Пише: Драгослав Дедовић
Биографи попут Хелмута Кизела назвали су га „најконтроверзнијим немачким писцем 20. века“. Једни у њему виде духовног претечу фашизма, а други указују на његову одбојност према Хитлеру и значајно књижевно дело.
Осамдесетих су у наш свет улазили бројни преводи са немачког. Писци као што су Гинтер Грас, Хајнрих Бел, Зигфрид Ленц, Готфрид Бен, Ханс Магнус Енценсбергер. А да о именима из домена филозофије и не говоримо – од Петера Слотердајка преко Хабермаса до Адорна. Међу њима није било једно име, за које ће се испоставити да је требало да буде ту, ако смо желели да схватимо једно цело немачко столеће: Ернст Јингер.
Не може човеку да недостаје оно о чијем постојању мало зна. Када сам почетком деведесетих отишао у Немачку и ускоро почео редовно да пратим фељтоне и рубрике културе водећих листова, изненадило ме је фреквентност управо овог имена – око скоро стогодишњег писца нису престајала да се ломе копља у поприлично жучној медијској дискусији. Нарочито како се приближавао његов стоти рођендан 1995.
Тада је немачка штампа била моћна скоро као и телевизија. Углавном лево-либерални новинари писали су о Јингеру са доста ироније. Западнонемачке интелектуалне елите нису хтеле да имају ништа са прошлошћу коју је он симболизовао. Био је реликт другог времена, одвећ конзервативан чак и за неке делове умерене деснице. Са друге стране, и у поново уједињеној земљи доживео је пред смрт неколико значајних признања међу којима је и Гетеова награда 1982. А она је опет распламсала дискусију.
Од Легије странаца до вердунских ровова
Још као младић је показао да није свакидашњег кова. Побегао је у Алжир где се прикључио Легији странаца. После неколико бруталних недеља отац је дипломатским путем испословао његово ослобађање. У Првом светском рату је био добровољац. Рањаван је 14. пута, последњи пут у грло, чудом је преживео. У рововима између битака чита Толстоја, Шопенхауера, Ничеа, Шпренглера, Мопасана. Скупља инсекте и класификује их. Најмлађи је носилац Ордена за заслуге, колоквијално познатог као Плави Макс. Од укупно 700 таквих одликовања већина је била додељена официрима виших чинова. Само 11 одликовања отишло је у руке учесника рата са нижим чиновима. Јингер је био најмлађи.
Мада је уочи избијања рата био одушевљени заговорник херојске битке, после вишегодишњег ратног искуства бележи у свој дневник да се у њему јавља чежња за миром.
Белешке из ровова преуређује после у аутобиографску прозу „У челичним олујама“ која га преко ноћи чини светски познатим.
Андре Жид је оставио запис да није читао лепшу књигу о рату. Од 1920. до краја живота Јингер је осам пута прерађивао ту књигу. Уследио је низ дела у којима је рат попримио митолошке димензије.
Због свега тога нацисти су сматрали да ће им овај писац бити добар савезник. Међутим он је више пута одбио да буде на њиховим листама, није хтео ни да се учлани у партију. Чак је тридесетих јавно осудио Хитлерово гушење неких покрета.
Јингер као антисемита
Морао сам да се запитам за шта су код куће, у Немачкој, заправо оптуживали Јингера? Између осталог и за антисемитизам. Основа за критику је његов есеј написан по наруџбини за један конзервативни часопис 1930. „Јужнонемачке месечне свеске“, које су излазиле од 1904. посветиле су такозваном јеврејском питању цели септембарски број. Од 14 прилога, шест су написали Јевреји, два представници цркве, а уз Јингера је још пет национално-конзервативних аутора заступало делом отворене антијеврејске ставове.
Његов текст се звао „О национализму и јеврејском питању“. Јингер заступа „нови национализам“, херојски немачки дух, са којег ће природно да отпадне све што је страно. Он одбија и монархизам и традиционални конзервативни миље и либерализам и бољшевизам и фашизам. Зато помало исмејава простачки антисемитизам: „Антисемити личе на неку врсту ловца на бактерије, који када мисле да су искоренили једну клицу, виде да су суочени са хиљаду нових. То је метода која мора да заврши у манији, и која доводи до тога да на сваком кораку виде како све врви од Јевреја као што се виде бели мишеви у делиријуму“. Јингер не воли ни асимиловане Јевреје, али им препоручује асимилацију или – Палестину.
Као и већина десничара све до данас, есенцијализује идентитете, па удаљавање појединца од своје припадности као „суштине“ он ипак не види као шансу већ као пример декадентности. Хибридни или вишеструки идентитети према њему могу да буду само маске. Са друге стране он поштује ортодоксне Јевреје и ционисте, јер сматра да сваки народ има право на своју посебност: „Без сумње, она ће у истој мери повратити терен, у којој и национализам европских народа добија на замаху“.
Свој ничеански интониран, херојски национализам неће избавити народе Европе из раља модерних идеолошких пошасти, како се Јингер надао. Већ ће допринети поновном паду у варварство.
У том контексту требало би споменути једну занимљиву епизоду. Нови немачки парламент је изабран 13. септембра 1930. Хитлерова странка НСДАП се у Рајхстагу појавила у униформама Штурмабтајлунга (СА). Нацисти су повећали број посланика са 12 на 102. Скоро су удесетостручили своју снагу, То је за једног другог писца који је у младости такође био перјаница конзервативне мисли – реч је о Томасу Ману – био знак упозорења. У Бетовеновој сали Берлинске филхармоније Томас Ман је одржао свој чувени говор „Апел на разум“. Заложио се за спас Вајмарске републике и за савез грађанских партија и социјалдемократа. Међу двадесетак људи у смокинзима који су потом гласно негодовали били су Ернст Јингер и његов брат Фридрих Георг.
Међутим, то је једна страна медаље.
Јингер – Хитлерова неузвраћена љубав
Нацистичка штампа га је напала због одбијања да прихвати идеологију крви и тла. Јингер им је потом забранио да преносе његове текстове. После доласка нациста на власт, поново одбија да буде њихов посланик, не жели да се учлани у Немачку академију књижевности нити да говори на Гебелсовом радију. Један је од ретких националистичких аутора који ни једним потписом нису подржали Хитлера. Напустио је организацију хановерских војних ветерана из Првог светског рата, када су из ње искључени јеврејски чланови. У то време кућу му претражује Гестапо.
Објављује роман „На мраморним литицама“ 1939. У њему многи виде изругивање нацизму и његовим вођама. Гебелс забрањује књигу и предлаже Хитлеру да Јингера пошаље у концентрациони логор. Али аустријски каплар из Првог светског рата још увек се диви неустрашивом поручнику и ратној легенди Јингеру, те одбија Гебелсов предлог.
У Другом светском рату мобилишу га и шаљу у Париз као војног администратора. Такође је био задужен за спровођење смртне казне над немачким војним дезертерима. Дружи се са уметницима попут Пабла Пикаса и Жана Коктоа. Остало је забележено да је Кокто 1942., када је прочитао роман „На мраморним литицама“ био истински зачуђен да је та књига уопште могла да буде објављена у нацистичкој Немачкој.
Ратне године у Паризу обухватио је књигом „Баште и улице”. Креће се у ширем кругу официра који су јула 1944. покушали да убију Хитлера. Не могу да му докажу учествовање у завери, али га отпуштају из војске. Старији син му је те године погинуо на фронту, Јингер до смрти сумња да је убијен са леђа.
Занимљив је његов дневнички запис из 1942. као реакција на нека сазнања о логорима смрти. Он их је без устезања назвао варварством.
После рата одбија да буде денацификован, па су му књиге забрањене четири године. После тога редовно објављује своје књиге, цењен је у иностранству више него у Немачкој.
За Јингера би се могло рећи да је склон француској култури. „Мислим да имам француске корене“, записао је једном. То не треба да чуди, јер је француска књижевна публика за разлику од немачке јавности после Другог светског рата без предрасуда прихватила његово дело. Његов однеговани стил је Французима био довољан разлог да га читају.
Дроге и опијеност
Јингер није био провинцијски конзервативац крутог морала. Пре би се могло рећи да је спадао у авангардистичке нихилисте, који су покушали да у идеји херојске нације пронађу спас. Али привремено трансцедентално искуство доносиле су му све врсте опијата. У младости етер, кокаин и хашиш. Касније мескалин и ЛСД. О томе је написао књигу „Дроге и опијеност – приближавања“. Уживао сам читајући је.
Размотрио је историју употребе опијата у људским цивилизацијама, укључујући и уметничку реакцију на њу. Све то је упоредио са детаљно вођеним белешкама о сопственом конзумирању опојних материја, од никотина, пива и вина, преко мексичких обредних гљива до мескалина и ЛСД-а. Настала је свакако једна од најзанимљивијих књига о овој области. Његов поглед задире дубоко у нашу културу и констатује: „Вино је изменило Европу снажније него мач. Оно и данас служи као медијум култног преображења“.
Притом аутор разликује оријентални однос према дрогама од западног. Источни човек уме да одвоји време за опијате: „Дрога игра улогу Шехерзаде која султану током ноћи ‘прекраћује бесане сате’“. Разлика између западног, убрзаног човека и источњака је видљива на први поглед. Западњак нервозно увлачи никотински дим на паузи украденој од машинске логике рада. А источни човек узима наргилу спреман да пусти време да тече поред њега.
Западна цивилизација ствара синтетичке дроге, хемију за масу: „У свету рада и његових напона та средства за многе постају храна нервима. О размерама масовног дрогирања може да се стекне представа при погледу на центрифуге у фармацеутским фабрикама, које у брзом ритму избацује таблете. Оне се сједињују у токове различитих боја који се гранају наоколо све док не пристигну у најудаљенија села и домаћинства“.
Напослетку, наша цивилизација рада производи скученост: „Тамо где живот постаје врло скучен, опијеност је један од последњих преосталих ресурса“. Јингер позива за сведоке писце које јако цени. Достојевски, који воли Париз, чак и када је грешан, а у Лондону види чудовиште, уочава разлику у опијању. Париз то чини радосно, вински, а Лондон туробно, бесомучно, дикенсовски.
Зашто?Јингер каже да пуритански север има морбиднија опијања од југа, те да је један од разлога свакако недостатак винске културе. То је разлика између вина са једне и пива и жестине са друге стране. Разлика између нектара и медовине. На грчком Олимпу су се богови опијали нектаром, у нордијској Валхали – медовином.
Похвала мескалину
Јингер је пробао много тога, али за њега мескалин остаје јединствен. Он је ту у добром друштву. Од америчких битника до Кастанеде, сви су писали о својим „путовањима“. Бројни су писци који су повремено били – психонаути.
Олдус Хаксли је 1954. написао књигу о својим искуствима на „мескалинским путовањима“ коју је назвао по једном стиху Вилијама Блејка „Врата перцепције“ (The Doors of Perception). По тој књизи је један од мојих омиљених бендова добио назив – Дорси. Јингер је слично доживео ову дрогу која је староседеоцима Мексика одвајкада била позната – добијали су из пејота, врсте кактуса.
„Мескалин и његови сродници делују бруталније, заповеднички (за разлику од опијата); они не воде само у свет слика и његове палате него и дубоко доле под сводове. Рана опажања поново постају веродостојна. Стимуланси и наркотици манипулишу временом, које шире или убрзавају, али овде се отвара земља; извире првобитна моћ која ствара време“. На другом месту бележи још једно мескалинско искуство: „Сада се време подиже као каква завеса. Не ова или она судбина, већ судбина у збиру, судбина као планина, баца унапред своје сенке“.
Највероватније због оваквих искустава опијеност је назвао „победничким ходом биљке кроз психу“. За њега је екстаза „кидање чулима истканих застора“.
У сну је свако генијалан
У месту Вилфингену Фебруара 1970. – Јингеру је било 75 година – после ручка са швајцарским пријатељем Албертом Хофманом, човеком који је открио ЛСД, ставља плочу са Моцартовом музиком на грамофон. Заједно конзумирају ЛСД. То су урадили једном, још 1951. Тада је Јингер рекао да је у односу на мескалин ЛСД мала маца. Испоставило се да је само требало прилагодити дозу. Овај пут је Јингер покушао да запише оно што види, осећа, делове разговора. На почетку, када су боје предмета и околине почеле своју калеидоскопску игру аутор се запитао: „Да ли се наше опажање изоштрава? Или материја постаје офанзивна? Или никада нећемо разлучити?“.
Интересантно је да је Хофман, који је био 11 година млађи од Јингера, такође превалио стоту – умро је 2008. у сто другој години живота.
Љубитељ опијата, љубитељ мира?
Зашто су амблемском писцу немачке деснице, контроверзном, критикованом али награђиваном и цењеном аутору биле потребне дроге? Он није био зависник, већ експериментатор. Њега је занимала уметничка и животна снага. „Снага навире из корења, долази из снова – тамо је свако генијалан“.
Дроге су биле једини начин да потоне у сан, а да остане будан.
Нешто даље, на крају књиге Јингер ће рећи: „Само у сновима скепса нам није потребна и ниједан покушај да се слике разлуче не досеже до темеља. Стари су мислили да у сновима ми мислимо и деламо као богови“.
Ништа необично за великог писца који долази из немачке традиције. Хелдерлин је у својој можда најпознатијој песми „Суђајама“ затражио само још једно лето, једну јесен, да му песма сазри. Онда ће, ако му то буде услишено, блажен отићи у свет сенки. „Једном живех ко богови, више не треба“. То је могао да буде мото ове Јингерове животне потраге за архаичном снагом сновиђења.
Заједно са тадашњим француским председником Митераном и немачким канцеларом Колом 1984. Ернст Јингер је обишао војничка гробља из Вердунске битке. Мада је често наглашавао да не повлачи ни једну једину написану реч, тада је изјавио да је идеологија рата у Немачкој пре и после Великог рата била „кобна грешка“. Он је као млади белициста својски учествовао у прављењу те историјске грешке. Умро је у сто другој години живота, фебруара 1998. А крајем марта 2025. навршио би 130.
Извор: Дојче Веле
