Ја сам Србин међу најчистијим Србима и то је питање ного исто толико бесмислено као кад би неки Римљанин казао неком Наполитанцу зашто је у Риму — одговорио му је Брада на коректном француском језику.
Вељко Стеванов Вукотић (секретар у Зетској бановине, у рату командант Ловћенске бригаде,убијен је крајем рата, 1945, од хрватских усташа у Славонској Градишки)на саслушању код команданта карабињера потпуковника Гандинија 1941.г. ,,Дефиле цетињских грађана се наставио. Увели су Вељка Вукотића и његовог рођака Вукала, оба бивши чиновници Банске управе. Потпуковник Гандини се обратио Вељку са речима:
— Ваш славни деда, војвода Петар Вукотић, борио се за славу Црне Горе а ви за туђинску државу која је морала да пропадне?
— Мој деда је био Црногорац исто толико колико и Србин. Кад је умро, над његовим одром је говорио лично краљ Никола и казао на крају ове речи: „Спавај мирно Петре Вукотићу, с Чева равна српски војеводо“, а није казао црногорски војводо! Него — наставио је Вукотић — да ли ми дозвољавате да Вам кажем у вези са овим неколико речи?
— У реду, говорите — одвратио је потпуковник.
— Ваш народ је био разједињен као и ми Срби. Ујединили сте се и ви славите своје ујединитеље као највеће синове Италије. Са каквим правом тражите да ми радимо друкчије?
— Али ви сте жртвовали једну славну династију, односно мањина „црногорског народа“ — додао је збуњени Италијан.
— Народи не постоје ради династија, него династије ради народа — додао је самопоуздано Вукотић. Вељко Вукотић, командант Ловћенске бригаде, достојни потомак славних предака,убијен је крајем рата, 1945, од хрватских усташа у Славонској Градишки, а његов брат Глигор, судија Великог суда (део Касационог суда у Београду) у Подгорици, као тешки тифусни болесни, убијен је од страве комуниста у Босанском Броду, скоро истог дана.
— А Ви? — окренуо се Гандини Вукалу Вукотићу (сад се налази у Чикагу), колико да прекине неугодни дијалог с Вељком.
— Ја мислим исто као а он — одговорио је овај.
— Доста! – раздрао се официр.
— Ви сте били југословенски обавештајни официр ? — упитао је потпуковник Гандини следећег.
— У служби моје земље — гласио је одговор капетана Милосављевића-Браде, (Сад се налази у Америци).
— Ви сте Србин и зашто сте после уништења Југославије остали међу Црногорцима?
— Ја сам Србин међу најчистијим Србима и то је питање ного исто толико бесмислено као кад би неки Римљанин казао неком Наполитанцу зашто је у Риму — одговорио му је Брада на коректном француском језику.
— У затвор! — раздрао се разјарени официр. Карабињери су испразнили канцеларију, да би направили место другима и да би се понављале сличне сцене данима и недељама.“
Јован М. Контић
Извор: Гласник Његош
