Piše: Dejan Đorić
Do 2. marta u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti održava se prva retrospektiva u Srbiji slika Miodraga Dada Đurića (Cetinje, 1933 – Pontoaz, 2010) sa delima iz naših zbirki.
Tim povodom su Fondacija „Plavo“ i Fondacija „Za srpski narod i državu“ objavile monografiju na 296 strana i katalog, koji se razlikuju. Autor tekstova je Amarant Zidon, Dadova ćerka, kustos u Boburu. Početkom osamdesetih godina prošlog veka u jednom engleskom umetničkom časopisu bio je objavljen tekst o Fresisu Bejkonu kao najvećem živom slikaru. Autor teksta je odmah iza Bejkona istakao crnogorsko-francuskog slikara Dada Đurića kao drugog najvažnijeg svetskog slikara. Bejkon više nije živ a i Dado je postao klasik, genijalan slikar sa Balkana. Neko drugi bi možda s pravom pomislio na Ernsta Fuksa ili Gigera, koje je Salvador Dali smatrao svojim naslednicima. Njihov rad je, međutim, ilustrativniji, komercijalniji, manje originalan i likovan od Dadovog.
Dela su im donekle ukočena dok su Dadove linije crteža svojevrsne neravature, predeli iskidanih živaca a slike žive i vibrantne, ispunjene halucinatnom energijom, mrakom crnogorskih špilja i pariskih podruma. Svetozar Radojčić, utemeljitelj moderne srpske istorije umetnosti, tvrdio je da ukoliko neko kaže za nekog umetnika da je veliki, odmah moramo biti na oprezu a kada tvrdi za drugog da je najveći ili najznačajniji možemo sa sigurnošću odbaciti takvo tvrđenje kao neutemeljeno. Takav stav je blizak Dadovom koji tvrdi: „Ja jesam dobar ali ne veliki“. Osim lične skromnosti koja obeležava i njegov životni stil, ističe ga još nešto. Oko Fuksa se decenijama okupljaju njegovi učenici iz celog sveta, koji su uspeli samo da kompromituju i razvodne njegov opus.
Ne treba ni dokazivati besmislenost njihove tvrdnje da ih Fuks podučava renesansnoj tehnici slikanja. Niko danas ne zna da slika poput renesansnih majstora pa ni sam Fuks.
Najveći deo savremenog fantastičnog slikarstva u znaku je tog vodećeg predstavnika Bečke škole fantastičnog realizma ili kako je Sergej Aparin rekao: „Fuks gore, Fuks dole, Fuks levo, Fuks desno“. Uostalom, i sam veliki bečki majstor zadivljen piše o Dadu kao slikaru magične svetlosti u svojoj knjizi „U znaku sfinge“. Dado nikome ne duguje i ničemu ne pripada, spreman je da odbaci nadrealizam kao i postnadrealizam, samim tim što je odbio da upozna Andre Bretona, rekavši za njega da je policajac duha. Dado nema ni prethodnike ni sledbenike jer oko velikog drveta ništa ne raste.
Upoznati i sasvim malo sa značajem ovog slikara shvatamo jad i bedu provincijalizma naše male sredine. Premda ona u odnosu na svoju veličinu ima jednu od najživljih likovnih scena u svetu, slikare figuracije, fantastike i modernog realizma među boljim pa i najboljim u svetu, što se odnosi i na mnoge naše avangardne stvaraoce, njeno prokletstvo je u zvaničnom neprihvatanju sopstvenih vrednosti.
Izvor: Novosti
