Пише: Драган Амброзић
И баш кад нам је изгледало да је рокенрол ствар сећања а не садашњости, појавила се једна плоча која је на изузетан начин искористила носталгични наратив да нам поручи нешто моћно о данашњим временима – Diamond Jubilee(Реалистик), потписана именом Cindy Lee. Ради се о пројекту канадског алтернативног рок музичара Патрика Флегела (р. 1985, Калгари), некадашњег гитаристе састава Women, који је привукао велику пажњу светске критике током 2024. завршивши на многим листама најбољих издања, па и нашој (независно је дигитално објављен у марту, на Bandcamp-у је постао доступан октобра, а физички ће се појавити у фебруару 2025, као ЦД и винил).
Музика овде функционише као успомена на рокенрол, а основна емоција овог троструког албума који траје више од два сата јесте – радикална, свепрожимајућа, сетна носталгија. Плоча тече у измаглици сећања на нешто што се није десило, као сепиа фотографија, чији се сфумато разлива док га гледамо. Аутор се поиграва свим могућим поджанровима рока и сродних форми 60-их и 70-их, проговарајући из подсвести рок музике, у којој се још увек комбинују и тумбају сви њени елементи, све време претећи да се саставе у нешто блиставо. И стварно, Diamond Jubilee протиче као низ сновиђења о томе шта је она све била. Тако је сигурно доживљава садашња генерација – као сан. Сан о слободи да се заиста буде оно што човек жели да буде, за разлику од данашњих потрошних доступних дигиталних фантазија у којима безболно можемо да измишљамо себе колико год хоћемо, јер то никад неће постати реалност. Некадашњи снови били су стварнији од данашње стварности.
И то је порука која чини Diamond Jubilee ултрамодерним рокенрол делом: Cindy Lee нас враћа у време кад смо и сами били стварни и имали искрена осећања. Ове песме тугују и јече од наше данашње нестварности, осветљавајући нам пут ка истинском емотивном животу. Носталгија је овде израз бола за изгубљеном реалношћу.
32 ПЕСМЕ
Епски замах Diamond Jubilee постаје оправдан тек кад преслушате свих 32 комада од којих је састављен. Они се на крају уједињују као калеидоскопска слика дајући нам доживљај лутања и тражења себе. Тај јад неизлечиве усамљености бића у овом поцепаном свету оно је што описују горко-слатке, меланхоличне песме овог албума.
Наслови песама су довољно инструктивни: All I Want Is You, If You Hear Me Crying, To Heal This Wounded Heart, Crime of Passion, Darling of the Diskoteque, Always Dreaming, Dracula, Le Machiniste fantome, све саме фантазије о садржајном љубавном животу, који постоји само као обећање и нама се никад не дешава. Евоцирање чежње је на овој плочи доведено до савршенства.
Албум Diamond Jubilee најуспешнији је као манифест изгубљене интимности. Он предводи нови талас рок албума прављених за конзумирање на мобилним телефонима. Све нумере су обасјане изнутра интензивним, искреним, топлим емоцијама, али немају сасвим чврсту структуру, већ делују као сугестије одређеног расположења. Шетамо кроз остатке соула, глам-рока, фолк-рока, гаражног звука, шансоне, белог фанка, психоделичног попа, звука девојачких бендова шездесетих и понечег другог – на први поглед, делује као сурфовање кроз паралелну историју рокенрола, али ниједног тренутка није ретро јер је сваки жанр у ствари кôд за наше другачије осећајно стање. На крају, и даље трагамо за собом…
ТРИ МИСТЕРИЈЕ
Плочу обележавају три мистерије које нас активно ангажују да у њој учествујемо. Пре свега, “дијамантски јубилеј” израз је којим се обележава 60 година нечега. Ту је прва загонетка везана за ову плочу: нешто важно се десило те 1974. због чега се она тако зове – можда нам наслов само сугерише епоху коју Cindy Lee оживљава, а можда се односи и на нешто врло конкретно. Вероватно никад нећемо сазнати. Због тога морамо да запослимо своју машту и дорадимо причу ове плоче онако како ми желимо – што је управо оно што аутор и жели. Јер све нумере на албуму су управо такве: наизглед недовршене, недоречене, нагло прекинуте, само сугеришући атмосферу у којој се нешто значајно дешава. Cindy Lee овако ствара нови рокенрол израз, који не трпи никакву заокружену форму и намерно оставља loose ends, да би осећања слободно текла, без ограничења.
Друга мистерија односи се на то како је направљена: издање настало из алтернативне културне праксе, у собним условима, као до it yourself производ – Патрик је скоро све инструменте сам одсвирао, а једини сарадник био му је музичар и продуцент Стивен Линд. Можемо само замислити колико су месеци морали провести у кућном Реалистик студију да би направили више од два сата музике… На крају, албум је објављен самостално и првобитно само дигитално – морали сте да трагате за њим да бисте га нашли на интернету. Све око ове плоче урађено је тако да евоцира осећај приватног открића и личног обраћања.
Трећа мистерија везана је за идентитет: под именом Cindy Lee крију се Патрик Флегел + гостујући музичари. Тако је објавио досад укупно седам пројеката од 2012, међу којима је најзапаженији био What’s Tonight to Eternity? (2020). Али ко је заправо Cindy Lee? Тек повремено дајући интервјуе по андерграунд сајтовима, аутор око овог имена гради неухватљив, флуидни карактер, те је Diamond Jubilee химна тој флуидности, огрнута рок музиком.
Кад наступа као Cindy Lee, Патрик Флегел свуда се појављује преобучен у жену. Права истина о рокенролу јесте да нам је омогућио да на јави будемо оно што сањамо да јесмо. Можда је ово ултимативна љубавна плоча за ово доба, на којој главни јунак има романтичну аферу сам са собом, отворено волећи своју женску страну?
Храбро на сваки начин.
Извор: Vreme
