Превео Ж. Никчевић
Како је најмрачнији руски писац постао модa међу британским тинејџерима
Већ извесно време људи на Интернету су шокирани изненадним узбуђењем око романа Фјодора Михајловича Достојевског „Беле ноћи” међу британском омладином. Захваљујући објавама на ТикТоку, у Великој Британији је распродато ново издање књиге. У ствари, мало је ту неочекиваног, јер савремене друштвене мреже могу било шта у трену учинити предметом масовне потражње, али биће нам задовољство да помислимо да су „Беле ноћи“ нешто посебно, нека врста фрагмента руске културе која се не може поништити. И то је истина.
„Беле ноћи“ су екранизоване 30 пута, од чега само пет пута у Русији, остало су филмске адаптације направљене у САД, Шпанији, Италији, Јужној Кореји, Индији и Немачкој. Само у последњих 20 година овај роман је пет пута преведен на енглески. Има у њему нечега што треба редовно репродуковати и преиспитивати.
Објављена књига „Достојевски у филмовима Живојина Павловића“ Владимира Коларића
Главни јунак „Белих ноћи“, који је и приповедач, изузетно је усамљена особа. Његов живот се састоји од шетњи улицама Санкт Петербурга. Толико је усамљен да разговара са кућама. Лутајући ван граница града, замишља да је у Италији. До те мере није социјално прилагођен да се плаши познанстава чак и са оним људима које свакодневно виђа – чини му се незамисливим да се поздрави и придигне шешир. Он је усамљен, бивајући стално међу људима, и то је једина врста истинске усамљености. Јунак је сиромашан. У време сусрета са Настењком, он има дуг за стан, који планира да врати након што добије плату, која му је једини извор прихода. Нема довољно ни за основне потребе.
Јунак себе карактерише као сањара. Без утисака у стварном животу, он постоји захваљујући илузијама, тамо је у сновима херој, тамо не само да није сам, него је потребан другима.
На крају, исповедивши се Настењки – такође несрећној, напуштеној – и, како се чини, заслуживши њену љубав, јунак се нашао у зони пријатељства. Заувек и безнадежно.
Пријатељска зона – то је суперпозиција мушког пола, „Шредингеровог мушкарца“, ако желите. Мушкарац у френд-зони жени служи као пријатељ, па чак и повереник, али нема шансе да постане њен животни партнер. У френд-зони, мушкарац је вољен као пријатељ, поверавају му своје тајне, и што је посебно увредљиво, интимне детаље односа са предметима праве љубави.
У почетку је јунаку драго што је постао Настењкин пријатељ, али се брзо у њу заљубио. То је сасвим природно, она му је очигледно привлачна и духовно блиска, осим тога, психа усамљеног младића је изузетно покретна и пријемчива. И ево, сад му се већ чини да ће Настењка, тако неправедно преварена од станара који је отишао и није се вратио, бити његова срећа. И Настењка је сагласна, и сагласна је искрено.
Исидора Секулић: Дјело Достојевског није литература, него чудо
Роман се завршава, како се сећамо, срцепарајућим тренутком повратка тог истог станара, у чији загрљај Настењка скаче моментално и неопозиво.
Ко је Настењка? Она је очигледно љупка, љубазна девојка која је била приморана да одрасте прикована за своју слепу баку. Најживљи утисак у њеном животу био је одлазак у позориште да види „Севиљског берберина“. Она се заљубљује брзо и непромишљено. Можете ли је због тога кривити?
Чини се да ова прича има све што је младима данас потребно да би се поистоветили са главним ликовима. Свет, сажет на екран мобилног телефона, погодује самоћи. Изградња друштвених веза постаје све тежа из више разлога. Као прво, друштво је атомизовано у информационе мехуриће. Као друго, живот постаје скупљи много брже него што расту приходи. Млади човек може запасти у дугове пре него што дипломира, чак и пре него што прими прву плату.
Жели љубав, али како је пронаћи? Пронаћи некога преко мобилне апликације? Што потрага боље функционише, партнери се чешће мењају, искуство се повећава, али срећа не долази.
Тако се спајају три теме – одвојеност од друштва, лична усамљеност и страсна жеља за недостижним. У бескрајно разноликом свету шаролике савремености, човек се нађе изгубљен међу климавим приликама и непоузданим животним стратегијама, заглављен у друштвеним лифтовима.
И ко сад прискаче у помоћ младим савременим људима широм света? Не видео блогер, не специјалиста за криптовалуте, не тренер, не тарот читач, не астролог, па чак не ни гешталт психотерапеут. Долази руски писац, који се традиционално сматра најдепресивнијим аутором у историји књижевности – Достојевски. И каже: „Момци, нисте сами. Сад сте тужни, усамљени, али гле, пре 150 година у далеком Санкт Петербургу људи су се осећали исто као ви.”
А то значи да је човеку уопште својствено осећање усамљености. Уобичајено је да доживи разочарење, уобичајено је да пронађе љубав и изгуби је. А омогућити човеку да схвати да није сам, макар на нивоу светске културе, макар на нивоу руског психолошког реализма, већ је огромна помоћ. Десило се да је управо Достојевски написао уметнички уџбеник душевне гимнастике. Није ни чудо што је овај уџбеник толико популаран у ери свеприсутног фитнеса.
Извор: Телеграм канал Дмитрија Самојлова
