Пише: Владика Григорије
Има једна незгодна ствар када је ријеч о нашој перцепцији историјских личности, укључујући и оне црквене, а то је чињеница да понекад не можемо сасвим јасно да сагледамо њихово дјеловање и контекст у којем се оно одвијало. То се догађа дијелом због временске дистанце, која доводи до немогућности тачног и потпуног поимања датог периода и његових околности, а дијелом и због наше урођене склоности ка идеализацији, поготово ако је, као у случају црквене историје, ријеч о личностима које је црква у међувремену канонизовала и прогласила светитељима.
Као директна посљедица ове непрецизне слике коју формирамо, неријетко се јављају непотпуна или половична тумачења историјских/светитељских личности, или пак њихова идеализација. Важно је нагласити, како не би дошло до погрешног тумачења, да под идеализацијом у овом случају прије свега мислимо на људску склоност ка наглашавању и уочавању само једног аспекта нечије личности и дјеловања – када је ријеч о црквеним личностима, најчешће оног божанског и духовног у њима – уз истовремено пренебрегавање свих осталих аспеката који су довели до тога да неко у историјском (и црквеном) смислу постане значајна личност.
Идеализација уме да буде опасна ствар
А идеализација умије да буде опасна ствар, као уосталом и сви други механизми за којима посежемо некритички, узимајући их здраво за готово. Примјера ради, ако мислимо да су за својих живота светитељи само клечали на кољенима и молили се за добро и мир у свијету, без другог дјелатног удјела у постизању тог истог добра и мира, онда смо у грдној (идеалистичкој) заблуди. Јер да молитва није била пропраћена и њиховим дјелатним подвигом – вјероватно хришћанство данас не би било најраспрострањенија религија на свијету. Другим ријечима, они су у свом времену били прије свега људи који су се великим трудом, залагањем, а често и личним страдањем, настојали изборити за идеале у које су вјеровали, што их је, у коначници, и довело на сами врх црквене или опште историје.
Ко би у том покушају цјеловитог сагледавања, изван простора наше идеализације, био Свети Сава? Флоскуле научене напамет још у основној школи – које могу све осим да уистину оживе и приближе Савин лик савременом човјеку – остављамо овај пут по страни, јер од њих, бар у случају мог поимања Светог Саве, није било велике вајде.
Од свих црквених личности, Свети Сава ми је дјеловао најдаље и најхладније, готово као измишљени јунак неке бајке. Да ли су томе допринијеле те научене фразе, које се подастиру ђацима из генерације у генерацију без пажљивијих појашњења, или је пак томе кумовао изостанак било каквог покушаја приближавања и оживљавања његове личности, као и повезивања са савременим, нама познатим околностима, свеједно је. Јер Сава свакако за већину остаје једна далека историјска личност с којим се тешко поистовјетити, а још теже га је замислити у реалном контексту нашег, па и било ког другог времена.
Владика Григорије: Срби на Косову за мене су залог, семе за будућност
Борац против неправде и неједнакости, бранио је слабије од силних и моћних
А како се, уосталом, поистовјетити с неким који је по начину живота и дјелања био далеко изнад оног за шта смо ми способни и спремни? Истицањем само његових божанских врлина и молитвене посвећености, човјек, поготово млад човјек тешко да може наћи тачку узајамног прожимања и идентификације, а још мање може уистину да га доживи и разумије. Али, ако том истом младом човјеку кажемо да се Сава борио против неправде, неједнакости, да је бранио слабије и нејаке од оних силних и моћних, подједнако од припадника световне као и од припадника црквене власти, што потврђује недвосмислено и Доментијаново Житије Светог Саве, онда је то већ нешто сасвим друго.
Јер, за разлику од даноноћне посвећености молитви – иако нимало не сумњам да је молитва један од најважнијих духовних идеала којима треба тежити – с неједнакошћу и неправдом се можемо врло лако сви поистовјетити, будући да смо сви неправду на својој кожи осјетили много пута у животу. Но, ако тако поставимо ствари, и све погледамо не само из угла личног аскетског подвига него и из угла благотворног друштвеног дјеловања, Сава постаје аутентични јунак не самог свог већ и нашег доба, неко кога можемо лако отјелотворити пред нашим очима.
Свети Сава је, није наодмет то нагласити, дјеловао у незавидном времену, међу властодршцима који су се отимали о власт, и у томе је притом показивао несумњиву духовну снагу и зрелост, као и политичку спретност и одлучност да се супротстави пошастима свога доба. Он је показао ону врсту одлучности и способности коју тражи свако тешко вријеме и која је неопходна да би се тако важни циљеви, каквима је тежио Сава, остварили. Непоколебљив у својој опредијељености за правду, он – свједочи његов биограф – рјешава све на миран и умјешан начин, руководећи се оном ни по бабу ни по стричевима, то јест слиједећи своја дубока морална начела, што га је, између осталог, и учинило тако великим.
Владика Григорије: Срби на Косову за мене су залог, семе за будућност
На простору који је био територијално разједињен и распарчан између различитих ситних и крупнијих кнезова и властодржаца, он је једини успио да надиђе лични и појединачни интерес и да стави опште изнад личног добра. То се уједно показало и јединим правим путем ка остварењу Савиног главног друштвеног циља, који се састојао у постављању стабилног основа уједињењу које је остварио његов отац и прибављању онога што би се модерним језиком могло назвати „међународним признањем“, и то како са Истока, тако и са Запада. Тај стабилан основ подразумијевао је не само оснивање аутокефалне цркве, већ и утемељење законодавног и правног система.
Ми данас, чини ми се, за разлику од Светог Саве – мада нас студенти и ђаци у Србији, који су свијетао изузетак, у овом тренутку демантују – немамо ту културу друштвеног ангажовања за опште добро, већ смо првенствено усмјерени на лично и појединачно добро, што нам је, нажалост, заједничка особина не само с властодршцима Савиног времена. Притом заборављамо чињеницу да се општим друштвеним залагањем и жртвом коју је потребно поднијети на општем плану заправо на најефикаснији или бар далеко ефикаснији начин боримо и за оно добро на личном плану.
Излазак из зоне комфора
Управо је тај излазак из зоне комфора, да се послужимо савременом фразом, омогућио Светом Сави да постигне то што је постигао за конституисање српске државе и цркве. Да није било тако, он би био само још један у низу истих или сличних моћника који се боре искључиво за себе и за шачицу оних најближих себи. А тај племенити излазак из себе био је омогућен не само дубоким духовним самопонирањем и созерцањем већ и поменутим непоколебљивим залагањем за опште добро.
Међутим, све то није било могуће постићи у затвореној келији, искључиво и једино кроз молитву, која је, у то нема никакве сумње, била снажан адут у Савином дјеловању. Да би се то постигло, било је потребно да Сава, у име свих који то нису били у стању, преузме одговорност на себе, да се издигне изнад личног и појединачног и да искористи свој ауторитет како би прекинуо континуитет трвења и гложења за (пре)власт, али и да се супротстави неправди и злоупотреби моћи. А најтеже је, и то је, стиче се утисак, заједничка одлика сваког времена, и Савиног и овог нашег – издићи се изнад сопствене жеље за моћи и доминације над слабијим.
Управо зато божански Свети Сава не би могао постићи то што је постигао без удјела и садејства земаљског Светог Саве, Саве дјелатника, правдољупца и дубоко морално опредијељеног и оријентисаног човјека. И ко год данас пуних уста подсјећа само на скрушеност и божанске врлине Савине, указујући на њих као на једини примјер добре црквене и духовне праксе, нека истовремено, да би уопште имао право да се на то позива, прво учини оно што је урадио Сава – нека на себе, у име своје службе, преузме одговорност и за оне који су му кроз ту службу повјерени.
Извор: Радар
