Пише: Јелисавета Карађорђевић
Карађорђевићи су направили грешку што се нису сви заједно вратили поводом сахране краља Николе.
Упркос чињеници да је Мануел стално зивкао, претио, викао, молио. Био је то први пут за све ове године да нисам одмах отрчала кад је он пуцнуо прстима већ се уопште нисам обазирала на његове захтеве.
Одвезла сам се у Сремске Карловце, дивну барокну варош коју су саградили Срби бежећи крајем 17. века пред Турцима. У то време Карловци су били део Аустроугарске монархије.
Желела сам да посетим госпођу Олгу Ћирић, даму која је била на мом крштењу 1936. године. Госпођа Ћирић је у време мог рођења била супруга председника скупштине Краљевине Југославије Стевана Ћирића, који је блиско сарађивао с мојим оцем. У Ћирићевом мандату је отворена комплетно уређена зграда парламента. Била је то стара, врло угледна породица из Сремских Карловаца, а госпођа Олга је живела у кући из 1860. године, пуној лепог намештаја и драгоцених антиквитета. У трпезарији су се налазиле фотографије моје породице и ја сам осетила снажну повезаност с том прошлошћу које сам се само у фрагментима сећала. Врло дирљив сусрет са отменом женом, вољном да ми исприча много занимљивих детаља.
Отишла сам у карловачку Саборну цркву Светог Николе и запалила свећу. Осећала сам неку непознату милину у том барокном храму који је подсећао на унутрашњост скупоцене кутије за накит.
Време је тог септембра било идеално за излете.
Једног дана смо отишли у Ваљево, а одатле у Бранковину. Хтела сам да видим гробницу породице Ненадовић, која је била у родбинским везама с Карађорђевићима. Персида Ненадовић, удата за кнеза Александра Карађорђевића, била је мајка мог деде Арсена и моја прабака. Посетила сам Стару школу у Бранковини, у којој је прва слова учила славна српска песникиња Десанка Максимовић, и седела са групом туриста из Хрватске испод једне крошње. Пијуцкали смо ракију и певали као да смо и сами ђаци на екскурзији.
У МАНАСТИРУ Ћелије поздравиле су нас игуманија и двадесет монахиња, певајући и нудећи нам хлеб и со. Певали су за мене у цркви и ја сам им се придружила. На поклон сам добила прелепу велику икону, мале беџеве с натписом Бог воли Србију и стару ручно плетену торбу. Након вечере прошетали смо баштом са игуманијом, која је носила бакљу. На растанку смо се сви загрлили. Грлили су ме, љубили и љубили ми руку. Било је то чудесно, срећно и мирно место.
Већ сутрадан сам била на путу за Опленац. Преспавала сам у вили краљице Марије. Биле смо само Љиљана Манојловић, ноћни чувар и ја. Трудила сам се да говорим српски колико год могу, па сам од тога већ била мало уморна.
Наставила сам до манастира Благовештење на Руднику. Свуда су ме нудили храном и пићем, и били забринути што слабо једем по српском критеријуму. У Благовештењу је игуманија Михаила била посебно упорна с храном. Минијатурна старица, мати игуманија стајала је све време поред мене и старала се да добро једем. На крају сам била принуђена да сакријем парче колача јер више нисам могла да једем.
На повратку у Београд сачекала ме је порука од Мануела. Тражио је да се хитно јавим. И јавила сам се, не слутећи какво ме непријатно изненађење чека.
Једног дана смо отишли у Ваљево, а одатле у Бранковину. Хтела сам да видим гробницу породице Ненадовић, која је била у родбинским везама с Карађорђевићима. Персида Ненадовић, удата за кнеза Александра Карађорђевића, била је мајка мог деде Арсена и моја прабака. Посетила сам Стару школу у Бранковини, у којој је прва слова учила славна српска песникиња Десанка Максимовић, и седела са групом туриста из Хрватске испод једне крошње. Пијуцкали смо ракију и певали као да смо и сами ђаци на екскурзији.
У МАНАСТИРУ Ћелије поздравиле су нас игуманија и двадесет монахиња, певајући и нудећи нам хлеб и со. Певали су за мене у цркви и ја сам им се придружила. На поклон сам добила прелепу велику икону, мале беџеве с натписом Бог воли Србију и стару ручно плетену торбу. Након вечере прошетали смо баштом са игуманијом, која је носила бакљу. На растанку смо се сви загрлили. Грлили су ме, љубили и љубили ми руку. Било је то чудесно, срећно и мирно место.
Мом дједу Петру Вукотићу, краљ Никола изнад одра!
Већ сутрадан сам била на путу за Опленац. Преспавала сам у вили краљице Марије. Биле смо само Љиљана Манојловић, ноћни чувар и ја. Трудила сам се да говорим српски колико год могу, па сам од тога већ била мало уморна.
Наставила сам до манастира Благовештење на Руднику. Свуда су ме нудили храном и пићем, и били забринути што слабо једем по српском критеријуму. У Благовештењу је игуманија Михаила била посебно упорна с храном. Минијатурна старица, мати игуманија стајала је све време поред мене и старала се да добро једем. На крају сам била принуђена да сакријем парче колача јер више нисам могла да једем.
На повратку у Београд сачекала ме је порука од Мануела. Тражио је да се хитно јавим. И јавила сам се, не слутећи какво ме непријатно изненађење чека.
Принц Никола Петровић Његош, праунук краља Николе, такође је допловио бродом са супругом Франсином и децом.
Од Бара је уследила дуга вожња кроз планине иза камиона који су носили посмртне остатке до Његошеве куће у Његушима. Са обе стране пута било је на хиљаде људи. У једном тренутку мој аутомобил је заостао иза поворке и кад смо коначно стигли на церемонију сахрањивања земних остатака владарског пара, изашла сам напоље и гомила људи ме је згњечила. Један крупни Црногорац је својим џиновским рукама растерао људе, па сам се некако промигољила до цркве.
ХОДАЛИ смо у поворци ка гробници са масом људи. Председник Председништва Црне Горе др Бранко Костић одржао је говор. Између осталог је рекао да је краљ био добар и мудар човек, а не онакав каквим су га представљали свих ових година. Касније је маса аплаудирала када смо нас три Карађорђевићке прошле. Сећам се да сам нешто изјавила, неколико речи на каквом-таквом српском за телевизију.
У Будви смо вечерали. Сутрадан је било време за сахрану ћерки краља Николе. Прво смо се одвезли на Ловћен, до Његошеве гробнице, и на ветру од којег смо се смрзли попели се стрмим степеницама. Обратио ми се бивши амбасадор, који је тада био шеф протокола Црне Горе. Рекао ми је да је мој отац био бриљантан човек и да је само његова политика заживела, он, шеф протокола, не би био комуниста.
Сутрадан сам први пут имала прилику да мало разгледам Црногорско приморје. Било је сунчано и могла сам да пешачим поред Светог Стефана. Нисам хтела себи да дозволим да ме поремети Мануелов факс који је стигао тог јутра у којем ми пише да плаче за мном и да ме воли. Какав заводник!
Показали су ми неколико лепих, полудивљих плажа. Бацила сам се у воду, која је била као рај, а потом седела на сунцу у башти ресторана, уз обилан и укусан оброк од лигњи, шкампа, рибе и салате. Певали смо са трочланим бендом све док није пао мрак. На путу за Београд размишљала сам о догађају којем сам присуствовала.
Наћи ћу начин да вратим своје родитеље на Опленац. Била је то чврста одлука. Сахрана краља Николе на Цетињу доказ је да је тако нешто могуће.
Пожелела сам да могу да купим Црну Гору и сачувам њене природне лепоте и тако спречим да постане друга Марбеља.
Нова година у Београду
УОЧИ Нове године 1989. обавила сам разговор са два потенцијална издавача Нилове књиге.
Посао је добила „Литера“. У том тренутку већ сам прочитала документе СОЕ и донела одлуку да морају бити прво објављени на енглеском јер би било сувише опасно објавити их прво у Југославији. У том тренутку су већ били у току преговори за друго, допуњено издање књиге код једног канадског издавача. Југославија ће морати још мало да чека, до неког повољнијег тренутка. Схватила сам да је 31. децембар и да сам у Београду. Директор хотела „Москва“ ми је донео орхидеју, календар, огромну торту и вино и седео је са мном и још једним човеком у хотелу док смо испијали кафу. Београд је за мене био „град отвореног срца“. Моја прва Нова година после толико деценија код куће.
Извор: Новости
