Пише: Туфик Софтић
Ако је некога изненадила информација да је ступање на снагу новог закона о шумама, којим је требало да се формира једно државно предузеће и коначно прекине систем концесионог газдовања, одложено за још годину, онда мора да је необавијештен и да живи у илузији како је шумарска мафија побијеђена. Као што ни једна друга није искоријењена за ових пет година од промјена власти на државном нивоу, тако се и шумарска опире и не да баш тако лако.
Одавно је неко ко добро познаје проблематику и математику констатовао да је уносније бити у шуми и радити са шумом, него ризиковати и шверцовати дрогу. У шумарству је све било покривено папирима и један такозвани »лоповски пројекат« озакоњен. Све и да хоћете, људима који су двадесет година у том послу нагомилали брдо новаца, не можете ништа. Али се може макар прекинути, а ево, опет се одлаже.
Био сам двадесет година млађи, када ми је у званичном разговору последњи директор некадашњег рожајског дрвно индустријског гиганта »Горњи Ибар«, Хасан Куртагић, употријебио тај израз. Дакле, чак прије двије деценије Куртагић је тврдио да шумарска мафија у Црној Гори не само да постоји, него да би на њеном примјеру, како је органиозована да јој се не уђе у траг, могла да се учи и сицилијанска мафија.
Сјећам се као данас да ми је рекао да о мафији на Сицилији све знамо. На Сицилији се знају и имена. О шумарском мафији у Црној Гори се ништа не зна. Зна можда неколико људи, а онда су лоши свједоци, и добро је да живу главу извуку, причао је Куртагић. Овај човјек је сматрао да је шумарска мафија, у смилу у којем се о њој може говорити, настала одвајањем шумарства од дрвопрераде 1990. године, и да се ‘опасно развила’.
Она се, тврдио је, од тада само ‘котила’, тако да је врло моћна у држави, и не може се са њом лако изаћи на крај. Врло су незгодни. Бескрупулозни. Нагрђују не само шумарство и дрвопрераду него и шире. Њима је вриједност новац, и можете им било шта говорити, кудити их или миловати, њима је свеједно. Само им немојте ударити по џепу, савјетовао ме Куртагић. Да не би било дилеме, тај разговор водимо још 2005. године.
Овај храбри човјек је још тада сматрао да врх мафије треба тражити у шумарству, а концентричним круговима да је повезана све до дна – до крајњих манипуланата. Да су у то коло увезани и појединци из политике, финансијке полиције, јавне полиције, царине, шумских управа по градовима.
У Рожајама се, свједочио је, по једно племе увијек борило за превласт ради пљачке. Али у свим градовима имате одређене екипе. Све је то тако лијепо увезано, да га је скоро немогуће разбити. Али када би се хтјело, то и није тако тешко. Треба рецимо погледати годишњи етат који је јавни документ, и упоредити га са пријављеном сјечом и стањем на терену.
У пракси, у свакој држави пљачка је једначина са једном непознатом. А код шумарске мафије су двије једначине са двије непознате. Међутим, добар математичар може да дође до резултата. Хоћу да кажем, причао је Куртагић, да је дупло теже њих доказати него остале, али ко хоће и има знање може дупло лакше.
Привилеговани у шумарству, објашњавао ми је, добијају на пању најбоља одјељења за по десет еура по кубику, а могу одмах да их продају по 30, и то неријетко раде. Има она народна – из шуме се нико није вратио празних руку, а они су стално у шуми, говорио је тадашњи директор »Горњег Ибра« који је покушавао последњим атомом снаге да спаси тај дрвни гигант који је изградио све што је вриједно у Рожајама.
Није му успјело и казао је како је моћни шумарски лоби одвео у стечај и то предузеће. И то је документовао подацима о томе да је 1989. “Горњи Ибар” прерадио 72.000 кубика чамовине, а након његовог доласка за директора могли су обезбиједити само минимум сировина. Поткријепио је то и бројкама – прве године његовог доласка имали су 12.000 обловине, идуће двије године, уз велико ангажовање и извозне аранжмане, некако су успијевали да намакну по двадесет хиљада, да би у 2001-ој години та количина пала на десетак хиљада, а у 2002-ој само 6.000 кубика трупаца, и то трулежи! Куртгакић није имао дилему и већ тада је јавно тврдио да разлика од шест хиљада кубика до 70.000 кубика – завршава у приватним џеповима.
Црногорским шумским благом се, каже, баве на незаконит начин људи којима то најмање припада. Људи који су схватили да се у условима транзиције може урадити много тога незаконитог што никада неће бити санкционисано. Људи који су видјели своју личну историјску позицију да могу бити богати преко ноћи и обезбиједити своје пра-пра-праунуче. То и чине, и то је видљиво голим оком.
Овај први звиздач у тој области схватио је да води борбу са вјетрењачама. Добио је пријетње, озбиљне. Повукао се из шумарства. Није се бојао за себе. Већ за породицу, за дјецу која су тада били студенти. Када сам га много касније последњи пут чуо телефоном и питао да ли се нешто промијенило, рекао ми је да јесте, али на горе, да би поновио све што је причао почетком двијехиљадитих.
Питао сам га у ком правцу да даље истражујем шумарску мафију, рекао ми је да је то једноставно и да треба испитати поријекло имовине људи из шумарске струке. Да су неки били врло сиромашни прије него су преузели послове у шумарству, а да су постали међу најбогатијима у Црној Гори.
Да је само један од њих, за једну сезону, купио шест станова у Подгорици! Можда има још неко да сумња да су за двије деценије преко овог »лоповског пројекта« из Црне Горе изнесени не милиони, него милијарде. Понешто о томе ко, колико и гдје, знам. Али што би рекао Хасан – куди, милуј, само им не ударај по џепу.И ја потписујем све што сам написао тада, прије двадесет година. Прихватам то што ће неко рећи да се ствари мијењају, али мене не изненађује одлагање примјене новог закона. Још годину дана у шуми, ихаа, а из шуме се нико, рекао би овај звиждач, није вратио празних руку.
Извор: РТЦГ
