Džin Hekman, glavni čovek Novog Holivuda koji je postao jedna od najpouzdanijih pojava u američkom filmu tokom više od četiri decenije, pojavio se 2004. godine u nezaboravnoj sporednoj ulozi u Dobrodošli u Musport. Bila je to tipično pametna gluma u bezvrednom filmu i fanovi su pomislili da je to samo još jedan korak na putu ka sledećem, boljem filmu. Ali ništa se nije pojavilo i, nekoliko godina kasnije, Hekman je najavio da se povlači iz glume. Ponude režisera kao što je Aleksander Pejn koje su usledile ipak ga nisu pokolebale. Ali njegova karijera duga 44 godine, započeta filmom Med Dog Kol (1960) donela je dovoljno dragocenosti.
Boni i Klajd (1967)
Režija: Artur Pen
Hekman je igrao manje filmske uloge već nekoliko godina kad mu je stigao poziv da glumi Baka Baroua u drami Artura Pena koja je definisala celo jedno doba. Bila je to uloga iz snova, nudila je jaku sporednu ulogu uz Vorena Bitija i Fej Danavej u naslovnim rolama. Bak je nezadrživi razmetljivac i hvalisavac sklon lošim vicevima čije blebetanje ne vodi nikuda. Ali je i naivac, nesposoban da baš do kraja poveruje u to da se put neminovno završava, a upravo on je taj koji indirektno širi legendu.
Bak bi trebalo da bude nepodnošljiv, ali Hekman uspeva da od njega načini lik kog je nemoguće sasvim mrzeti, a za ovu ulogu bio je i prvi put nominovan za Oskara.
Francuska veza (1971)
Režija: Vilijam Fridkin
Posle filma Boni i Klajd Hekman je plutao neko vreme, dobro je radio poverene poslove, ali nije dobijao glavne uloge koje je zasluživao. To se promenilo sa policijskim trilerom Francuska veza u kom ovaj najduhovitiji od svih glumaca igra, krajnje autentično, neopevanog skota. Prema onome što znamo o Ediju Iganu, pravom detektivu na kom je zasnovan lik Popaja Dojla, to je prilično tačno, ali je jasno i da se Hekman nije osećao dobro u toj ulozi i da je režiser Vilijam Fridkin morao da ga podstiče da Dojla pretvori u toliko odvratnog tipa.
Hekman je sve vreme ubedljiv, dominira na ekranu u scenama punim nasilja, ali je taj lik prilično jednodimenzionalan i osećate da je glumac bio oduševljen šansom da njegov portret izdelje u izvrsnom nastavku iz 1975.
https://youtu.be/vR6yICGldZI
Strašilo (1973)
Režija: Džeri Šacberg
Jedan od Hekmanovih najmanje poznatih filmova ujedno je i jedan od najboljih. To je živopisni roud muvi u kom Hekman i Al Paćino igraju dvojicu lutalica koji se povezuju dok putuju u Pitsburg, sanjajući da tamo otvore perionicu kola. Hekmanov lik, Maks, opet nije baš dopadljiv – povlačenje po drumovima pretvorilo ga je u zajedljivog i teškog čoveka – ali dvojicu muškaraca uzajamno poznanstvo čini sve boljim, a ishod je čudnovata, uzbudljiva priča o prijateljstvu koje se okončava tragično.
Hekman je dobio priliku da ovde igra širok spektar emocija i stanja, od ćutljivosti do nežnosti, pa i nasilnosti, u jednom zastrašujućem trenutku. Čak izvodi i komični striptiz.
Prisluškivanje (1974)
Režija: Frensis Ford Kopola
Odluka da prihvati ulogu Harija Kola, analno-fiksiranog i do bola stidljivog stručnjaka za prislušne uređaje, iznenađujuća je za Hekmana, ali ona otkriva njegovu glumačku briljantnost. Njegov odnos sa režiserom Frensisom Fordom Kopolom bio je buran, ali je ishod bio jedno od Hekmanovih najboljih izdanja. On tu obuzdava svoju prirodnu energičnost, unoseći u svoj lik bolnu i dirljivu iskrenost. Hari, poput tolikih junaka neonoara, nije ni upola pametan kao što misli da jeste, i bez po muke izvlači deblji kraj, ubrzavajući samo tragediju koju se toliko upinje da spreči.
Kraj, dok Hari sedi u stanu koji je rasturio trudeći se da umakne neuhvatljivoj bubici, zapanjujuće je sumoran.
Noćna kretanja (1975)
Režija: Artur Pen
Manje poznata od Prisluškivanja, ali jednako impresivna, Noćna kretanja jedan su od velikih trilera iz 1970-ih godina. U ovoj detektivskoj priči Hekman igra Harija Mozbija, nekadašnjeg ragbistu a sada privatnog istražitelja, koji se našao usred sumnjivih dešavanja na Florida Kizu.
U svom najboljem je izdanju, on grubim humorom krije osetljivost zbog raspada braka i ličnih promašaja, a sve to začinjeno je smislenim, duhovitim dijalozima iz pera Alana Šarpa, kao i prilikom da igra rame uz rame sa sjajnom Dženifer Voren, glumicom sa kojom ga povezuje jaka hemija.
Eureka (1983)
Režija: Nikolas Reg
Jedan od najvećih promašaja Nikolasa Rega prikazivan je oko tri nedelje u Londonu, a u SAD se pojavio tek tri godine kasnije. Ali to je i jedan od njegovih najkompleksnijih i najzanimljivijih filmova; porodična saga isprepletana sa dramom u sudnici i studijom o tome kako je san jednog čoveka pretvoren u znojavi košmar. Hekman, sam na ekranu dobar deo prvog sata, igra kopača zlata (lik je donekle zasnovan na pravom Hariju Ouksu), koga opsednutost zlatom vodi u propast.
Reg se neizmerno zabavlja pretapanjem kadrova, okultnim simbolima i iznenadnim nasiljem, a Hekman mu dobro pomaže u tome kompleksnom glumom, pri čemu se od njega traži i da ostari 20 godina.
Pod vatrom (1983)
Režija: Rodžer Spotisvus
Pad korumpiranog predsednika Nikaragve 1979. godine i potonji sukob levičarske vlade sa opozicijom koju podržava SAD potka je ove političke drame iz pera Rona Šeltona. Odličnu ekipu glumaca predvode Nik Nolti i Džoana Kesidi, ali centralni lik je Hekmanov novinar, prijatelj jednog i ljubavnik druge. Hekman naglo podiže energiju filma svaki put kad se pojavi, a njegova sudbina na kraju – zasnovana na ubistvu reportera ABC-a Bila Stjuarta – ispostavlja se kao ogroman šok.
Taj film je očigledno legao Hekmanovim ličnim liberalnim političkim stavovima, koje su kod njega postojane, ali ih je retko izražavao.
Misisipi u plamenu (1988)
Režija: Alan Parker
Studija rasizma na jugu Amerike 1964. godine Alana Parkera je, blago rečeno, suptilan film. A nije ni istorijski tačan opis događaja u Misisipiju kada je Kju kluks klan ubio dvojicu aktivista za ljudska prava. Ali teško da je naći bolju prezentaciju Džina Hekmana.
Bila je to prva njegova glavna uloga posle nekoliko godina i tu dominira nad svakim sa kim deli scenu, bilo da premlaćuje Breda Durifa u berbernici, zbija šale sa uštogljenim kolegom agentom kog igra Vilijam Defo ili blago flertuje sa prestravljenom udovicom klanovca Frensis Mekdormand. On u film unosi toplinu i humor, čega bi u suprotnom svakako manjkalo.
Neoprošteno (1992)
Režija: Klint Istvud
Mnogi su pomislili da je trebalo da bude nagrađen za najboljeg glumca za ulogu u Misisipi u plamenu, ali je Hekman na kraju svog drugog Oskara dobio za ulogu Litl Bila, surovog, pragmatičnog šerifa u elegičnom oproštaju Klinta Istvuda sa vesternom. Litl Bil je krajnje neprijatan čovek, ali Hekmanova slojevita i suptilna gluma čini ga sanjarem koliko i sadistom, ubicom koji gradi kuću da bi ispunio zamisao da sedi na tremu dok sunce zalazi.
Glumčeva sposobnost da unese srdačnost u zlobu dobro je upotrebljena, posebno u sceni kada surovo kažnjava Boba Engleza (kog igra Ričard Haris) zbog drskosti da nosi pištolj u njegovom gradu.
Porodica čudaka (2001)
Režija: Ves Anderson
Živahna, nostalgična komedija Vesa Andersona o disfunkcionalnoj porodici nije poslednji film Džina Hekmana, ali je nesumnjivo poslednji veliki – osim ako je neko rad da gleda Odbeglog porotnika (Runaway Jury, 2003) ili Dobrodošli u Musport (Welcome to Mooseport)? On prosto, kao i uvek, hipnotiše kao veoma neprijatan, potpuno nesaosećajan, ali čudno simpatičan otac koji slaže da je oboleo od raka utrobe u pokušaju da se vrati u centar pažnje porodice i ležerno vređa i uznemiruje svakoga ko mu se nađe na putu.
Film je delimično priča o njegovom iskupljenju dok, pojačan sjajnom muzikom, pokušava da popravi ponašanje i zakrpi veze sa problematičnim potomcima. Na samom kraju smo videli sve što nas je nateralo da Hekmana zavolimo kao glumca. Čudesan poklon pred kraj karijere.
I još 10…
*Nikad nisam pevao svom ocu (1970)
*Cisko Pajk (1972)
*Zagrizi metak (1975)
*Duga noć (1981)
*Izuzetna hrabrost (1983)
*Firma (1993)
*Džeronimo (1993)
*Brzi i mrtvi (1994)
*Krvava plima (1995)
*Pljačka (2001)
Izvor: Glif
