Пише: Елис Бекташ
Непосредно прије и послије изрицања првостепене пресуде Милораду Додику пред Судом БиХ написао сам неколико колумни у којима сам изнио веома оштре критике читавог тог правосудног рашомона у режији не баш толико високог представника Шмита. Они лошији међу мојим читаоцима те су текстове доживјели као подршку Милораду Додику, ваљда стога што сматрам да се једно друштво услуга својих политичких штеточина не смије лишавати уз помоћ политичког и правног волунтаризма страних намјесника сумњивог легитимитета.
Након што је пристао да учествује у Шмитовом правосудном водвиљу, Додик је прихватио и одређена правила игре да би их потом одбацио након изрицања неправоснажне пресуде и упустио се у веома ризичну авантуру једностраног повлачења из раније постигнутих и у државном парламенту ратификованих споразума о полицијским и правосудним тијелима на државном нивоу.
Ни мутни и упитни легитимитет гаулајтера Шмита ни амбиције политичког Сарајева да уз подршку међународних структура спроведу додатну редукцију ентитетских овлаштења и надлежности не могу послужити као оправдање за Додикову одлуку да своју странку и њене коалиционе партнере увуче у ризичну игру са веома неизвјесним исходом.
Премда је у једном тренутку изгледало да Додик држи узде у својим рукама и да зна шта ради, јер уз себе има прилично компетентан тим правних стручњака и савјетника, испоставило се да је он ипак само провинцијски политичар који је скупа са политичким Сарајевом утрчао у калајевску офсајд замку коју им је вјешто припремио двојац Инцко-Шмит пославши их, фудбалским жаргоном речено, по ћевапе.
Додик је своје најновије одлуке донио на основу процјена које би се веома брзо могле показати као катастрофално погрешне. Он, за почетак, очито не разумије да друштво у Босни и Херцеговини није политичко, односно да је његова политичност анестетизирана а можда чак и еутаназирана тродеценијском управом Канцеларије високог представника.
За разлику од Србије која ужива какав-такав суверенитет и у којој постоји неколико великих градова способних да послуже као гравитациони центри модерне политичке свијести и политичког субјективитета, те за разлику од Хрватске која је одабрала да ка својој политичности иде трновитим чиновничким и легалистичким бриселским стазама, комбинација перфидне стране бирократске управе и сурове, незасите и незајажљиве домаће партократије показала се као погубна по политичку свијест овдашњег друштва.
Поред тога, у Босни и Херцеговини не постоје градови као центри друштвене, политичке и културолошке свијести, па су чак и највећа насеља у тој земљи, попут Сарајева и Бањалуке, данас тек збир предграђа, отужно јалових да породе било какав модернитет и еманципацију.
У бивању политичким друштвом Босна и Херцеговина још је удаљенија од Сједињених Држава него од Србије и Хрватске па је стога Додикова одлука да посљедњих мјесеци глуми Доналда Трампа тек отужни и помало карикатурални перформанс оцвалог политичара који је загазио у терминалну фазу хубрисовог синдрома.
Све то значи да у Босни и Херцеговини ниједна политика, укључујући и Додикову, данас не ужива широку друштвену подршку као што је то био случај почетком деведесетих, што значи да те политике не могу умањити своју одговорност за максималистичке и ексклузивистичке циљеве нити могу подијелити саучесништво са друштвом. Управо је одсуство те широке друштвене подршке разлог изостанка и чврсте међународне подршке на коју су, свако на свој начин, рачунали и политичко Сарајево и политичка Бањалука, не схватајући да их свијет посматра на три доминантна начина: једном дијелу свијета Босна и Херцеговина се одавно смучила, други дио свијета у њој види маневарски простор за своје манипулације којима настоји постићи компензацију на неким другим подручјима, а трећи дио свијета, онај који је овдје представљен тандемом Инцко-Шмит, ту земљу гледа очима ноторног Бењамина Калаја чија је политика почивала на аксиому да се ни по коју цијену не смије допустити српско-бошњачко политичко приближавање.
Огрезли у привид моћи и обузети незајажљивим апетитима што их власт буди у цивилизацијским аутсајдерима, ни српске ни бошњачке политичке репрезнтације нису биле нити су сада способне разумјети стварност и њена искушења, већ су остале вјерне изанђалим и превазиђеним идеолошким конструктима на којима су подизали своја Потемкинова села и у њима падали у оргастичке заносе са халуцинантним визијама бљештаве будућности скројене у складу са властитим жељама.
Због тога те политичке репрезентације нису друго доли послушни помоћни радници на градилишту на ком ничу нови, овај пут перфиднији и више економски него војно-политички модели окупације. И Додик и политичко Сарајево показали су да су тек квислинзи без окупатора, неспособни да схвате да их у најскоријој будућности чекају драматичне друштвене и политичке метаморфозе у којима ће њихов значај бити сведен на значај локалних тијела управе из доба аустроугарске окупације.
Захваљујући Додиковом искораку из разложности, и то с обје ноге, Српска може изгубити много, а његова ће данашња самоувјереност и бахатост остати као наук и опомена да иза великих ријечи мора стајати и много тога другог да би те ријечи имале вриједност. С друге стране, политичко ће Сарајево засигурно славити Додиков све извјеснији суноврат, не схватајући да тиме слави властити посвемашњи пораз и да ће оно изгубити не много већ све захваљујући својој кратковидој политичкој свијести која већ тридесет година говори о држави а није у стању ни да почисти смеће по сарајевским махалама.
Да је политичко Сарајево на вријеме одбацило своју у основи психонеуротичну и кењкаву политику вјечитог ослањања на садаку међународне заједнице у нади да ће на тај начин остварити свој влажни сан успостављања аргумента већине као најважнијег у једној комплексној творевини попут Босне и Херцеговине, а Додик да своје позиве на договор није загађивао и вриједност им на ништицу сводио својом неугодном и неотесаном националистичком па и шовинистичком реториком, можда би се и српско и бошњачко друштво имало чему надати у будућности.
Овако ће та друштва остати упамћена као цивилизацијски поткапацитирани и политички стерилни организми који су властиту судбину препустили у руке што хињавих а што неотесаних варалица и хохштаплера који нису дорасли да буду ишта друго доли корисни идиоти у служби одавно мртвог Бењамина Калаја и његових данашњих насљедника.
