Piše: Dimitrije Milić
„Prethodna vlada je planski sprovodila eksperiment jedne nacije sa otvorenim granicama. Ona je namerno liberalizovala politiku migracije i tokom 2023. skoro milion ljudi više je ušlo u Britaniju nego što je iz nje otišlo“, rekao je jedan od zapadnih državnika. Ovo može zvučati kao retorika Donalda Trampa, Đorđe Meloni ili nekog drugog lidera sa izrazite desnice. Ipak, reč je ni manje ni više nego o aktuelnom premijeru Velike Britanije, laburisti Kiru Starmeru. Iako spomenuti lider dolazi sa levog spektra i prvi je premijer sa ove ideološke pozicije na čelu Ujedinjenog Kraljevstva od 2010, retorika oko migracije ne zvuči tako. Slične retorske eskapade oko namernog i planskog useljavanja ljudi i zamene domicilnih stanovnika migrantima pre oko 10 godina bile su karakteristične za ekstremno desničarski i konspirativni deo interneta. Međutim, sada se mogu čuti od predstavnika političkog establišmenta i primer Starmera nije jedini.
U slično vreme kada je Kir Starmer govorio o smanjenju imigracije i prethodnu vladu krivio za nekontrolisani priliv ljudi, kanadski premijer Džastin Trudo takođe je najavio sličan zaokret. Iako je reč o levoliberalnom lideru koji je bio lice kanadskog kosmopolitskog duha za svet i domaće javno mnjenje, u svom govoru sa kraja novembra obavestio je javnost da će se broj migranata smanjivati. Trudo je rekao da je savezna vlada morala brže da reaguje kako bi obuzdala imigracione programe, nakon što je okrivila neodgovorne pojedince za izigravanje sistema radi ostajanja u zemlji. Premijer je to rekao sedmominutnom videu na Jutjubu, u kojem govorio o nedavnom smanjenju broja stalnih stanovnika koji su primljeni u Kanadu i promenama u programu za privremene strane radnike. U naredne dve godine, broj ljudi sa stalnim boravkom će se smanjiti za oko 20 odsto na 365.000 do 2027, sa ciljem da se i broj stanovnika ove države smanji kroz smanjenje broja pridošlica.
Elis Bektaš: Federacija BiH i njena Civilna zaštita kao loš primjer
Zatvaranje najotvorenijih država
U tom smislu, deluje da su i dve države koje su bile među najotvorenijima prema imigraciji i jedne od retkih sa vlastima na levom delu političkog spektra, takođe zabeležile zaokret prema trampovskoj politici. Dok je sam republikanski lider značajan deo kampanje posvetio retorici protiv imigracije i najavljivao deportacije miliona američkih stanovnika sa nelegalnim boravkom, deluje da se ova retorika replikovala i na druge države. Ovo takođe deluje kao blago zakasneli trend, jer se u kontinentalnoj Evropi takav zaokret već desio od 2014. do 2018. sa migrantskom krizom. Broj vanevropskih migranata koji je došao u datom periodu na evropsko tlo je bio neuporedivo niži od broja nelegalnih i legalnih migranta koji su došli u Veliku Britaniju, Kanadu ili SAD u prethodnim godinama. Po podacima UNHCR-a iz datih godina, reč je o broju od tek nešto više od dva miliona pridošlih ljudi u EU, koja je bez Britanije tada brojala nešto iznad 400 miliona ljudi. Kao posledica ovog trenda gotovo ceo evropski kontinent je skrenuo udesno, a čak i migrantski najotvorenije evropske države skrenule su ka antimigrantskoj politici i retorici.
Najbolji primer je tradicionalno promigrantska Švedska. U ovoj državi je socijaldemokratska levica tradicionalno poznata po svom progresivnom stavu o imigraciji i politici otvorenih vrata, a to se značajno promenilo poslednjih godina. U poslednjim godinama vlasti ova partija je usvajala stroža pravila i retoriku koja je istorijski povezana sa desničarskim partijama. Ova transformacija odražavala je rastuću zabrinutost javnosti zbog izazova integracije, pritisaka na sisteme socijalnog staranja i rastuće stope kriminala u pojedinim urbanim zonama, koji sve više dominiraju političkim diskursom kao teme. Da bi povratili poverenje birača i suprotstavili se naletu populističkih desničarskih partija, poput Švedskih demokrata, mejnstrim levičarske stranke kao što su Socijaldemokrate prihvatile su strožu kontrolu imigracije, uključujući: strože propise o azilu, deportaciji imigranata bez dokumenata i pozive na agresivnije integracione mere. U drugim državama, poput Španije ili Portugala, su opskurne desničarske partije sa prethodno manje od jednog procenta podrške na migrantskom pitanju postale relevantne parlamentarne stranke sa dvocifrenim udelom glasova. U Nemačkoj je po prvi put od 1945. ekstremna desnica dobila parlamentarno predstavljanje 2017. baš kao posledica tadašnje migrantske krize.
Ukupno gledano, deluje da je ovo pitanje od dosta marginalnog 1980-ih uspelo da se popne na listi prioriteta i postane glavna politička tema u zapadnom svetu. Iako su ekonomski problemi i teme uvek interesantna oblast za glasače, kulturološki uticaj migrantskog pitanja popeo se na listi prioriteta dosta visoko i danas gotovo da nema relevantne partije u zapadnom svetu koja je meka u ovoj oblasti. Kada se pogledaju ankete koje se tiču ovog pitanja, birači različito kategorizuju migrante i samim tim i varira podrška za njihov dolazak. Glasači nemaju problem u slučaju dolaska visokokvalifikovanih migranta, radnika u deficitarnim profesijama (medicinski radnici, negovatelji, konobari itd.) ili stranih studenata, ali taj skepticizam raste kada se govori o ilegalnim migrantima, azilantima ili ljudima koji dolaze na osnovu porodičnih kvota. Dobar pokazatelj su ankete američkog Gallupa ili Pew Research Center koji su u više država naišli na ovaj trend u istraživanjima javnog mnjenja.
Semjuel Čerap/Sergej Radčenko: Razgovori koji su mogli da okončaju rat u Ukrajini (Četvrti dio)
Bez kontrole nad procesom
U tom smislu, deluje da prosečan birač može da prihvati migrante, ako vidi od njih konkretnu korist, ali se i tu često postavlja pitanje njihovih brojeva i kultura iz kojih dolaze. Dugo vremena su establišment partije uspevale da pozitivno predstave migrante različitim delovima društva kroz transakcione i vrednosne argumente. Levom delu glasača često je dolazak migranata predstavljan kao vid empatije prema ugroženim ljudima i njihovim porodicama, put ka tolerantnom multikulturalnom društvu, kao i polaganje na osećaj krivice koji značajan broj zapadnih građana ima zbog istorije kolonijalizma. Sa druge strane, umereno desnom delu političkog spektra migranti su predstavljani kao prilika da domaći biznisi uspešnije rade sa jeftinijom radnom snagom i tako budu konkurentniji. Međutim, nezadovoljstvo je s vremenom raslo i sada su i levičarske stranke prinuđene da menjaju svoju retoriku u ovoj oblasti, pa čak i dosta naglo kao u slučaju Kanade ili Ujedinjenog Kraljevstva.
Ipak, deluje da u velikoj meri zapadno biračko telo nije skrenulo ka „fašizmu“ kako se često predstavlja u veoma levim publikacijama, već verovatno nema osećaj kontrole nad procesom. Celokupna migrantska politika zapadnih država deluje haotično, neorganizovano i sa velikim brojem ljudi koji je zloupotrebljavaju, a malo jasnih koraka i sistematičnog pristupa. Da bi migranti prestali da budu tema (i meta) svake izborne kampanje, ad hoc restriktivne mere za migrante neće biti dovoljne. Zapadna društva bi morala da pronađu način da efikasnije integrišu nove stanovnike i jasnije kategorizuju legalne i nelegalne migrante, jer će u suprotnom i jedni i drugi biti predmet satanizacije.
O tome da društva nisu intristično zatvorena prema novim stanovnicima na osnovu rasnih i nacionalnih linija govori i podatak da Donald Tramp sa svojom ekstremnom antimigrantskom retorikom je osvojio rekordan procenat hispano, azijskih i afroameričkih glasača za jednog republikanskog kandidata. Ista važi i za solidan broj evropskih desničarskih partija u kojima ima istaknutih predstavnika koji su ljudi stranog porekla ili su sami nekada bili migranti. U ovom trenutku deluje da značajan broj zapadnih društava još nije do kraja procesuirao celokupni migrantski talas koji se desio u kratkom roku i u velikim brojevima od početka 2000-ih do danas. Verovatno uspostavljanje kontrole nad celim procesom može da utiče da se o ovom pitanju u budućnosti razgovara dosta konstruktivnije. Dokle god proces deluje haotično i nekontrolisano od strane vlasti u zapadnim državama, do tada će ovo pitanje biti rezervoar populizma i nekonstruktivnog pristupa problemu kako je to danas.
Autor je programski direktor u organizaciji Novi treći put
Izvor: Novi Magazin
