Пише: Вук Вуковић
Шта у принципу доноси собом политизација јавног знања путем масмедија и Мреже, осим што баш у сајбер-виртуелном простору можемо видјети како се одвијају зараћене “полемике” двије међу собом острашћено сукобљене стране – трамписти и европеисти. Шта се све, дакле, из тога попут епидемије шири?
Вишак знања о ономе што се стварно збило у Овалном кабинету између Трампа и Зеленског; да ли постоји или не климатска криза; је ли рат у Украјини, заправо, био договор између Америке и Русије да би дошло до подијеле територије и ресурса?; је ли дошло вријеме краја тзв. дубоке државе (deep country), или се она сада преселила/населила у Бриселу? (Прије него наставимо, читали смо како још чак од Француске револуције траје сукоб између “прогресиста” и “регресиста”.)
Памфлет или – идеолошки приручник, писан језиком крајње искључивости заступајући десни/лијеви став, намијењен је онима који сматрају да се из свега десетак страница написаних под дубоким утицајем догматског мишљења, могу добити коначни и непромјењиви одговори на глобалну политичку ситуацију и њену рефлексију на остатак свијета. – Грци су застали код метафизичког проблема – сумње, ми, модернисти, не сумњамо јер напросто знамо. Плод тога су разни облици фундаментализма: религиозни фундаментализам, фундаментализам забаве и фундаментализам крајње обесмишљених и испражњених слобода.
Потпуно делиричан дискурс, јавно раштркано и информативним проломом на све стране просуто “знање” (когнитивни будизам, еволуција алгортима, техногенеза, итд), модерни интелектуалац синтетизује са веома гласовитим закључцима, који данас варирају од – цамбацк-а социјализма који неће поновити гријехе комунизма, до социјализма којег ће успоставити техноцентрични нови свијет, у којем ће за људску врсту остати простор и вријеме за интелектуалну и духовну надградњу.
Било би крајње, зар не, интересантно прочитати данас полемички кратки спис Имануела Канта, који се овом приликом не би, дакле, позабавио – високо подигнутим тоном који одзвања у филозофији и којег подижу они који говоре/заговарају њен крај, већ о – крају интелектуалца као јавне појаве у ери цхатботгпт-а.
Заиста: пошто већ надугачко може понудити сасвим задовољавајући одговор шта је то улога интелектуалца, не би ли било корисно такође и да дефинише шта би то интелектуалац требало да чини, управо данас? Да ли би једна од тачака, на примјер, била отклон или чување од преурањених закључака или одговора, на шта сасвим сигурно нагоне медији (у свега 45 минута са колико уз рекламе располаже једна емисија, аналитички претресити рат у Украјини, прогнозирати сљедеће Трампове и Путинове потезе, сагледати алтернативне излазе из економске дубоке кризе која је створила сад већ у новој мултиполаризованој глобализацији три блока: САД, БРИКС и ЕУ), који нудећи свој простор интелектуалцу, заузврат уозбиљују своје дјеловање које је свагда од јавне користи.
Но, проблем је у сасвим нечем другом. Наиме: демократизација медија и пружање прилика да се аргументима сукобе двије стране, не доприноси ничему, јер увијек обје стране већ су подржане и њихови ставови не наилазе нужно на критичко промишљање јавног мнења, него на апсолутно потврђивање! – Политизација јавног знања јесте импулс свим идеологијама!
“У Империји, Мајкл Харт и Тони Негри користе појам биомоћ како би дефинисали “друштво контроле” данашњег света, у којем “механизми командовања постају све више демократски, све више иманентни друштвеном пољу, раширени у мозгу и телу грађана” (Енцо Траверсо, књига Историја као бојно поље).
Надаље, аутори ове славне књиге, образлажу како моћ преко машина организује мозак – комуникације, информације, медији и мреже – и тијела путем привилегија и разних повластица. Ужљебљујући се унутар овог, несумњиво би требало да га назовемо – технопокалиптички дискурс – рекло би се без моралне пресуде, како је постмодерни интелектуалац у томе пар екселанс саучесник. Будући да оно што пласира медијска мрежа информација, сажима у памфлет и користи у сврху стварања јавног мнења, да би, заузврат, уживао у симболичком статусу ауторитета или субјекта за којег се претпоставља да зна, у једном друштву налик овоме које још увијек тавори у претполитичкој фази.
Утолико прије, кад понеки интелектуалац јавно уз потпуну игнорацију јавног суда, објасни своју позицију у којој нема проблем са тим што ради као “медијскопропагандна роба” (Жарко Паић), или онај који узима од капиталиста како би дјеловао у име социјалиста и истинских бораца, онда је логично да се упитамо: на чему, према томе, почива критика, да ли се ради о – моралном нарцизму, или, још горе – поруџби проширеног есеја као што је то био случај са радом Френсиса Фукујаме, који је тако написао бестселер о фамозном “крају историје”, због чега ће Дерида у књизи Марксове сабласти, процијенити да она и не би била у толикој жижи, да није имала превелику медијску пратњу.
Одбацимо критику, пригрлимо капитал
Јер, зашто не би и интелектуалац био на страни капитала, издајући/продајући или проневјеравајући – дух грађанског, којег не само да манипулише и контролише, дакле, максимално злоупотребљава свака власт (нису ли, у коначном, баш либералне демократе оставиле САД у руке републиканској острашћености која сада спроводи законе како им је већ ћејф?), него и појединци до чијег знања се држи, управо из разлога што се вјерује како и у оваквим временима постоје изузеци који су морално неукаљани.
Но, пустимо се сада тога, и присјетимо генијалне сцене из филма Hail Caesar!, и дијалога комуниста са црне листе у вили на Малибу. Чини се да оно што се препознаје као – `брбљива дереализација свијести`, сасвим добро описује оно што се догађа између високоумних глава док безмало расправљају о будућности свијета. Нешто налик том призору, данас имамо у понеким емисијама научног и образовног карактера, кад у дебати о квантној физици учествује филозоф, свештеник и (рецимо) комуниколог, из чега се обавезно добије – спекулативни сутлијаш.
Можебити како Јулиен Бенда насловом Издаја интелектуалаца, ипак промашује, самим тим што се ту више и нема шта издати, ако ћемо баш право. Будући да, ако сада (наравно, увијек већ постоје изузеци и они остају као примјери у сваком времену!), интелектуалац не ради директно за неког вођу, то не значи како не подржава идеологију коју исти вођа предводи, и која хиперреалистички исцртава његов лик. – С тим у вези, није тачно да култ личности прави/гради народ, него интелектуалци!
Није виц
Ево првог суђења Бродскоме према забелешкама Фриде Вигдорове.
Судија: А која је заправо ваша струка?
Бродски: Песник. Песник-преводилац.
Судија: Ко вас је прогласио за песника? Ко вас је признао за песника?
Бродски: Нико. (Неизазовно) А ко ме је признао за човека?
Судија: Јесте ли учили за то?
Бродски: За шта?
Судија: За то да будете песник. Јесте ли покушали да завршите одговарајући факултет?
Бродски: Нисам мислио да се песник постаје школовањем.
Судија: Него како?
Бродски: Мислим да то потиче од… (Беспомоћно)… Од Бога…
Судија: Имате ли какву молбу суду?
Бродски: Желео бих да знам зашто сам ухапшен.
Судија: То је питање, а не молба.
Бродски: Тада немам молби.
Откако су књиге престале да излазе пред суд, отада се интелектуалцима заиста пресудило, али никако у њихову корист.
Извор: Вијести
