Пише: Александар Живковић
Хрватска, Албанија и Косово са избледелом звездицом, формирали су „одбрамбени обруч око Србије“. Обруч – како то одбрамбено звучи! У исто време председник Србије, који је већ победио „обојену револуцију“, најављује обрачун са „фашизмом“ у земљи и кори снаге безбедности за млитавост која више неће бити допуштена ни полицији, ни жандармерији, ни тужилаштву и судовима, а ваљда, ни војсци.
Већ се на друштвене мреже излива сукоб између СНС и СПС, започет професионалним држањем полиције и жандармерије 15. марта, када су ове службе спречиле, уз добру и хитру реакцију студентских редара и војних ветерана, планиран и започет напад из Ћациленда на студенте и грађане.
МУП Србије није, међутим, спречио употребу звучног топа на део демонстраната у комеморативној тишини. Да се ради о звучном топу у реалном времену су, славећи га, потврдили коментатори ТВ Информера, водећи умови српске власти, Вучићевић, Ђука итд.
У наредним данима изгледало је да ће употреба тог средства, одвући пажњу са највећег протестног скупа у историји Србије (не и највећег скупа уопште како се понекад претерује). „Дачићево кривудање“ око звучног топа само је продубило јаз између надлежних „министарстава силе“. Уместо да, по Д. Бокану, „истријебе губу (аутошовинизма) из торине“, заплели су се ко пиле у кучине.
То је свако мање ентузијастичан од Бокана могао да очекује већ на примеру њиховог држања према препуштању Срба са Косова и Метохије тужној судбини и, ако се нешто не промени, нестајању са тог простора. Када се то могло спречити врх безбедносног система држао се оне везирове девизе: „У ћутању је сигурност“.
Сада када се од безбедносних служби очекује да бране локалне функционере и док се приватне паравојске шепуре центром Београда, можда се може и даље ћутати, али се мора нешто и делати. Прихватити за почетак обновљени патриотизам српске омладине, а одбацити умишљен „суверенизам“ колонијалне управе.
