Пише: Срђан Гарчевић
С обзиром на драматичан почетак године—када су Сједињене Државе усмериле пажњу на Гренланд, а пожари похарали неке од најлепших делова Лос Анђелеса—једна прича о локалцу који је доживео успех разгалила ми је душу.
Реч је о Доријану Пуки, 28-годишњем Албанцу који живи у Лондону и познатом инфлуенсеру на друштвеним мрежама. Пукина слава (или, прецизније, озлоглашеност) заснива се на чињеници да се често појављује у британским медијима док провоцира британске политичаре – посебно Најџела Фаража – снимцима свог раскошног начина живота у Великој Британији. На његовом ТикТоку можете га видети како се вози скупим аутомобилима по Лондону са псом, ужива на прелепој корнишкој обали или се одмара у лепим хотелима са грејаним базенима на отвореном (што је реткост у хладној Британији). Ови снимци су ми посебно занимљиви јер је његов начин живота управо оно што сам и сам желео—али нисам успео—да постигнем када сам се преселио у Велику Британију, прво као студент на солидном универзитету, а затим четири године радећи у Лондону као консултант за велику компанију, радивши више од шездесет сати недељно на радној визи везаној за послодавца.
Иако сам и сам уживао у лепшим деловима Лондона и провео неко време у Корнволу—у кућици тетке мог пријатеља у Fowey-у—схватио сам да бих радије да се вратим у Србију, баш у време када је Пука почео да гради своје име у Великој Британији, током референдума о Брегзиту 2016. године. У потрази за успоном у британском друштву, одабрао је храбрији пут за који ја нисам имао ни талента ни обуке—провалу и пљачку—а упркос томе што је неко време провео у затвору (где је покренуо своју каријеру на друштвеним мрежама), успео је да остане у земљи тражећи азил кроз врло сложен британски систем државне и невладине бирократије.
У свом најновијем популарном видеу, који су забележили Daily Mail и GB News, прославио је 2025. годину са стилом, у клубу у центру Лондона. С друге стране, кад год имам намеру да посетим пријатеље у Великој Британији и прославим њихове свадбе или долазак нове деце, сигурно потрошим мање него Пука за излазак; само сада ми је потребно да прођем кроз мукотрпну, дугу и скупу процедуру добијања визе.
Крајем 2000-их, у доба највећег успона глобалистичког либерализма, током Обамине администрације у САД, студирајући филозофију, политику и економију у пропалом постиндустријском градићу у средишњој Енглеској, био сам подучаван и социјализован у окружењу где су ме уверавали да британска економија знања у процвату има за циљ да задржи најбоље и најспособније „нето доприносиоце“ систему, али и да је азилантска политика била преоштра према подносиоцима захтева.
Чак и када је много Албанаца одлучило да окуша срећу у Великој Британији протеклих година—где сада држе рекорд по броју хапшења по глави становника (210 на 1000 људи)—бројни чланци у престижним издањима попут Financial Times-а, које су писали различити утицајни мислиоци, попут још једне истакнуте Британке албанског порекла, филозофкиње Ли Јпи са Лондонске школе економије, објашњавали су да не постоји ништа што се зове „мигрантска криза,“ већ само углавном пристрасни ставови према новим придошлицама.
На много начина, ситуација с Доријаном Пуком и недавном албанском дијаспором у Великој Британији само је пример како свет изгледа кроз призму глобалистичког реализма: нема проблема с приступом Велике Британије имиграцији, а ако их има, постоје из племенитих разлога, у овом случају жеље да се пружи заштита истински угроженима, кроз разрађену, али на крају праведну процедуру.
Исти тај поглед на свет, примењен на много страшнији проблем, изразио је и британски популарни историчар Том Холанд, говорећи о “груминг бандама”—деценијама дугим криминалним круговима који су напали рањиве девојчице радничке класе широм Уједињеног Краљевства, а на које су локални и национални политичари, по свему судећи, гледали скроз прсте. Године 2015, када су прве приче успеле да се извуку из дугогодишњег завета ћутања који су одржавале углавном лабуристички наклоњене институције и медији, Холанд је изнео став да, иако је исход онога што су званичници урадили био “монструозан”—многе девојчице су силоване и злостављане, док су многи од починилаца добили врло благе казне—да су барем мотиви, односно очување мирног мултикултурног суживота, били “племенити.”
Због интересовања Илона Маска за ову тему, овај став није изазвао само гнев и подсмех, већ је подстакао и британске коментаторе да објасне да, уместо “племенитости,” оно што је било на делу био је себични интерес, мада донекле прикривен гестовима ка узвишеним идејама (толеранција, разноликост, итд.) и оправдан кроз елитне институције медија и академије које су показале приметно одсуство интересовања за дубље истраживање ситуације. Можда би се могло закључити да лабуристички политичари нису желели да себи праве проблеме супротстављајући се гласачком блоку и институцијама наклоњеним њима.
Када се једном примети, ова себична површност глобалног либерализма у суочавању са катастрофама које доноси постаје немогуће занемарити. Она је присутна када “технократе” не успеју да предузму мере како би спречиле катастрофе, а затим их приписују “климатским променама” (уз запошљавање пријатеља у неодређеним организацијама успут). Она је ту када те исте технократе уништавају своје економије и друштва, а затим своју непопуларност приписују лажним вестима и страном мешању. Међутим, најочигледнија је у иностранству, када добронамерни хуманитарци успеју да ослободе хаос и терор, као што су то чинили на безброј места у протеклих четрдесет година.
До недавно сам веровао да је тај фрустрирајући хипокризам многих западних политичара и коментатора—попут сталног репресирања Срба на Косову или изостављања злочина као што је Божићни масакр у Кравици из прича о ратовима у Југославији—било просто демонстрација моћи и интереса. Међутим, видећи да се исто примењује у њиховим земљама, схватио сам да је та површност заправо неспособност да се уочи разлика између себичних интереса и друштвене, па чак и физичке реалности. На много начина, ту површност је немогуће избећи: она је већ деценијама присутна у универзитетима и медијима, а “површни” су били врло непријатељски настројени према свакоме ко би се усудио да укаже на то да политика не функционише као у књигама Јувала Ное Харарија, где су људи и друштва бесконачно подложни обликовању, све док причате одговарајуће (и идеално добре) приче и користите технологију довољно.
Није чудо што људи попут Пуке, који нису били усађени тим илузорним погледом на свет, успевају да га боље искористе за себе него они који су га прихватили безрезервно. Срећом, све више људи увиђа катастрофу коју је овај светски поглед донео.
Извор: Kosovo Online
