Пише: Жанета Ђукић Перишић
Током свог стваралачког пута Иво Андрић постојано је размишљао и писао о односу између стварности и уметности, о задацима и дометима књижевности, о посебној улози језика у очувању културе, о важности речи у комуникацијском ходу од писца до читаоца.
Видећи у језику свој прави завичај, Андрић је странице и странице посветио разматрању суштине књижевног казивања. Посебно истичући феномен приче, причања и приповедања, Андрић је формулисао начела сопствене поетике. Мислимо ту пре свега на програмске текстове као што су „Разговор са Гојом“ (1935) и говор „О причи и причању“ (1961), који је одржао у Стокхолму када му је уручена Нобелова награда.
У „Разговору са Гојом“ Андрић је на јединствен начин, у форми разговора, изложио основне претпоставке своје поетике и природе уметничког стварања. У основи естетичко-поетички спис, „Разговор са Гојом“ формулисан је као медитативно-поетска прича, сродна Андрићевим записима у Знаковима поред пута.
У настојању да изрази свој стваралачки немир, Андрић је тај спис замислио као Гојин разговор са самим собом. Међутим, Гоја је само пишчев alter ego, његов маскирани двојник, путник са лажним пасошем, који ће у разговору са приповедачем као медијумом, оцртати основне контуре Андрићевог разумевања односа између стварности и уметности, интеракције између уметника и уметничког чина.
Разговор с Гојом
Занимљив је историјат настанка те Андрићеве прозе: година 1928. била је посебно значајна за шпанску културу када је обележена стогодишњица смрти Франциска Гоје (1746-1828), једног од њених највећих уметника. У Галерији „Прадо“ организована је изложба Гојиних радова.
„Шпанци су изнели и последње платно из својих приватних збирки, позајмљено је све што је било у светским галеријама и ту сте зацело могли да видите читавог Гоју. Изложба је трајала пуних шест месеци, и ја сам сваке, или готово сваке недеље одлазио да је видим. Гледајући те слике, човек се не може отети утиску да је овај шпански уметник преузео од људи и божанства онај скривени грч душе која превали читав век да би се састала са спасом“, сведочи Андрић у биографском есеју „Гоја“ (1929).
Нема сумње да је Андрића, тих месеци сусретања са Гојиним делом, посве завела сликарева „бујна индивидуaлност и загонетна фантазија и његова безгранична љубав за облике и покрете шпанског живота“.
Пуноћа сликарског израза тог напраситог Арагонца, ненадмашног и проницљивог тумача шпанског бића, до те мере је изненадила, импресионирала и очарала Андрића, да се ту, одмах, у Мадриду, родила идеја да о њему пише.
Дуг
Неколико деценија доцније, Андрић ће „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“, добити Нобелову награду за књижевност. Изненађен и обрадован, он ће тада рећи: „Ја нисам добио, ја сам дужан.“
Дужност је Андрић осећао према култури из које је потекао, према језику који га је крепио и према књижевности која га је обликовала, и ту ће мисао изразити и у свечаној беседи „О причи и причању“. Верујући у животодајну и спасилачку моћ приче и приповедања, Андрић целом свету са говорнице Шведске академије гласно објављује свој credo и своју непомућену веру у приповедање, изричући једну од најлепших похвала причи и причању.
У тој беседи Андрић посматра причање као егзистенцијалну човекову потребу да се одбрани од заборава, да објасни живот и у њему се снађе, остави траг о своме времену и себи, и да проговори у име оних који то не могу, с намером да укаже на могућан пут. Била је то јасна и моћна порука писца који је причу довео до перфекције и који се определио за највиши облик књижевне иманенције.
„Свак прича своју причу по својој унутрашњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности.“
Иво Андрић у беседи поводом доделе Нобелове награде 1961. године.
Свеске
Андрић је непрекидно, од младићких дана, у својим чувеним тефтерима – а има их преко педесет и чувају се у Архиву САНУ – уписивао рефлексивне фрагменте о важним аспектима уметничког посла, о стилу, форми, композицији и структури, о употреби речи. Ти медитативно-филозофски медаљони у највећем делу ушли су у Знакове поред пута, мада је један део после пишчеве смрти штампан и у такозваним Свескама, а има и оних, и ти су за данашњег читаоца најзанимљивији, који су остали необјављени. Ту, пре свега, мислимо на Андрићеве маргиналије, својеврсне поетичке и критичке осврте на књиге које је читао.
Андрићу је, као што знамо, била блиска форма фрагмента, кроз коју је успевао да на лапидаран и сажет начин елаборира своје животне и уметничке ставове. У текстовима попут „Белешке за писца“ (1947) или „Белешке о речима“ (1954), као и целом поглављу Знакова поред пута под називом „За писца“ Андрић своје ставове износи у виду сугестија, некад чак и конкретних савета писцима.
Попут Рилкеа у Писмима младом песнику, Андрић, тај велики мудрац, маг писане речи, свом имагинарном колеги-писцу – младом и мање младом, оном који је на почетку своје уметничке каријере или је већ уведен доајен литературе, упућује добронамерне савете о вештини писања, најчешће говорећи о свом раду, сведочећи о сопственим путевима стварања, а мање излажући начела.
Верујући да је стварни живот само уметниково полазиште, искра која ће запалити његов стваралачки универзум, усковитлати машту, а да се права, аутентична креација ствара у ватри уметникове свести, у тишини и самовању, у његовом духу и у души његовој, Андрић у тексту „Белешка за писца“ отвара врата своје стваралачке радионице у којој дело настаје камен по камен, у напору духа, у непрекидном, тешком и опасном раду маште на ивици провалије. Писац није само посматрач и бележничар ствари, већ унутрашњи тумач свих њихових односа.
Речи
„Белешка о речима“ један је у низу текстова у којима Андрић истиче важност језика и речи у процесу књижевног стварања. Опсесивно се током живота бавећи речима и функцијом језика у животу и књижевности, сматрајући речи и језик животом („Изван живота постоји само самртно ћутање“), Андрић указује на нужност суштинске повезаности писца и живог говора људи.
Управо су речи, њихова везивна снага у односима и недостатак језичке комуникације који узрокује отуђење међу људима, били тема Андрићеве приповетке која носи назив управо тако – „Речи“. Прича о брачном пару који је век провео у заптивеном и опором ћутању, не умејући да осећања и мисли положи у речи, заокружује се тренутком када, после мужевљеве смрти, његова жена, ослобођена терета непрекидног мука, најзад почиње да говори, да ослобађа и чује сопствене мисли, да их обликује у јасне, живе слике које, у игри звукова, лебде над њом и почињу да обасјавају њен живот. Дотад ћутљива, снебивљива и нема жена коначно и заувек осваја дуго сневано поље слободе: моћи речима, прецизно и јасно, приказати суштину живота, изражавајући веровање да без снаге и светлости речи људски живот и нема правог смисла.
Читалац
Иво Андрић не само да је читао много, посвећено и са страшћу, него је једнако дисциплиновано у своје свеске уносио цитате из прочитаних дела и импресије о њима, и предано обележавао делове књига – пасусе, реченице, синтагме или покоју реч, а на белинама уписивао коментаре. Говорио је да увек чита са оловком у руци, јер читање без исписивања бележака, исто је као и читање на једно око.
Прибелешке, настале у самоћи и тишини радне собе, као пишчева реакција на прочитане књиге, показују нам једног новог, непознатог Андрића. Ти коментари и записи, написани као приватни, лични утисци о прочитаном делу, никако нису били намењени јавности. Утолико можемо разумети да су аутентични и искрени, написани без задршке.
Андрић је умео често да на белинама књига, најчешће на крају књиге, упише бројеве страница на којима је означио занимљиве делове, на маргинама уписивао читаве мале поетичке медаљоне, анализе књижевних поступака, сопствена искуства на књижевном пољу као и неку врсту савета писцима, попут оних које су објављиване под заједничким насловом „За писца“.
Кратке анализе књижевних поступака, маркирање евидентних погрешака на плану логике, у архитектоници, композицији, језичком или стилском капацитету дела, или, пак, одобравања и похвале добрих решења, крију се на маргинама многих књига у пишчевој личној библиотеци у његовом Спомен-музеју.
Увидом у Андрићеве записе на маргинама прочитаних књига, можемо дочарати његову вештину читања и разумети и његов критичарски суд и приступ. И ту ћемо наићи на бисере Андрићеве књижевно-поетичке галаксије: писац је и велики учитељ живота и књижевни гуру који је сакупио тајне уметничког стварања и дао путоказ да се стигне до светог грала књижевности.
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
Неколико Андрићевих записа на маргинама прочитаних књига
Читајући Коша
За време боравка у Сарајеву, 7. јуна 1945. године, Андрић је написао своје мишљење о трима приповеткама које му је тада млади писац Ерих Кош дао на процену, о чему Кош пише у књизи Одломци, сећања, писци (1990). Издвајајући две приче као боље, у краткој белешци Андрић даје јасно срочену поетичку препоруку и сажето формулисану поетику кратке приче према којој је и сâм саображавао своје схватање те форме. Али, његов запис, писан одмах након рата, садржи, на крају, и тада тако препоручљиву, идеолошку ноту:
Опште напомене:
1) Приповетке, нарочито кратке, треба да имају живу и јасну фабулу и у њој скровиту али утолико оштрију поенту. Код Вас је линија фабуле на махове кривудава и мутна. То значи да ствар треба још „прочешљати“ и поједина места још јаче истаћи.
2) Ваш стил је врло добар, само местимично има мало крт и послован тон, а он треба да је свуда миран и наративан.
3) На језик морате пазити; избегавати провинцијализме. Језик се не може никада довољно неговати.
Без обзира на ове моје професионалне савете, које ја увек и сам себи дајем, ваше су две кратке приче тачно оно што се данас може очекивати од оних који су преживели историјску борбу. Свакако треба да негујете и развијате тај посао. Већ ове две би се могле негде штампати, а ја очекујем још збијеније и израђеније ствари од вас.
Читајући Селимовића
У књизи Меше Селимовића Дервиш и смрт из 1966. године Андрић на више места обележава речи, пасусе и читаве реченице, уписујући коментаре, оцењујући Селимовићев стил, језик, синтаксу:
Не само да казује појмове и осећања, него их у исто време процењује и одмерава, разматра споља и изнутра. То успорава, али богати ток причања.
Опис тамничке одаје и боравак у њој одличан.
Стил ближи музици него писању.
Тако он, у жељи да све протумачи и објасни, често заплиће и затамњује оно што је већ јасно и лепо казано и изнесено… Сам одузима свом богатству оно што му нико не би могао одузети.
Читајући Гетеа
У 47. књизи Гетеових Сабраних дела на немачком језику, Андрић себи уписује подсетник у виду кратког, виртуелног разговора са великим немачким писцем:
За писца: ма где били, ма шта били, ма шта радили, не губити веру. Ви сте поменули „Човек је дужан своме завичају.“ И то је једини дуг који човек не осећа као тешку обавезу и који са задовољством враћа, како најбоље уме и колико год може са сталним осећањем да га потпуно и до краја никада неће моћи одужити.
Читајући Ћопића
На белинама романа Осма офанзива Бранка Ћопића, Андрић је оставио велики број обележених делова текста, исправки штампарских грешака и низ забележака у којима процењује карактеристике Ћопићеве прозе. Час наводећи Ћопићева успешна језичка и структурна решења, час уочавајући „школска поређења“ или неубедљива места, Андрић не једном месту као да узвикује:
Пример намештања текста да би се видела теза.
Као да неко лепо и опширно прича садржај романа, али романа самог нема пред вама.
Сва лица, као суманута, разговарају понајвише сама са собом. То је злоупотреба унутрашњег дијалога. То управо и нису унутрашњи дијалози, него од аутора измишљени и препричани поступци и разговори.
Читајући Љубу Ненадовића
У књизи Писма из Италије Љубомира П. Ненадовића Андрић бележи:
Стилске смелости које ће доцније постати обичне и свакодневне код њега су нове.
Он је и као писац поштено плаћао свој део своме времену и може се рећи да је, сходно свом пореклу, васпитању, био на „радосној левици човечанства“.
Читајући Марка Аурелија
У болницу, из које се неће вратити, децембра 1974. године, Андрић са собом носи и француско издање књиге Самом себи римског цара, стоика Марка Аурелија од кога се учио вештини самосавлађивања коју је развио до перфекције. То је требало, чини се, да буде његово последње прибежиште, нека врста инспирације да се последњи пут загледа у себе и, коначно, сведе животни биланс. На белинама корица Андрић је, међу осталим, записао:
Али приче нам не долазе само у неко предвиђено време, него избијају у свако доба и недоба, као нежељени и незгодни гости намерници. Не седе на јутарњој светлости према нама, казујући што су наумили да кажу него се увлаче и усред црне ноћи и из јастука на коме нам почива расањена глава шапућу…
Из Андрићевих „Бележака за писца“
…Главна снага и стварни корен сваке приповетке, сваке поједине сцене у њој, налазе се у једној доброј мисли, једној верној слици. Она је у том склопу реченица оно што је матица у роју пчела. Кад она искрсне пред вама, треба све оставити и за њом поћи. У њој је семе и квасац за све остало. Јер, није вредност те хитно и нечитко записане реченице у њој самој, него у оном изобиљу и оној лакоћи са којом се после, за њом и пред њом, роје мисли и слике, невидљиво везане са њом.
&
У сваком опису или призору, без обзира на њихову дужину (они могу бити од три реченице или три стране), има увек једна једина фраза на којој тај опис цео почива, а која је у њему изгубљена и невидљива као оплођујућа семенка. Писац мисли често данима, недељама како да један психички покрет или један необичан призор изрази и прикаже. Он сам их добро осећа и јасно види, али не зна, што је главно, како да их учини читаоцу приступачним, разумљивим и видљивим. Са своје тачке гледања, он разабире све јасно и живо, али чим пређе на читаочеву страну и погледа: цела слика постаје мутна, нелогична и распада се у збркане појединости. То може дуго да мучи и обесхрабрује писца, али ако остане веран напору своје мисли и раду своје маште, он ће у једном обасјаном тренутку наћи оно неколико речи, повезаних јасним смислом. А после тога, све постаје лако, јасно и једноставно, реч се ниже на реч а реченица уклапа у реченицу. Одједном цела слика стоји пред читаоцем (јер је о њему реч!), стварна, жива и природна, онаква каква једино и може да буде. За читаоца је цео тај текст једновит и сливен сав из једног комада, али писац при сваком пречитавању осети и позна оне две‑три надахнуте речи. Он их види (и само он!) као мали узидани динамо који оживљује и покреће целокупну мртву масу реченица и ставова.
&
Сваки пут се поново уверавам да се ниједна иоле већа прича не може писати у једном потезу, као писмо добром пријатељу, него све парче по парче, од појединости до појединости, од призора до призора и од запажања до запажања. И без реда неког, него час с краја, час с почетка, а час из средине приче. За то је потребно времена и стрпљења. Потребно је целу своју снагу и сву пажњу посветити свакој тој појединости, и радити је не мислећи ни на оно што јој претходи ни на оно што долази иза ње, као да само она постоји.
&
Писац не сме да се чуди ничему. Његова мисао иде упоредо са догађајима, развија се, расте, пада, застаје. Освртање уназад, извиривање унапред, везивање оног што је било са оним што ће бити, ишчуђавање и мудровање над догађајима и поводом њих, све су то несумњиви знаци рђавог писца, тј. писца који то није и који ради посао за који нема звања, дара ни смисла. Писац нема осећања, он је осећање. Оно што се зове осећајност смрт је сваке уметности.
&
Најтачније и најдуховитије речи нису чувене међу људима, него у тишини, над жедном хартијом. Најлепши ликови и крајеви нису виђени у свету, него у самоћи, у затвореном простору без видика и сјаја. У томе и јесте изузетност мука и тешко двојство пишчева позива. Он је разапет између делања и посматрања. А како, као што смо видели, не може бити ни без једног ни без другог, он у очима људи изгледа час туђ свету акције час неверан свету мисли.
&
Пишите брже или спорије, живље или опрезније, како вас мисао води и осећање носи, и не заустављајте се без потребе и не кидајте магију надахнутог тренутка који се можда никад неће вратити. Пишите без бедног обзира и лажног стида, са једноставном искреношћу саме природе. Пишите и знајте да вам је из океана времена дарован један трен, и у њему мисао, слика или реч која се таква више никад ни вама ни икоме другом неће јавити. Пишите слободно и несвесно, као што дишете. Али…
Али, кад прође тај тренутак, који је чист, драгоцен, муњевит и необјашњив као тренутак оплођавања, и кад се нађете пред својим рукописом, који је сада добио своје место у овом нашем свету у коме, поред свих немира и беспоредака, владају ипак ред и одговорности, тада му приђите без слепе родитељске љубави, хладно и неумољиво строго, не жалећи ни њега ни себе, не штедећи снаге ни времена. Савијте сваку реченицу по десет пута преко колена, станите на сваку реч целом тежином, испитајте њену „носивост“, јер од тих кртих речи и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће непогрешно и неприметно пренети читаоца преко понора бесмисла и несвести у земљу живота и стварности, коју сте ви за њега и све људе успели да прикажете. Испитајте своју реченицу очима и ухом, исперите њоме уста по неколико пута као што ради винар са вином које хоће да купи. Изговорите је нечујно, полугласно и гласно, и пет и десет пута (немојте бројати!), у разним расположењима и у разно доба дана. Мислите о њој пре спавања и ноћу кад се пробудите и расаните. (Шта има боље и паметније на што би човек могао употребити своју несаницу?) Упитајте се да ли би људи вашег језика у једном одређеном тренутку свога живота заиста изговорили вашу реченицу и признали је као своју. Изговорите је и у њихово име и испитајте да ли је верна и тачна, да ли јој штогод недостаје или је претрпана. И кад нађете да је све како треба и утврдите да сте задовољни својим послом, немојте стати; тек тада немојте, јер нема у пишчевом раду ништа опасније и несигурније од тога задовољства самим собом. Оно је рђав саветник и подмукао путовођа, који је многога одвео на погрешну страну. Не заборавите ни за тренутак да ваше дело треба читаоца да подигне и задовољи, а да сте ви писац, и да тек у читаочевом задовољству имате право да тражите своје, или још боље и тачније: да о вашем задовољству овде уопште није реч. Имајте на уму да сте ви весник истине, тј. стварности. По вама велика људска стварност шаље своје поруке. Она вас је издвојила од осталих људи утолико (и само утолико!) што вам је поверила важно послање да људима вашега језика изнесете пред очи слику и смисао одређене стварности коју они иначе не би можда никад могли у целости да сагледају ни потпуно да схвате.
Извор: РТС ОКО
