Пишу: Зорица Којић и Драган Амброзић
“Панкрти” спадају у оне ретке класичне културне вредности које су нам још преостале из југословенске баштине. Године 1980. објавили су свој чувени албум Dolgcajt (Досада) – први, а можда и најбољи панк албум у СФРЈ, чија ангажована друштвено-критичка оштрица и даље има ту моћ да разобличава све оно лажно око нас, те му актуелности, деценијама касније, никако не понестаје. Његова експлозивна енергија увелико превазилази оно што нуди данашња рок сцена, па је право задовољство искористити прилику и видети “Панкрте” уживо на турнеји “Долгцајт 2025: Љубљана – Загреб – Београд”, којом обележавају 45 година од овог свог историјског дебија. Пред концерт у Дому омладине Београда 11. априла 2025, разговарали смо о прошлим и садашњим временима са Петером Ловшином, јединственим фронтменом овог легендарног састава и једном од посебно омиљених личности некадашње југо-рок сцене.
“ВРЕМЕ”: Да ли је у Љубљани данас једнако досадно као што је било некад, кад је настао албум Долгцајт, или се нешто ипак променило у ових 45 година?
ПЕТЕР ЛОВШИН: Па, зависи за кога. Љубљана је сигурно сада другачија и лепша – некад смо је звали “бела Љубљана”, а сад “зелена Љубљана” (смех) – али у зимском периоду ипак свеједно дишемо лошији ваздух. Дакле, има минуса и плусева, као и у сваком граду. Но, ситуација је сигурно другачија него кад смо 1978. живели у систему у коме нам је много тога недостајало: не толико слободе колико могућности избора. Сада, на први поглед, има пуно више избора – имамо вишепартијске изборе, неке странке су леве, неке су десне… међутим, на крају се све своди на то да смо сви у овим временима само лутке на концу неких виших интереса.
Из ове перспективе чини ми се чак да су некадашње власти имале више осећаја за људе, без обзира на то што су га исказивали на мало чудан начин. А данас је и у нашим крајевима, и у Европској унији, једна ствар подједнако очигледна: више никога не занима просечан човек. Некад смо имали осећај да просечан човек ипак није нешто што је – просечно. А сад је просечан човек и мање од просечног.
Исто је свуда у нашем региону. И смо много онога изгубили што смо добили независношћу, кад су силе новца дошле по своје и узеле то назад. На својим раменима то највише осећају они који нису успели у овој бици за стандард – ко зарађује, може бар мало да путује или купује, али ни он не може пуно тога чути на телевизији, јер све телевизије купио је велики капитал, а не може пуно тога ни да прочита у новинама јер и тамо влада само новац. После одушевљења уласком у ЕУ, као да смо полако изгубили смисао правог живота.
Кад сте први пут приметили, још пре југословенских ратова, да ће се ситуација променити? Да ли је било нечег што је обичан човек, а посебно музичар, могао да уочи и пре него што је дошла 1990/1991?
Право да вам кажем, ја сам био сигуран да ће Југославија остати до краја мог живота и да ћу као новинар заувек радити широм те земље (Ловшин је радио и као спортски новинар – прим. аут). Али инстинкт је говорио нешто друго – први пут сам осетио да није баш све нормално кад сам направио песму “Сарајево 1984”, на нашем Рдечем албуму. Чинило ми се, као репортеру који је пратио скијање, мало чудним да Сарајево има Олимпијске игре, а Словенија која је скијашка нација – нема. Нисам имао баш ништа против Сарајева, дапаче, али “Панкрти” после те песме нису могли да свирају у Сарајеву, све док нас није позвао Емир Кустурица, и то тек на крају наше каријере. Тамо су били најоштрији комунисти. Љубљана, Загреб и Београд били су некако декадентни социјалистички центри, а у Сарајеву је све морало да буде беспрекорно, у складу с југословенском идејом.
Мислим да смо тад у Словенији одиграли паметно, ишли смо да помогнемо Сарајеву колико смо могли у организацији. Мој френд Јуре Франко освојио је сребрну медаљу у велеслалому, и сви смо се веселили. А само пар година после, пукло је…
Који су то светски и југословенски бендови утицали на вас, пре него што сте направили “Панкрте”? Шта сте слушали као клинац – и да ли су то били неки хипи, класични рок састави, или сте већ некако реаговали на нове звуке? Који је, укратко, први панк бенд ког сте чули?
Најпре сам слушао “The Rolling Stones”, “The Kinks” и “The Troggs”, дакле енглеске бендове. После је дошао амерички блуз, Мади Вотерс и Б.Б. Кинг пре свега, а онда и рокенрол Литл Ричарда и Џерија Ли Луиса. Онда се полако враћам на енглеске музичаре и саставе као што су Дејвид Боуви и “Roxy Music”. Морам признати да смо тек касније схватили шта значе “Рамонес” и Пети Смит, јер су за нас први ипак увек били “Секс Пистолс” и “The Clash”, те “Dead Kennedys”. Уз то сам одувек био велики фан Боба Дилана, Вудија Гатрија, Пита Сигера и Леонарда Коена.
Јесте ли можда гледали нови биографски хит–филм о Бобу Дилану Комплетни незнанац?
Гледао сам, како да не! Мени је супер, ја сам Диланов фан, гледао сам десетак његових концерата. Овај момак га је сјајно одиграо – неке ствари које је отпевао у филму можда ми се и више свиђају него у Дилановој верзији (смех). Знамо да је Дилан култна особа, да може бити тежак. Иако је више пута био у Љубљани, нисам ни покушао доћи до њега, јер ми је пријатељ Игор Видмар – који нам је пуно помогао да издамо деби албум Долгцајт – као организатор неколико Диланових концерата рекао да ни он сам никад није успео да га упозна и прича с њим, ха-ха. Али, Боб је толико пуно тога дао музици да заслужује велико поштовање.
Са друге стране, с “Рамонсима” сам се упознао још 1988. у Њујорку, кад сам радио интервју са Џојем Рамоном. Својевремено сам се дружио и са “Стренглерсима”, а упознао сам и “Нирвану” кад су 1994. свирали у Љубљани, на једном од својих последњих концерата у препуној хали Тиволи. Нирвана је била тотално друкчија – у бити се видело да су поштовали панк и све што је он дао, да су из њега изашли, али су то радили на свој начин. На њихов концерт сам мало закаснио, али су ме онда атмосфера и музика понели и тај наступ ми је био још и бољи него што су њихове плоче. Игор Видмар је опет био организатор и дошао сам у бекстејџ – сећам се да су Крист Новоселић и Дејв Грол изашли да причају с публиком, Крист чак мало и на српскохрватском, а Курт Кобејн је седио сам на неком столу и нико није дошао да разговара с њим. Ја сам успео да успоставим неки контакт очима у једном тренутку, али је он већ био мало одсутан. Но, ништа се од тога није видело на концерту који је био феноменалан. Кобејн је имао личних проблема, сигурно, и због тога ми је жао јер је био права личност.
Каква је ситуација са концертима некад и сад?
Било је изванредних концерата у том периоду, рецимо “The Cure” са премијером албума Disintegration, или “Дире Страитс”, који су целу светску турнеју припремали у Југославији. Кад то упоредиш са данашњим тренутком, где у Љубљани тешко можеш да видиш неки значајнији концерт, све ти је јасно… Једини који је мене одушевио у последње време био је Род Стјуарт (смех). Временом, ето, заволиш и другачију музику, ако се свира са срцем и енергијом. Такав је био Род Стјуарт прошле године, показао је да се и у поодмаклим годинама још може свирати и уживати. Ви у Србији бар имате велики фестивал као што је “Егзит” у Новом Саду. “Панкрти” су тамо једном свирали и било нам је и више него супер.
Што се бендова из других крајева Југославије тиче, морам рећи да сам увек био фан YУ групе! Пре можда шест-седам година свирали смо у Бањалуци на једном фестивалу, и тек тамо смо их упознали и коначно се мало дружили. Био је то велики догађај за нас. Једнако су били симпатични, као и увек. Али први југословенски хит који сам заволео била је песма Корнелија Ковача “Волим Партизан, црно-беле боје, волим Партизан, као очи своје”. Мој најбољи френд био је велики навијач Партизана – а ја сам навијач Олимпије, само да се зна, ха-ха. Но, та песма ми је увек била одлична, модел како треба да звучи навијачки поклич – касније сам имао прилику да и сам правим спортске химне, као што је рецимо химна фудбалске репрезентације Словеније за Европско првенство 2000. године.
Кад већ причамо о концертима, нама су у Београду за формирање панк сцене била важна два наступа – концерт “The Ruts” у јануару 1980. и “Панкрти” у априлу 1980. И сви ће вам овде рећи да су та два догађаја била кључна.
И ја сам гледао “Рутсе” и били су једнако добри у Љубљани тада. А ево и једне анегдоте. Неколико година раније дружио сам се са “Стренглерсима”, које сам упознао преко организатора концерта. Лепо смо разговарали, али када сам увече покушао да уђем у “Тиволи” на наступ – нису ме пустили јер смо као тинејџери увек правили тамо пиздарије, бацали столице и зато нисмо били радо виђени гости (смех). Тада су им “Стренглерси” рекли – а они су, пазите, у том тренутку светске звезде – е, онда ни ми нећемо свирати! Кренули смо назад аутобусом, кад за нама долазе организатори и ипак нас позивају да уђемо. А да не би било проблема, мене и моју жену спровели су право на бину, да одатле гледамо концерт (смех).
Ето, то је панк значио, праву солидарност, премда су “The Stranglers” били више нововаловци. Али то је био тај нови начин дружења, музика која долази такорећи од публике, обичних људи. Било је тада много лепше другарство између бендова, него са неким великим именима из шоу-бизниса. И ту морам такође да поменем наш наступ са “Секс Пистолс” 1996, опет у Тиволију, након кога смо разговарали целе ноћи, нарочито са Џонијем Ротеном. Упознао сам тада и басисту Глена Метлока, који је, ево, пре шест-седам година свирао са нама у Стожицама и отпевали смо заједно “Anarchy in the U.K.” и “God Save the Queen”, мислим да је чак на Јутјубу постављена и “Pretty Vacant” која је, у начелу, његова песма.
Сад, кад гледате из ове перспективе – шта је у панку заиста било ново и другачије? И шта је, на крају крајева, толико одушевило бар неке људе да још увек на панкере гледају као на позитиван пример?
Мислим да је панк донео пре свега свест људима да могу бити много активнији учесници друштвених процеса. Да није само политика та која обликује друштвену свест, него да то може и музика. Наравно, све је то почело од битника и ишло преко рокенрола и хипика, све до панкера. Музика је била прави антипод политике. Од 1955. она је покретач позитивних промена у свету: тако су рецимо белци и црнци по први пут били заједно у истој сали, као равноправни учесници неког јавног догађаја – тек на концертима Литл Ричарда и Чака Берија. Кад су “The Beatles” гостовали по САД шездесетих, видели су да им на концертима постављају ограде, па су захтевали да их склоне или неће наступати. Тако је и панк створио услове за неке нове продоре.
Бранислав Предојевић: Неиспричана прича о пионирима хард рока
На жалост, “господари рата” који воде целу музичку индустрију успели су да данашњим музичарима одузму право да имају своје носаче звука. Наравно, винилне плоче су и даље популарне, али само међу сладокусцима, онима који воле добар звук. А некад су плоче мењале свет. Узмимо пример Дилановог албума Highway 61 Revisited – то је свакако плоча која је променила свет. Како је он то урадио? У основи – само је, уместо акустичне гитаре, узео да свира електричну, и то је оно што је потпуно изменило наш поглед на ствари.
Сад је све другачије – остале су нам само ове платформе за дистрибуцију музике, на којима зарађују искључиво власници, а музичари немају ништа од тога. Тренутно завршавам своју нову соло плочу, а не знам ни зашто је завршавам – добро, знам, из ината (смех) – али нема више ни критичара, нема више ни продавница албума… Кад смо путовали у Лондон пре тридесет година, знали смо да морамо отићи у Виргин Мегасторе да купимо та и та издања, тачно смо знали шта обавезно морамо да имамо. А сада нема ни Виргин Мегастора. Нестало је и духа. Добро, ви у Србији имате пуно овог новог духа (смех).
Ја некако мислим да је много тога што је позитивно било у бившој Југославији, и што је и до дан-данас остало позитивно у нашим крајевима – у ствари проистекло из музике… а можда нешто и из спорта! Сви имамо одличне спортисте, и сви се дивимо Новаку Ђоковићу, који зна добро и да прича, чак је и антиглобалиста, ту је и Јокић, ми имамо Луку Дончића који је дете овог региона, имамо код нас и ванредне бициклисте. Ми смо, заправо, пуно бољи него што би Запад то хтео.
Мој главни хоби је да скијам, дуго сам био и професионални скијашки репортер, те и даље много путујем – и тврдим да су сви најбољи зубари у Швајцарској из бивше Југославије, али исто тако и да многи наши људи раде само оне много слабије плаћене послове, јер још увек нисмо равноправни са Швајцарцима. Ми смо сви мислили да ћемо се пре или касније изједначити у приходима са Европом, али очигледно то некако не иде. С друге стране, ипак ми се чини да имамо пуно бољи живот него они – тамо негде шездесетих и седамдесетих било је забавно и лагодно живети на Западу, а сад мислим да више није. Убијен им је дух, као што рекох.
Како су и из које потребе настали “Панкрти”?
Свирао сам акустичну гитару, био фан Гатрија и Сигера, певао сам више за себе песме као што је “We Shall Overcome”, после сам на факсу чуо и другачије ствари, а на крају и панк. Студирао сам на Факултету социологије, политичких наука и новинарства, где сам упознао старијег колегу Грегора Томца. Ми смо у “Њузвику” наишли на текст који се ругао тој новој музици коју су звали панк: “Нико не зна да свира, то је само бука, ништа се не чује, поруке су анархичне” – и ја сам одмах рекао Грегору: “Ево, то бисмо ми могли свирати!”. Он је онда отишао у Лондон по неке плоче, а ја сам скупио бенд у Кодељеву, у Љубљани. Почели смо да вежбамо у септембру 1977, а 17. октобра већ смо имали први концерт.
Да ли сте имали неке проблеме са милицијом у то доба, због имиџа, тема и буке коју сте правили?
Па, да будем искрен – били смо сигурни да бенд неће преживети први концерт (смех). Да се сад само мало зајебавамо и да је то као неки хепенинг. Ми смо иначе са неким нашим песницима, једним филозофом анархизма и другим пријатељима, правили неке своје хепенинге на којима смо на бини кували шпагете. На два-три гостовања овог хепенинга отерали су нас са бине, јер је то било превише лудо. Био сам убеђен сам да ће “Панкрти” бити још један такав хепенинг, који неће проћи. Али десило се следеће: кад смо свирали у Мошчанској гимназији свој први концерт – који смо иначе рекламирали као “Први панк концерт иза Гвоздене завесе” – толико је пуно људи дошло да смо се изненадили. Да су припадници силе реда и закона том приликом свратили, не би ни могли да уђу унутра, јер је у сали све било скроз пуно, а и да су некако ушли, не би ништа разумели. Ми смо збиља били гласни и луди. Концерт је снимљен за љубљански Радио Штудент и звучао је пуно боље него што смо очекивали. Одмах смо имали и позитивну реакцију – Петер Млакар, који је водио ШКУЦ, позвао нас је на гостовање у Београд, да будемо део делегације љубљанске студентске омладине. То је било 1977. године и није још било толико људи који су нас могли пратити. У Загреб нас је потом на своју изложбу позвао Мирко Илић, светски познати дизајнер, а на концерт је дошао Џони Штулић, који је после написао онај чувени стих из нумере “Балкан”: “Бријем браду, бркове/Да личим на Панкрте”.
Тако је почело, и онда је тешко било то зауставити – већ су почеле ствари да се мењају у друштву, будили су се Београд, Загреб, Љубљана, није то било више могуће лако вратити у некадашње оквире. Постојала је хрпа састава на све стране, само у Љубљани бар десет панк група је радило. У Београду је био више новоталасни звук, али било је много бендова у Ријеци, Истри, “Прљавци” у Загребу, “Пекиншка патка” у Новом Саду – и то више није било могуће зауставити.
Панк је збиља донео нешто сасвим ново, пре свега у енергији, лудој, анархичној, и људи су осетили да је то нешто што ће помакнути границе у музици.
Како се сећаш тог легендарног концерта у београдском СКЦ из априла 1980, који је утицао на целу овдашњу сцену? Ко су вам били најбољи пријатељи од југословенских група тог доба?
Кад смо ми свирали тај концерт априла 1980. у СКЦ, пре нас је свирала нама непозната група “Лимуново дрво”. Али кад смо их чули, знам да смо се само згледали и рекли себи – па шта ћемо ми на сцени кад су ови тако добри, гледај како свирају. Цео бенд је то причао! Мада је са нама тад свирао и Борут Чинч из “Булдожера”, као гост… Сви смо били одушевљени тим бендом! Али тад је било другачије – док су они свирали, публика је само стајала и гледала их. Кад смо ми изашли, на нас су тотално подивљали (смех). После је од тог “Лимуновог дрвета” настао “Шарло акробата”! А ја сам сутрадан отишао на одслужење војног рока у ЈНА.
Од тих београдских састава највише сам осетио музику “Електричног оргазма”. Још увек смо пријатељи – пре две године сам их позвао да свирају са нама у Хали Тиволи, кад смо прославили 45 година оснивања “Панкрта”, имали су одличан концерт и били су супер примљени. У Сарајеву смо били најбољи са “Забрањеним пушењем”, у Загребу са Џонијем Штулићем – он је сигурно био на највише наших концерата од свих југословенских музичара. На крају, не могу да не поменем “КУД Идијоте”, они су ми увек у срцу, велики смо пријатељи. “Џубокс магазин” нам је исто био врло важан, тамо смо били изабрани за бенд године 1982. Ипак смо ми били мало другачији бенд од свих других – да бисмо уопште могли да постојимо као “Панкрти”, у то време смо сви морали да радимо и неки други посао и сви смо врло брзо створили породице, ја сам првог сина добио већ 1981, а другог 1983. Живели смо неки други живот, па су нас зато мимоишле неке касније музичке промене које су другима биле важне, а нас нису дотицале.
Какво је историјско место Панкрта на југословенској музичкој сцени? И зашто је уопште важно данас одсвирати Долгцајт?
Одговорићу вам на мало необичан начин – прошле године ме је заједница Словенаца из Скопља позвала у тамошњу Кинотеку, где је приказан дугометражни филм Јанија Севера о мени: “Перо Ловшин – Ти лахко”. Ми смо као “Панкрти” свирали само једном у Скопљу – али кад дођеш тамо и сретнеш се са људима који знају о теби више него ти, за које ни језичка баријера између словеначког и македонског не представља препреку, и схватиш да су на ту пројекцију дошли и панкери и критичари и филозофи… онда стварно помислиш: “Можда смо ипак нешто урадили као ‘Панкрти’”. Притом, ми нисмо комерцијална маинстреам музика, него ундергроунд – сигурно не бисмо и у XXI веку долазили у Београд толико пута кад не бисмо имали коме да причамо и коме да певамо. Зато сам желео да овим концертом обележимо све то, наше заједништво, па смо и направили мајице “Долгцајт 2025: Љубљана – Загреб – Београд”. То су градови који су нама највише значили. Ми смо део генерације која је угасила Југославију, али која се Југославије не стиди.
Извор: Време
