja će im biti postavljena. Ujdurma je razotkrivena i zakonski je odgovarao: NIKO.
U filmu „Ratom protiv istine“ (Wag the Dog, 1997) Berija Levinsona medijski eksperti angažovani od strane vlasti izmišljaju čitav jedan rat sa Albanijom da bi se skrenula pažnja sa seks skandala aktuelnog predsednika. Medijskim manipulisanjem, otvorenim lažima, izmišljanjem, montažom, uz saradnju novinara koji kao papagaji ponavljaju od vlasti servirane vesti, uspevaju u tome da nepostojeći događaj postane opšteprihvaćena stvarnost.
U filmu „Simona“ (Simone, 2002) Endrjua Nikola javnost je zadivljena umećem glume nove junakinje u aktuelnim filmovima. Nikome ne pada na pamet da je ona, u stvari, kompjuterski generisana, virtuelna glumica. Producent koji ju je stvorio u jednom trenutku, ne mogavši više da kontroliše njeno odsustvo iz estradnih javnih pojavljivanja pokušava da je „ubije“ pomoću smišljene nesreće. Na kraju priznaje sudskim organima da ona nikada nije postojala. Međutim, publika odbija da u to poveruje.
Zaključak rečen u filmu: ne možeš nametati istinu javnosti ako je ona ne želi! Neko bi rekao da scenario nije dovoljno ubedljiv. Ali, stvarnost demantuje ovakav zaključak.
Baš nedavno je jedan indi rok bend privukao pažnju milionske publike svojom muzikom, nastupima, intervjuima. Ali, ispostavilo se da nijedan član ove rok grupe u stvari ne postoji. Od muzike, glasova i tekstova do zajedničkih fotografija i „životnih priča“ članova benda Velvet Sandaun – sve je stvoreno veštačkom inteligencijom. Ipak, njihova muzika je zvučala dovoljno ubedljivo da privuče stotine hiljada slušalaca, koji su mislili da su otkrili novi, alternativni rok sastav.
Lari Flint je stvorio izdavačku imperiju sa svojim sirovim i seksualno eksplicitnim časopisom „Hasler“. Na sudskoj parnici protiv njega zbog širenja pornografije on prikazuje mali montirani film: eksplozija atomske bombe, koncentracioni logori, nemilosrdno ubijanje u ratu…
„Da li je ovo nemoral ili ono što se nalazi u ‘Hasleru’“, pita on u filmu „Narod protiv Larija Flinta“ (The People vs. Larry Flynt, 1996) Miloša Formana. „Šta ima gori uticaj na mlade ljude: ovi snimci iz Dnevnika na televizijama ili golotinja iz mog časopisa?“
Slučaj Rodžera Ejlsa i Valasa Souze
Osim filmova, u priči o medijima veliku ulogu igraju i sve popularnije TV serije.
Nekoliko njih su posebno bitne za temu medija, a najznačajnija je verovatno ona koja se bavi poslednjim godinama karijere Rodžera Ejlsa, kontroverznog televizijskog urednika i takozvanog medijskog konsultanta velikog broja konzervativnih američkih političara. „Najjači glas“ (The Loudest Voice, 2019) je naziv TV serije u kojoj saznajemo kako je kablovska korporacija „Foks“ stvorila, u režiji Ejlsa, kanal „Foks njuz“, poznat po proizvodnji „posebne vrste TV zabave: vestima!“
Jednako brutalan koliko i komercijalan, ovaj kanal će postati poznat po beskrupuloznom plasiranju vesti koje odgovaraju konzervativnom narativu, bez obzira da li je reč o istini ili ne, da li je reč o činjenicama ili izmišljotinama.
Bizaran, neotesan, agresivan, bolesno ambiciozan, politikom opsednut TV maher – sve je to Ejls. On je svoje uredničko vreme potrošio i na seksualno uznemiravanje nemalog broja voditeljki i prezenterki sa programa, osim što je svoju uređivačku politiku opisao čuvenom izjavom: Ljudi ne žele da budu informisani. Oni žele da osete da su informisani.
Svet video-montaže i nameštaljki odlično je prikazan u TV seriji „Uhvaćen“ (The Capture, 2019). Termin „korekcija“ u seriji se koristi da bi se opisala video-montaža uz pomoć koje nevina osoba biva optužena za neki zločin.
Ljudi imitiraju ono što vide na TV programu ili na filmu. Da nije tako ne bi ni 150 milijardi svake godine bilo uloženo u reklame na elektronskim medijima u SAD.
Odnos američkih i uopšte zapadnih medija prema stvarnosti doneo je putem tog imitiranja: mnogo malograđanštine koja se sa TV ekrana preselila u realni život, obilje ishitrenih zaključaka, mnogo nadahnuća za egzibicionizam i nasilje.
Dokaza za ovu tvrdnju je bezbroj, od brazilskog TV reportera Valasa Souze koji je organizovao ubistva ne bi li kamere njegove emisije o kriminalu bili prve na licu mesta, do holandskog navodno lažnog rijalitija („De Grote Donorshow“, „Veliki donatorski šou“, 2007), u kojem se takmičari sa liste čekanja za transplataciju bore za bubreg kao nagradu.
Ubilački rejting
Brazilski novinar Valas Souza je od 1996. bio autor i voditelj emisije „Canal Livre“ na lokalnoj televiziji TV Rio Negro u Manausu, koja se bavila uglavnom „crnom hronikom“ i emitovala priloge o nasilnim zločinima, ubistvima i policijskim akcijama. Zbog ekskluzivnog sadržaja koji je proizvodila – TV ekipa je često stizala na mesto zločina i pre policije – emisija je postigla ogromnu gledanost. Gradeći pored novinarskog i imidž borca protiv kriminala, Souzina popularnost je postala tolika da je odlučio da se aktivno uključi i u politiku. Učestvovao je u radu nekoliko desničarskih i konzervativnih partija i između 1999. i 2009. tri puta bio biran za narodnog poslanika u skupštini federalne države Amazonas. Međutim, 2009. godine brazilske vlasti su otkrile da Souza nije samo izveštavao o zločinima, već i da ih je organizovao, odnosno da je naručivao ubistva kako bi imao ekskluzivne snimke za svoju emisiju i time povećao gledanost i političku popularnost. Souza je uhapšen, ali pre nego što je sudski proces okončan umro je 2010. godine od srčanog udara. Uhapšeno je nekoliko osoba, pred ostalih i njegov sin Rafel Souza, koji trenutno služi kaznu zbog optužbi za ubistvo, trgovinu drogom i nezakonito posedovanje oružja, kao i producentkinja emisije i koordinatorka snimanja emisije Vanesa Lima. O ovom slučaju Netfliks je snimio seriju „Ubilački rejting“ (Killer Ratings, 2019).
Laku noć i srećno
Postoji još nekoliko desetina holivudskih filmova koji se na neki način bave medijima i koje vredi pomenuti, ali ćemo ih ostaviti za neki „medijski feljton“ u budućnosti.
Da izdvojimo samo nekoliko njih:
„Laku noć i srećno“ (Good Night and Good Luck, 2005) Džordža Klunija – kritički odnos jedne emisije na TV mreži o delovanju senatora Džozefa Makartija.
„Ubice i svedoci“ (Parallax View, 1974) Alana Pakule – kako sarađuju tajne službe, vlade u senci i korporacije.
„Ogromno srce“ (A Mighty Heart, 2007) Majkla Vinterbotoma – rizik novinara u potrazi za pričom može da dovede do tragičnih posledica.
„Laku noć i srećno“ Džordža Klunija (2005)
„Dosije Pelikan“ (The Pelican Brief, 1993) Alana Pakule – primer pravog odnosa novinara prema svom izvoru.
„Serpiko“ (Serpico, 1973) Sidnija Lumeta – nekada jedan uzbunjivač nije dovoljan već mediji traže i nekog njemu nadređenog.
„Noćne hronike“ (Nightcrawler, 2014) Dena Gilroja – glavni lik u filmu snima nesreće i zločine u Los Anđelesu i potom snimke prodaje televizijama. Što je sadržaj više uznemirujući, to više novca zaradi.
„Ratne igre“ (WarGames, 1983) Džona Badama – super kompjuter koji podseća na veštačku inteligenciju umalo da započne Treći svetski rat.
„Muškarci koji mrze žene“ Nielsa Ardena Opleva (2009)
„Đavo nosi Pradu“ (The Devil Wears Prada, 2006) Dejvida Frankela – kako funkcioniše estradno/modno novinarstvo; sponzori, zavist, zloba, arogancija, sujeta…
„Veronika Gerin“ (Veronica Guerin, 2003) Džoela Šumahera – kako izgleda odlična novinarka i kako mafija i kriminalne grupe kažnjavaju novinare koji ih razotkrivaju.
„U igri“ (State of Play, 2009) Kevina Mekdonalda – odličan istraživački rad u kojem se ispostavlja da je jedan od izvora informacija u stvari izvršitelj zločina.
„Francuska depeša“ Vesa Andersona (2021)
„Frost protiv Niksona“ (Frost/Nixon, 2008) Rona Hauarda – zanimljiv opis priprema za važan intervju i sam čin razgovora sa odabranom državnikom…
U filmu „Predsednička igra“ (Nothing But The Truth, 2008) Roda Lurija novinarka se suočava sa zatvorskom kaznom zato što odbija da otkrije svoj poverljivi izvor. Ovo je u SAD sasvim moguć ishod ukoliko sud utvrdi da je reč o nacionalnoj bezbednosti.
Radio na filmu
Kada je reč o radiju kao tradicionalnom mediju, treba pomenuti film „Američki grafiti“ (1973) Džordža Lukasa, u kojem radio voditelj Vulfmen Džek prenosi poruke lične prirode maturanata u jednom američkom gradiću. Po uzoru na ovaj film nastala je emisija „Ozon“ na Radio Beogradu 202 šest godina kasnije.
U filmu „Dobro jutro, Vijetname“ (1987) Berija Levinsona sličan di-džej koncept je primenjen na radio-program u ratnom okruženju. Čovek pred mikrofonom je bio odličan, ali takav program u atmosferi oružanog sukoba nije mogao da prođe bez tragedije.
U filmu „Hotel Ruanda“ (2004) Terija Džordža radio je iskorišćen za animiranje pripadnika jednog naroda da ubijaju svoje zemljake samo zato što su iz drugog naroda.
“When the legend becomes fact, print the legend.”
„Kada ti je prošlost puna mrlja opstaješ tako što insistiraš na mitovima.“
Upravo zato je i jedno od najboljih objašnjenja rada medija u SAD ono što kaže novinar u filmu Džona Forda „Čovek koji je ubio Libertija Valansa“ (1962).
Kada mu glavni lik u filmu (igra ga Džejms Stjuart) ispriča istinu o tome kako on nije čovek koji je ubio zlikovca Valansa, iako mu je to pripisano kao herojsko delo utirući put njegovoj političkoj karijeri, novinar mu odgovara: Ovo je Zapad, gospodine. Kada je legenda prihvaćena kao činjenica, pravi trenutak je da štampate (ozvaničite) tu legendu!
Za sada: Mediji, politika i istorija – mitološki je tronožac na kojem Amerika živi od danas do sutra. Da li je moguć skorašnji izlazak iz te pozicije? Da, ali najverovatnije je da taj film nećemo gledati.
Izvor: RTS OKO
