Piše: Nikita Sjurdjukov
Zašto mnogi misle da je Dostojevski mračan pisac?
„Ne mogu da čitam, previše je depresivno, u životu već ima dovoljno mraka. Ovo je najčešća pritužba na adresu Dostojevskog od njegovih neostvarenih čitalaca. Ako zađete malo dublje u suštinu prigovora, možete čuti i nešto ovako: „Ma tu su svi histerični, nenormalni i nekako bolesni… On je sopstvenu epilepsiju projektovao na sve normalne, zdrave Ruse!“
A pored toga, naravno, pominje se nedovoljna umetnička veština: on, kažu, nije umeo da piše, recimo – „okrugli sto ovalnog oblika“ i druge mim-fraze skupljene sa interneta.
Ove tvrdnje nisu plod savremenih spekulacija, niti tekovina prosvećene kritike, koja se drznula da odbaci stereotip o veličini i neprikosnovenosti ruske klasike. Neostvareni čitaoci samo reprodukuju ono što je davno – krajem 19. veka – formulisao prvi poricatelj Dostojevskog. Reč je o publicisti i sociologu N.K. Mihajlovskom, idolu tadašnje prosvećene – tj. nihilistički orijentisane omladine. Dvostruko je karakteristično da Mihajlovski piše svoje kritičke članke o Dostojevskom samo nekoliko meseci nakon njegove sahrane – očigledno, kao reakciju na opšte uzbuđenje koje se dogodilo tim povodom. U tim člancima Mihajlovski će formulisati svoje dobro poznate tvrdnje: „surovi talenat“ koji uživa u scenama mučenja sa morbidnom sladostrašću; loš pisac koji ne ume da na vreme stavi tačku na rečenicu; konačno, retrogradan i reakcionaran – kako bismo bez toga.
Zbog sumnjivog konteksta njegovih tvrdnji – ponavljam, autor ih je obelodanio samo nekoliko meseci posle sahrane Dostojevskog – Mihajlovski će u štampi zaraditi etiketu „klevetnika koji trči za pogrebnom kočijom“. Ova oznaka, međutim, neće baciti ni najmanju senku na percepciju članaka Mihajlovskog – i evo, današnji čitalac, oponašajući velikog originala, ponavlja kritiku od pre veka i po.
Nije naš cilj da opovrgnemo čitavog Mihajlovskog – zadržaćemo se samo na jednoj tački njegove tvrdnje: na surovosti, ili, prevodeći na jezik savremenosti, preteranoj mračnosti i depresivnosti Dostojevskog. Za Fjodora Mihajloviča, kažu, nema svetla na kraju tunela, a ljudima je potrebna nada.
Reći da to uopšte nije tačno – značilo bi lagati. Sam Dostojevski je više puta isticao specifičnost svog umetničkog metoda. „Hulje su me zadirkivale mojom neobrazovanom i retrogradnom verom u Boga. Te budale nisu ni sanjale o tako snažnom poricanju Boga kakvo postoji u Inkvizitoru“, piše on u svojoj beležnici. To jest, poricanje („depresivno“, „tmurno“) on ostvaruje svesno. Ali poricanje, naravno, nije poslednji korak, nije poslednja reč u njegovom radu. Ko to odbija da vidi, ko svoju pažnju koncentriše samo na „surovost“, ostaje na nivou „savremenih ateista, koji u svojoj neverici samo dokazuju skučenost svog pogleda na svet i glupost svojih tupih sposobnosti“ (reči iz istog zapisa).
Ovde, potrudivši se da se bar delimično dotaknemo namera samog autora, otkrivamo koren stereotipa o „mračenju“. Upravo čitanje Dostojevskog kroz optiku ateizma čini ga depresivnim, beznadežnim piscem – čitanje, inače, koje se širilo u doba određenih mentaliteta kod nas, čiji kvarni dah i danas traje – u doba kad je ateizam postao opšte mesto.
Drugim rečima, sumornost pisca je plod bezbožnog čitanja, i ništa više. Dokaz za to je verovatno najpoznatiji aforizam Dostojevskog, koji se – uprkos svoj svojoj slavi – ispostavlja kao iznenađujuće pogrešno shvaćen: „Ako nema Boga, onda je sve dozvoljeno“.
Pošto smo načelno shvatili koren percepcije Dostojevskog kao sumornog pisca, pokušajmo sad da ga razmotrimo drugačijim pogledom. Mihajlovski je, nazivajući Dostojevskog „surovim talentom“, u izvesnom smislu u pravu – upravo u istoj meri u kojoj je Puškin u pravu kad svoje godine naziva „surovim“. Dostojevski sledi Puškina i veliča slobodu, jasno shvatajući da se sva veličina, čitav domet samog pojma slobode ne može sagledati van njegove suprotnosti sa običajima veka.
Ali kakav je to moral? Kakva je njegova surovost? Naravno, to nije surovost srednjeg veka, i nije surovost, recimo, istočnjačkih tiranija – Dostojevski posebno razmatra tu nijansu u onom istom Ivanovom monologu o dečjoj suzi: „kod nas su nezamislive uši prikovane ekserima, ipak smo mi evropejci“.
Evopski odrazi rata – Čajkovski i Dostojevski u izbjegličkoj koloni
„Okrutnost” ovog veka generisana je novim, „prosvećenim” varvarstvom, međusobnim otuđenjem ljudi, njihovim divljanjem jednih prema drugima. Puškin je to povezao sa ekonomskom prirodom epohe: „Naše doba je trgovačko; u ovom gvozdenom dobu // Bez novca nema ni slobode.” Dostojevski ide dublje i vidi početak prekretnice u petrovskom periodu istorije, koji označava svojevrsni kraj ruskog „zlatnog doba“, moskovske patrijarhalne Rusije.
Evo kako Fjodor Mihajlovič karakteriše ovu prekretnicu rečima kneza Miškina: „[Pre Petra] ljudi su nekako bili od jedne ideje, a sad su nervozniji, razvijeniji, osetljiviji, nekako od dve, tri ideje odjednom… savremeni čovek je širi“. Odmah mi padaju na pamet reči Mitje Karamazova: „Širok je čovek, preširok, ja bih ga suzio“. Same za sebe, ove reči mogu izgledati čak i kao pozitivna karakteristika: kao, čovek je toliko širok da ga nikakve granice, ko god ih postavio, neće obuhvatiti, a on sam će rušiti koje god hoćeš, jer čovek zvuči gordo. Mitja je, međutim, potpuno iskren u svojim razmišljanjima o sužavanju: podsetimo se da je njegova primedba izrečena u kontekstu razmišljanja o idealu Sodome i idealu Bogorodice, koji se, kao što znamo, u srcima posebno razvijenih ljudi – istih onih koji su „od dve-tri ideje odjednom” – mogu poklopiti.
Upravo u ove „dve ili tri ideje istovremeno” ukorenjen je sopstveni, a ne izmišljeni razlog za „tmurnost” i „depresiju” Dostojevskog. Nesposobnost da razreši protivrečnosti, da razmrsi Gordijev čvor mnogih ideja koje jedu jedna drugu dovodi njegove junake – Raskoljnikova, Stavrogina, Ivana Karamazova – u očaj. Sledeći njihovu ubedljivu retoriku, gubimo i nit nade.
Mitjina čežnja za „uskim“, ali u stvari prirodnim, jednostavnim čovekom „od jedne ideje“ – to je suština čežnje za predpetrovskim vremenima. U hrišćanskom smislu to je čežnja za detinjastom, čistom, naivnom verom, iz čije kolevke svi izlazimo kroz neumoljivu dijalektiku samog hrišćanstva.
Ali ovde, u ovoj fazi, Dostojevski kaže svoju poslednju, svoju glavnu reč, koju može adekvatno da uoči samo čitalac koji se usuđuje da položi ispit vere koji mu je predložen.
U „Snu smešnog čoveka“ junak daje čudno priznanje. Nastupivši u ulozi zle zmije, podstičući ljude na pad, on odjednom primećuje da je „njihovu oskrnavljenu zemlju zavoleo još više nego kad je bila raj, samo zato što se na njoj pojavila tuga“. Nema povratka u raj, kao što nema povratka u predpetrovsko doba, u blaženo stanje „jedne ideje“, nema povratka od tuge odraslih u detinju sreću. Nema povratka edenskoj prirodi – prvobitni greh je najočiglednije, iz trenutka u trenutak dokazano stanje ljudskog postojanja.
Ako želimo da krenemo na put očišćenja, onda taj put treba da počne pokajanjem, priznanjem sopstvene sklonosti grehu, tim strašnim rascepom ljudske prirode.
Odbijanje pokajanja – to je, u stvari, suština prigovora ateističke svesti Dostojevskom! Taj ateizam možda nije reflektovan, nije shvaćen od samog čitaoca; on funkcioniše kao po inerciji, ali zbog toga nije ništa manje realan.
Dostojevski samo želi da ukaže da je pokajanje moguće, i ne samo moguće, već i delotvorno, i da posle njega čoveka čeka ono što čini najintimniju, najstrastveniju smelost njegovog srca, koren svih želja – povratak u dom Očev.
„Znate li da bi i svako od vas, samo kad bi hteo, sad mogao da usreći svakoga u ovoj prostoriji i da sve povuče za sobom? I ta moć postoji u svakom od vas, ali je tako duboko skrivena da je odavno počela da izgleda neverovatno.”
Upravo ta vera – čvrsta, neuništiva, koja je prošla najtežu proveru snage, vera u moć ljudskog pokajanja – omogućava nam da Dostojevskog svrstamo među najveće optimiste koje je ruska kultura ikada mogla da proizvede.
Izvor: Iskra
