Пише: Анто Нобило
Први дио можете прочиитати овдје
Зашто БиХ има елементе протектората и права улога Високог представника.
У односу на Дејтонски споразум, улогу Високог представника, тзв. Бонске овласти г. Иво Комшић, као и многи други у Федерацији БиХ, износе апсолутне идентичне ставове, користећи чак и исте реченичне склопове. Некако се намеће закључак да су ставови дошли из истог извора и кроз већи број година, кроз масовне медије, принтали су те ставове у колективну свијест великог дијела становништва. И министри и домаћице, таксисти и гостионичари говоре идентично као и г. Иво Комшић.
И у тексту г. Комшића и у политичком животу у БиХ и у казненом поступку против г. Милорада Додика, кључни лик је Високи представник, као институција и Кристијан Шмит као особа.
Не због г. Комшића, за њега је прекасно, већ због читалаца Аутографа и других који преносе ове текстове, покушат ћу сажети цијели политички проблем високог представника у неколико реченица.
1. Високи представник нема законодавне овласти. Дејтонски мировни споразум је по својој међународно правној нарави извор права, као и сви други мировни споразуми у повијести.
Устав БиХ је дио Дејтонског споразума и може се мијењати или квалифицираном већином у парламентарној скупштини или склапањем новог (Дејтонског) споразума. Устав БиХ не познаје институт Високог представника.
Рад високог представника регулиран је Анексом 10 Дејтонског споразума.
У Анексу 10, у чл. И (2) описују се задаци Високог представника кроз:
– мониторинг проведбе Споразума
– судјеловање на састанцима
– блиски контакт са странкама (потписницима), посредовање
– извјештавање
– координација активности цивилних организација и агенција
Најконтроверзнији дио је чл. В који даје овласти за издавање обвезујућих тумачења. Међутим, тумачењем прописа не могу се стварати нови правни прописи, већ се могу само разјашњавати постојеће. Тумачење треба схватити у судском смислу, као утврђивање правог значаја писаног документа.
Овласти Високог представника треба правилно контекстуално читати кроз опис задаћа ОХР-а гдје се наглашава помоћни карактер ОХР-а. Нигдје се у Анексу 10 не дефинирају законодавне овласти Високог представника. Да је то била воља странака потписница Анекса 10, онда би то било толико значајно и толико одударало од контекста описа овласти ОХР-а (и високог представника) да би захтијевали изричит, јасан и недвосмислен опис законодавних овласти.
Управо супротно, чл. И ст.2 Анекса 10 наводи: ”с обзиром на сложености с којима се суочавају, странке захтијевају именовање Високог представника (…) олакшао властите напоре странака (…).
Дакле, Високи представник (ОХР) има функцију потпоре другоме, катализатора, а не овласти присилног наметања закона, јер то онда свакако није ”олакшати њихове властите напоре” (странака потписница Анекса 10).
Овај закључак је тим тврђи, ако узмемо у обзир Устав БиХ, који је и сам дио Дејтонског споразума, и у коме је нормирано ексклузивно право парламента БиХ да доноси законе. ”Парламентарна скупштина одговорна је за доношење закона…”.
Високи представник, очито свјестан да му Дејтонски споразум не даје правну основу за наметање закона, уводи нову ”правну основу” кроз тзв. Бонске овласти тј. Т1., ставак XI. 2. закључака конференције за проведбу мира одржане у Бону 9. и 10. просинца 1997.г.
Тим закључком Конференција је поздравила накану Високог представника да доноси обвезујуће одлуке као привремене одлуке, када оцијени да је то потребно.
Сви закључци ПИЦ-а или саме Конференције су искључиво политичке а не правне природе. Заснивање законодавне активности на политичкој одлуци, руши међународни правни поредак и уводи политичку силу умјесто међународног права.
Међутим, те ”Бонске овласти” по самом слову закључака – точка 11.2.б. гласе: ”привремене мјере које ступају на снагу када стране не могу да се договоре и које остају важеће док Предсједништво или Савјет министара не усвоји одлуку о том питању у складу с Мировним споразумом.
Овај текст закључака сугерира да се обвезујуће одлуке Високог представника с карактером привремених мјера односи на извршну власт, Предсједништво или Савјет министра, али не и на законодавну власт, на парламент тј. на доношење закона.
У тзв. Бонским овластима нигдје се не одређује право на доношење закона, као што је ОХР то накнадно унутар БиХ тумачио.
Овдје ћу навести и ставове Венецијанске комисије (Еуропска комисија за демокрацију кроз право, тијело Вијећа Еуропе – Мишљење о уставној ситуацији у БиХ и овлаштењима Високог представника, број CDL-AD(2005)004 od 11. 03. 2005.g., str. 21, točka 90).
Тако Венецијанска комисија још 2005.г. у свом Мишљењу о уставној ситуацији у БиХ и овлаштењима Високог представника наводи:
”У резимеу, потреба да Високи представник врши широка овлаштења свакако јесте постојала у раном периоду након закључења Даyтонског споразума. Међутим, такав аранжман је фундаментално некомпатибилан с демократским карактером државе и суверенитетом БиХ. Што дуже постоји, то постаје проблематичнији. Постоји јак ризик супротног ефекта: домаћи политичари немају утјецаја да прихвате болне али неопходне политичке компромисе, јер знају да ће, ако се не дође до сугласности, на крају Високи представник наметнути закон. Зашто, онда, преузимати одговорност, а не оставити је Високом представнику? Постоји ризик да се створи култура овисности некомпатибилна са будућим развојем БиХ.”
Понављам било је то прије 20 година, далеке 2005.г.
2. Високи представник Кристијан Шмит није на законити начин изабран.
Кристијан Шмит је дана 27. 05. 2021.г. именовао Управни одбор Савјета за имплементацији мира (ПИЦ). Ову одлуку нису одобриле многе чланице ПИЦ-а.
Ставом 26 Резолуције бр.103 Вијећа сигурности УН-а, а у складу с Анексом 10 Дејтонског споразума, Вијећа сигурности одобрава именовање високог представника.
У конкретном случају Вијеће сигурности такву одлуку није донијело. Једноставно нису успјели скупити довољно гласова, јер су Кина и Русија биле против.
Успркос међународном праву, Управни одбор ПИЦ-а наметнуо је Кристиана Шмита за високог представника. Класичан примјер дјеловања ”колективног запада” у БиХ тзв. ”soft power”.
3. Г. Комшића особито сметају моје тврдње да Босна и Херцеговина није суверена држава, премда сам даје аргументе за такав закључак.
Тако г. Комшић пише:
”На темељу ових ‘бонских овласти’ ОХР је у досадашњем мандату донио неколико стотина одлука, мијењао уставе ентитета, смјењивао изабране и именоване функционере, мијењао и доносио законе. Није могуће да се ‘велики’ одвјетник Нобило није упутио у меритум ствари.”
Суверенитет је потпуна власт владара државе или народа на властитом територију, те независност такове власти у односу на било какву извањску туђу власт.
У сувереној демократској држави власт произлази из народа и припада народу као заједници слободних и равноправних држављана.
Ако странац који представља ”туђу власт” (ПИЦ) може суспендирати устав, поништити закон који су донијели легално изабрани представници народа кроз уставну процедуру у парламенту, сам донијети нови закон, смијенити сваког на изборима изабраног дужносника, како можемо такву државу назвати сувереном?
Једноставно, Високи представник је анакронизам. Нешто што је требало укинути након 3 – 5 година од потписивања Мировног споразума. Не само да он није укинут, већ су му стране западне државе, силом политике знане као ”soft power” шириле овлаштења мимо устава БиХ без икаквог изјашњења грађана Босне и Херцеговине. Високи представник у садашњем формату дјеловања је највећа запрека за развој демократских институција БиХ.
Садашњи високи представник, као нити један прије њега, своју функцију обавља у стилу колонијалних господара уз подршку ”слуга страних господара”.
Докле је све то довело у судском поступку, објаснит ћу кроз сљедећи примјер.
Тужилаштво БиХ, у својој завршној ријечи у предмету ”Додик”, написало је да они раде на темељу закона и упута ОХР-а. ОХР је уред високог представника. Не само што је шокантно да то раде, већ је још горе што уопће нису свјесни да је то протузаконито, да то поништава саму бит дјеловања тужилаштва које мора дјеловати на темељу устава и закона, а одвојено од утјецаја извршне власти.
Ти тужиоци толико дуго раде у тужилаштву у БиХ која је под влашћу високог представника да мисле да је такав рад нормалан, законит. То је само један од примјера резултата 30-годишњег рада Високог представника на функционирање правне државе у БиХ. Такав рад је погубан за Босну и Херцеговину.
Једноставно, власт у БиХ треба вратити легално изабраним представницима народа. У БиХ нису прави проблеми односи Бошњака – Хрвата – Срба, већ странци (не само високи представник) који хараче по тој земљи.
Разбијање Републике Српске преко уклањања предсједника Додика није само себи циљ. Бит је други. Чије је рудно богатство у подземљу на територију РС-а? Да ли припада РС или средишњој власти у Сарајеву. А руда има, и то у озбиљним количинама укључујући и оне које су врло тражене.
Бит је тко ће те руде експлоатирати. Страни господари или домаћа власт? Ово је суштина, а све друго представа за народне масе.
Извор: Аутограф
