Њихове су ноћи сурове и долге
јао
где су сада бурлаци са Волге
У Сербији себри
свуда
иста туга
историјо страшна
болна и предуга
Пролеће је опет!
Киша пољубаца!
Љубећи ме љубиш будућег
мртваца.
О реци ми реци
Да ли си у стању
Да замислиш моју
Главу ко лобању?
У пустоме пољу
Празно
И дубоко
И мрава што живи где је
Било око
И пољскога миша
Што потајно
Жели
Да истера мрава
Па да се усели
И пчелу!
Што слети
Када ветар дува
На цвет што је нико
Из бившега ува!
Будућности страшна
Судбо невесела
Кад бих бар могао
Да будем та пчела…
Кад гори човек
Цео свет се
Греје –
Кад изгори
Човек
Тад
Пепео све је.
