Пише: Настасја Писарев
Издавач: Културни центар „Милош Црњански“ 2024.
Издање КЦВ „Милош Црњански“ посвећено филозофском тумачењу љубави на занимљив начин комбинује два теоријска есеја „Љубав међу нама“ белгијско-француске филозофкиње и феминисткиње Лис Иригирај (1930), и „Сцену за двоје“ чувеног француског филозофа и теоретичара Алана Бадјуа (1936). Полазећи са (релативно) различитих позиција, али са релативно сличним заједничким закључцима, ово двоје филозофа исте генерације, обоје лево оријентисаних, фокусирају своја теоријска разматрања на оно чиме се уметност најређе бави, а то је континуирани однос између партнера у љубавној вези. У једном тренутку Бадју и примећује: „Тамо где уметност не може да помогне (…) јесте у случају љубави као процеса или трајања или конструкције сцене.“
Жена мора нестати и као жеља, осим ако није реч о апстрактној жељи: жељи да буде супруга и мајка. Ово самопоништавање у породичној улози је њен грађански задатак. За мушкарца, насупрот томе, љубав жене представља ослонац и спокој који грађанину требају у сингуларности породичног дома. Стога, он мора да воли ову одређену жену која се сматра јединственом природом, под условом да остане везан за ову сингуларност и под условом да он може ступиту у њу док остаје веран свој односу према универзалном.
Оно што Бадју подразумева под сценом за двоје је, најједноставније речено, посебан однос који се успоставља између два партнера у љубавној вези који трансформише поглед на свет. Обе стране инкорпорирају заједничке разлике да би успоставиле континуирану нову перспективу која не припада ни једној ни другој особи, већ постоји као нешто ново, што је настало у заједничком простору који се формирао. Нажалост, у читању Бадјуа нема ничег једноставног, тако да треба бити наоружан озбиљном концентрацијом да би се пратио есеј који кроз математичке теорије скупова тумачи онтологију љубавних односа.
Текст Лис Иригарај је нешто приступачнији, и почиње као критички одговор на теоријска питања љубавне заједнице код Хегела, односно мушко-женских односа. Иригарај скреће пажњу на подређеност жене у савременом друштву (додуше, сам текст је написан 1989), где је улога жене потчињена мушкарцу који је представник људског рода, док она у друштву није виђена до краја као таква. У том смислу, занимљиво је и запажање да ни мушкарац коначно није виђен као „мушкарац“, и индивидуа, већ као човек, и представник „човека“. Оба текста мање-више су заснована на бинарним опозицијама хетеронормативних веза, што их свакако у савременом тренутку отвара за нова могућа читања и преиспитивања (код Бадјуа одмах можемо ту врсту бинарне опозиције између недвосмислено одређеног пола/рода разумети и апстрактније, у смислу личних различитости итд). У сваком случају, комбиновање и контрастирање два текста различитих теоретичара на сличну тему, доприноси занимљивости овог издања, и увек актуелне теме.
Извор: Дневник.рс
