Пише: Милош Лалатовић
Мирјана је била кћерка богатог велепосједника из Баната. Била је јединица својих родитеља Светислава и Винке. Имала је од дјетињства све што је пожељела. Била је незасита у свему. У пијанству, читању књига, чак и у опијуму. Такође је вољела да се исмјева људима на посебан начин. То њено исмијавање је било толико језиво да су се људи данима после тога устручавали да изађу из куће. Као да је знала неке њихове дубоко закопане тајне, које су скривали као змија ноге, а Мирјана би пред великим мноштвом народа све јавно откривала, као да је из неке невидљиве књиге читала све то.
Била је заиста прелијепа. Висока, витка, црне дуге косе, црвених усана, карактеристичног блиједог тена. Но, увијек је носила црну дугу хаљину, не једну него више њих, стално различиту, која је подразумијевала за просјечног становника тога града читаво богатство. Поред тога носила је неку чудну огрлицу са необичном звијездом у кругу. Није пуно излазила, али кад би се једном негдје појавила, мјесецима се причало о њој. Као да су сви присутни на некој забави или сахрани, били потпуно зачарани, да су заборављали на све друго и дуго времена гледали у њу. Ово се односило на мушкарце и жене. Мушкарци су имали пожуду, а жене су је имитирале, али су у томе изгледале као карикатуре.
Од дјетињства Мирјана се интересовала за езотерију и окултизам. Ово занимање јој је пренијела стара дадиља Зораида. Све је почело необичним бајкама, народним причама о вилама, вјештицама, вампирима, а онда су почеле и практично да раде на томе.
Све се одвијало у дубокој тајности. Дадиља је скроз обузела дјевојчицино срце, чак, више је вољела и од властитих родитеља. Имале су своје ритуале, који су се у почетку чинили безазлени. Али су заиста дјеловали. Одвијали су се око поноћи.Трајали су готово читаву ноћ. Мирјана је већ са дванаест година без икаквог страха обилазила гробља, копала по њима, вршила разне ритуале. Повремено би им се придруживале још неке жене, али и мушкарци. Посебно важни догађаји су били уочи промјене годишњих доба, нарочито између јесење и прољећне равнодневнице. А, у то доба требала је да се догоди и њена прва менструација, којом би ушла у свијет одраслих жена. Све то је било значајно пошто је требало да послужи у магијске сврхе. Кад се то догодило, Мирјана није рекла прво својој мајци него Зораиди. Узели су менструалну крв и тачно у поноћ отишли црним луксузним кочијама на гробље. Кочијашима је било запријећено да не смију ни да зуцну о томе. Кад су дошли на гробље и градски часовник откуцао поноћ, појавили су се и други људи. Сви су имали тамну одјећу са пентаграмима око врата, а мушкарци и црно-црвене огртаче. Сјели су и направили вјеридбу на сред неког гроба између Мирјане и сина једног брачног пара дубоко окоријењеног у окултизам, такође дванаестогодишњака. Пили су вино, крв, разне опојне напитке. Посебно је усхићење настало када су се дјеца пољубила у уста, чиме су то званично престали да буду и постали вјереници. Вријеме је пролазило, дјевојка се усавршавала у магији. Изазивала је дубоке уздахе што својом љепотом, што тајанственошћу. Нико је није видио да се икад са ким дружила осим са својом дадиљом. Тако да је настало право изненађење кад се објавила вијест о њеној удаји за непознатог младића наводно аристократског поријекла. Још је чудније било што нијесу дозвољавали ником од родбине и породичних пријатеља да присуствује свадби. Родитељи навикли да угађају Мирјани од дјетињства, пристали су на то. Чак, мимо свих обичаја тога доба неће присуствовати ни свештеник, нити ће обавити обред вјенчања.
У овоме убјеђивању значајну улогу је имала и Зораида. Насупрот, породици, пријатељима, свештенику, на свадби која се одигравала у њиховом дворишту су дошли непознати људи, обучени у црно, са тамним наочарима, ритуал вјенчања је требало да обави човјек са необичном маском и плаштом. Чак је и музика била припремљена. Све је личило на неки мањи симфонијски оркестар. Музика је више била као да за погреб а не за свадбу. Мирјана и младожења су били обучени скроз у црно са тамним наочарима, изразито блиједи од пудера, накарминисани црним шминком. Такође је млада умјесто уобичајеног цвијећа држала црни букет. Обадвоје су били свечано обучени са истакнутим пентаграмом око врата. Такозвани свештеник је обавио вјенчање, а младенци су се пољубили.
Младожења је прешао да живи у њиховој кући. Од самог старта извршили су невјероватне преправке на породичној вили, тако да је сад више личила на готички средњовјековни замак. Зораида је убрзо умрла. Сахранили су је на породичном имању .На мјесто њеног гроба направили су неки вјерски објекат, са истакнутим пентаграмом. Изгледа да је ова наизглед скромна дадиља била значајна свештеница окултистичке религије. Мирјанини родитељи, иако згранути, прихватили су све само да њихова јединица буде срећна.Ускоро је затрудњела. Родила је дјевојчицу. Исти свештеник који их је вјенчао, извршио је некакав обред над дјететом. Све се одигравало на страном неразумљивом језику. Упокојили су се и Мирјанини родитељи, невјероватно брзо, у пар дана. Оставили су тестаментом да буду изложени током сахране у главној градској цркви. На запрепашћења свих, њихова кћерка и зет нијесу уопште присуствовали сахрани, него се о свему побринула родбина.
После неког времена почела су да нестају дјеца по граду. Најприје из сиромашних слојева, о којој се нико није бринуо, а потом и из аристократских. Полиција је трагала, али ништа. Међутим , сви су сумњали на Мирјану и њеног мужа. Када је дошла “вода до пода“, народ се скупио и кренуо пут њиховог замка .Кад су ушли никога није било. Тражили су и тражили, док случајно неко није пронашао тајни пролаз, који је водио у подрум. У току је био ритуал, гдје су требали демонима да жртвују једно дијете, које је било избезумљено од страха да је изгубило чак и глас. Службу је водио већ поменути свештеник на неразумљивом језику, са маском на лицу. Такође, и остали су имали маске. Таман кад је требало да буде свршено са дјететом, народ је грунуо и оборио групу демонопоклоника. Многи су били осуђени на смрт. Зораидино тијело је је ексхумирано и спаљено, заједно са тијелима смртно осуђених. Неки су извршили прије тога самоубиства. Мирјана је осуђена на доживотну робију. Упокојила се непосредно прије Првог свјетског рата у дубокој старости, остављена од свих као вјештица и убица. Кажу да је задњих година пред смрт интензивно читала Библију. Исповиједила се, причестила и тражила да јој тијело сахране без икаквог обиљежја. Дјелимично је тако и било.
Нико није знао гдје је Мирјанин гроб, осим старог свештеника и још пар људи. После доста година људи су спонтано из неког разлога почели на том гробу да се моле и добијају исцјељења.
Свештеник је пред смрт открио да је то Мирјанин гроб, покајане вјештице.
