Пише: Драгослав Дедовић
Дадо Ђурић је, мада је тада био још увек жив и здрав, постао нека врста неприкосновеног сликарског свеца за генерацију младих сликара с којима сам се осамдесетих лети знао дружити у Беранама.
Ваљда је његову француско-њујоршку славу увећавао и недостатак правих информација, јер је најчешће излагао далеко од Југославије.
Препознао бих рефлекс Дадовог кошмарног света у „Разапетом Луциферу“, платну које ми је поклонио тада најдаровитији иванградски сликар Ремзија Рамусовић Реки.
Ово платно је из нашег стана однео Ђаво почетком рата у Босни. Изгледа да и сликарство, као и поезија, има нехотичну моћ да урекне живот.
Исти Дадов рефлекс препознао сам на цртежу Горана Полексића, који сам случајно сачувао у сеоби између држава и градова. Иако ни један од ове двојице другара из младости из различитих разлога више не слика, штета што Горан и Реки нису ту са мном, да заједно обиђемо изложбу у галерији САНУ.
Улазим у галерију и одмах сам суочен са обиљем сензација на платнима. Хронолошки су поређана од 1953. Дадо је имао 19 година и после Уметничке школе у Херцег Новом дошао је на Ликовну академију у Београду. Имао је срећу да доспе у класу Марка Челебоновића, сликара који је студирао у Швајцарској, Енглеској и Француској да би са француском сликарима те генерације стварао у Сен Тропеу.
Марко и сова
Челебоновић је иначе одрастао у чувеној згради Јакова Челебоновића која је данас – Музеј примењене уметности.
Миодраг Дадо Ђурић је почетком педесетих већ сањао велике снове. Много касније ће српски писац Бора Ћосић описати свој први сусрет са Дадом Ђурићем на Дорћолу: „У зиму године 1953. веома мразну, пењао сам се под кров једне куће у улици Страхињића Бана; ту, у соби са незастакљеним прозорима, живио је Дадо Ђурић, лумпенпролетер, кепец-филозоф, ’човјек од гвожђа’, коме елементарне силе не могу ништа, најзад један од најбољих сликара које знам.“
Тај Дадо који је спавао на жичаном кревету покривен капутом и на столу држао лобање глодара, исте године је насликао дело пред којим стојим седамдесет и две године касније. Уље на дасци названо је „Марко Челебоновић и совац“.
Већ прве слике младог Ђурића наговештавају великог сликара. Његов ментор Марко Челебоновић му помаже да се 1956. пресели у Париз. Доцније ће Дадо Ђурић рећи да је и раније могао да оде из земље, али је сматрао да је спречен:
„Ја сам своје цртеже први пут показао негдје 52, 53. године у Београду. Хенри Мур је имао једну изложбу у Београду и посетио је Ликовну академију, и ја сам му показао моје цртеже. Много су му се допали. Хтео је да ми да стипендију. Али, како ја нисам био члан партије, они су ме избацили. Немам за то конкретне доказе. Рекли су ’он је један обични мангуп’ и тако то.“
Мангуп у Паризу
Обичан мангуп убрзо у Паризу налази свој пут. Мора повремено да ради на градилиштима, потом као литограф. У првим годинама у Француској је под утицајем поентилизма. Затим се окреће оној врсти фигурације и колорита који ће га прославити и натерати критичаре да његово име сврстају у исти низ са Шагалом и Далијем.
Откако је 1958. први пут излагао у Паризу, у галерији Данијела Кордијера, постаје тражен. Велика међународна надреалистичка изложба годину дана касније, на коју је и он позван као излагач, заправо је утемељила његову славу.
Дадо Ђурић ће једном за себе рећи да је „антиколориста“. Умео је то и да образложи: „Кад има много боја, слика отежа и као да хоће да падне. Слика треба да лебди, она треба да живи. Боје су и спас и пропаст. У томе је проблем. Мени је најбоље кад имам врло мало боја, да буде јасно. Не волим топле, вреле боје“.
Француски песник Жорж Ламбур је записао после посматрања Дадових слика да на њима као да се све ломи, све је прожето финим пукотинама и делује као да ће се сваког тренутка распасти.
Свет се већ распао
На диптисима великих формата све врви од чудовишних фигура, буба са клештима, рушевина у хладном, плавом светлу. Мени се учинило да француски песник није у праву. Ове слике не делују као да ће се сваког тренутка распасти. Оне су насликане – као да се већ све распало.
Њихов дистопијски карактер је очигледан. Али ту је и анатомска прецизност деда по мајци, лекара Јована Кујачића. Ту је и страсно проучавање Историје природе, чувеног француског природњака из 18. века, Жоржа Луја Леклера де Бифона.
Размишљам о свему што је инспирисало Дада. Боље рећи, о томе шта му је задавало бол, а шта доносило радост. Прерана смрт мајке, несхваћеност, београдска боемска лудила, легендарне групе Медиала, француски почеци у оскудици.
Али није само то. Стојим пред сликом „Диптих из Монжавула“. Градић на северу Француске могао би да подигне споменик овом сликару, јер је овим називом слике та варош уписана на вечну мапу света. Овај диптих је власништво њујоршког Гугенхајма.
Постапокалиптичке мизансцене у мени изазивају асоцијације које их доводе у близину естетике „црног панка“ или визуелних решења у Господару прстенова. Онда ми однекуд искрсне мисао да је Дадо негде у разговору напоменуо да му је мајка, иначе професорка биологије, пред смрт рекла – ти ћеш бити Волт Дизни твоје генерације.
Мајке воле да пореде неупоредиво. Тек када би Дизни изашао из атомског склоништа после смака света – видео би свет Дадовим очима.
Сопствена рупа
Посвећеност сликарству је била опсесивне природе. Једном је у интервјуу на питање куда води сликарство, Дадо Ђурић одговорио: „Оно никуда не води, осим ка вашој сопственој рупи. То је застрашујући једносмер. Оно има укус физичког бола који нас изједа.“
У низу слика које су без наслова, слика „Атеље“ као да потврђује да је сликање за уметника био болан процес.
На његовим платнима је Бора Ћосић препознао „кошмар-цивилизацију“ у којој се „предивотни свијет XX вијека кужно растаче на сопствене дјелове“. Бора Ћосић је после посете уметниково имању у Нормандији – ту је сликар купио стару ветрењачу и окућницу – његову машту назвао „меморијом повратника из пакла“.
Познате су његове америчке године – из Њујорка доводи животну сапутницу, Кубанку Кармен Лидију, са којом ће остати до краја живота. Пар ће у француској Нормандији подићи петоро деце. Алан Боске пише о њему књигу: „Дадо, универзум без одмора“.
Расту цене његових слика. Али слава га не мења. Перфекциониста је до мере која излуђује галеристе. Данијел Кордије је сведок уметниковог уништавања низа сопствених платана за које би се чувене галерије отимале. Уметничко незадовољство је стални пратилац процеса стварања.
Рат на плажи
Његова слика „Плажа“ могла би се назвати прстом у око првим таласима масовног туризма. Јер уметникова плажа је такође део кошмара.
У интервјуу са Бранком Богавац је 1979. рекао: „Да сам задовољан ја бих се шетао по Паризу. Ја сам много ангажован у сликарству. Мени је то моје сликарство, да опростиш, важније од мог живота.“
Данијел Кордије, човек који је био деценијски сведок Дадовог стварања, записао је у тексту „У центру човечанства које крвари“ да је свет овог сликара претворен у „чудовишну болницу у којој се бића напрежу у болу и сраму“.
У тај срам, сматра Француз, Дадо без пардона увлачи и нас: „Његове слике су толико шокантне (у најјачем смислу, тако рећи незаборавне) да ћемо их, дуго времена након њиховог посматрања, доживљавати у нашим срцима као кајање.“
Његова уметност је прожета надреализмом, па ипак оклевам да га назовем надреалистом. Не знам да ли је тај свет намерно иритантан, или је напросто израз његовог унутрашњег бића.
Видим да је из деценије у деценију померао границе између органског и неорганског, телесног и пејзажног. Његове креатуре имају нешто људско, али и нешто од глодара и птица, од мајмуна и гмизаваца.
Тек када стамен пред платно „Грађански рат“ видим да се Дадова визија из 1967. опасно приближила нашој стварности. Или је у невидљивој суштини човекове стварности „сета Времена које обезвређује бића и ствари“, како је о овим платнима записао Кордије.
Ту се „свргнути човек придружује животињским коренима“. Мртвачки плес који нам нуди Дадо јесте бескрајно коло бића, материјала, биља, грађевина у међупрожимајућем распадању.
Сетим се да је Дадо Ђурић једном себе назвао „Гогољевим копилетом“, изражавајући тако дивљење према великом писцу. Могло би се рећи да је сликарев свет крцат „мртвим душама“ као и Гогољев.
Али мој унутрашњи асоцијативни низ ме овде довео до целих пасажа из прозе Миодрага Булатовића. Његово сликање речима било је по еруптивности и бизарности блиско овим платнима.
Мада му је сликарство било „важније од живота“ Дадо му није остао веран. Деведесетих је купио запуштени виноград на југу Француске и на том имању је осликавао зидове и правио скулптуре. А на северу Француске, у Жизору, украсио је кровну конструкцију тамошње капеле.
Графити и дигитални експерименти такође су га занимали. Последњи већи рад био је уметничко украшавање старе камене куће у вароши Фекан на нормандијској обали.
Изложба ме узнемирила. И на чудан начин смирила. Узнемиравајуће је то што су неподношљиве слике естетизованог кошмара из прошлог века заправо постале на неки начин безазлене у односу на визуелне садржаје Којима нас медији и друштвене мреже засипају сваки дан.
Умирујуће је то да је преко овакве уметности могуће наслутити гротескне слојеве у нашим душама. Суочени са Дадом ми се заправо суочавамо са својом људском бизарношћу. Гледајући ова платна, свако заправо завири у сопствену црну рупу.
Извор: Deutche Welle
