Piše: Vojislav Durmanović
Bilo je već na ovom portalu u više navrata govora o neukom proskribovanju izraza nacionalizam, jer kao takav ne označava ništa više doli artikulisanje nacionalnog interesa u nekom političkom okviru. Nema sumnje da bi oni koji u ime provincijalnog urbanizma, zvali se krug dvojke ili FGR, poslovično barataju tim sramnim žigom, isti pribili i partizanskim vođama kao što su Moša Pijade, Rodoljub Čolaković i Veselin Masleša, samo kad bi se zaista upoznali s njihovim nasleđem. Pravi problem balkanskih, pa i srpskog društva uopšte ne leži u višku, već upravo odsustvu principijelne državotvorne orijentacije na svim stranama, što se samo prikriva fantomskim nacionalizmom. Pa ipak se žilavost đačko-studentskih pobuna kako 1968. tako i 2024. može objasniti upravo dobrom utemeljenošću tradicije političkog organizovanja obrazovane omladine u Srbiji koja seže u zenitne godine srpske nacionalne ideje početkom prošloga veka, kada je mala država slobodnih seljaka i opšteg prava glasa dalje, kao južnoslovenska Francuska, u okolna prepotopska carstva izvozila svima privlačnu ideju o narodnom suverenitetu, time po Skerlićevoj viziji obnavljajući etos antičkih polisa.
U odnosu prema sopstvenoj nacionalnoj zajednici, danas naši samozvani nacionalisti sve više liče na nasilne muževe koji šikaniraju svoje partnerke iz kompleksa izopačenog ideala supruge – submisivne, bez prijatelja, izolovane od sveta i nerealnog fizičkog izgleda. Mnogi su na društvenim mrežama uz puno ironije ukazali na podudarnost farisejskog performansa direktora blokirane novosadske Jovine gimnazije i scena iz kampanje protiv abortusa koju je provela hrvatska ultramontanska desnica. Kako ne pada sneg da pokrije breg pokazala je ekspresna reakcija spisateljice Tatjane Poterjahin, koju ovde ističemo jedino zbog simptomatičnosti bitne za konačni uvid. Zgrožena nad srpskom ruljom koja se drznula da huli na tog smernog podvižnika, ona će smesta naznačiti 1941. kao godinu kada su Srbi izabrali da više ne budu narod Svetog Save i poistovetili se sa belosvetskom fukarom. Ni govora još o 1945. i nacionalizaciji, vansudskom deljenju pravde itd. Jedino što Poterjahinovoj preostaje bilo bi da zajedno sa Davorom Sučićem-Sejom raspravi o tome šta su Srbi 1941. zgrešili sebi i drugima dižući se protiv mrke kuge prvi u Evropi, s obzirom da je u jednom od nedavnih nastupa i on ista ta dešavanja markirao kao prag kolektivne stranputice. Nije to ništa, poručuje ona, nema krivične ni moralne odgovornosti za smrt petnaest građana u Novom Sadu tamo gde je nema za desetine hiljada streljanih u crvenom teroru.
Inače, tako zaslepljen fetišizam najkriznijih i prilično represivnih poslednjih godina ionako zaostale vladavine dinastije Romanovih, uz odijum spram tekovina Francuske građanske revolucije kao ponavljanja adamskog pada, što susrećemo kod Poterjahinove, obično dolazi u paketu sa intimnim prezirom prema regicidnoj družini ateiste i anarhiste Principa, na šta ne treba trošiti reči koliko je suštinski nespojivo sa dominantnom svešću i duhom srpske nacije.
Šta je to onda 1941. bio protivotrov za kobno metafizičko posrnuće, a onda mora da je i danas još uvek primenjiv? Leteći kontrarevolucionarni cirkus Poterjahinove ima instant odgovor: Nedić! U maniru baš svakog klerikalnog pera tridesetih godina prošlog veka, od ipak nadarenog Šarla Morasa do diletanta Mustafe Busuladžića, hartija je pretrpela kilometarske propovedi o bezbožništvu, biološkom materijalizmu, cezarskoj tiraniji, paganizmu, pangermanizmu, socijaldarvinizmu… nacističke ideologije samo da bi na kraju tog tanga pobornici ovih teorija strukom pali u naručje Hitleru, Petenu i Paveliću pod izgovorom manjeg zla, poput Alojzija Stepinca koji je cinično izvagao da je nestanak malih naroda pod nemačkom čizmom prihvatljivija solucija od trijumfa boljševizma ili judeomasonskih finansijera u suprotnom. Tvrdnja o Nedićevom milosrđu prema srpskim nevoljnicima iz NDH zbog ograničene uloge njegove administracije u prihvatu izbeglica, odnosno samo zato što umesto toga nisu bili vraćeni u smrt ili upućeni u predstavništvo NDH na Dorćolu s kojim je Nedićeva vlada sarađivala, u rangu je hipoteze o Miloševićevim humanističkim zaslugama prema izbeglicama iz RSK.
Ali Poterjahinova ne staje ni tu, već uzroke moralnog pada vidi i u zbacivanju Obrenovića 1903. u režiji povampirenih dekabirsta u crnorukačkom izdanju. Ono što bode oči je istovetnost onovremene bečke propagande sa narativom neoljotićevske legitimističke desnice i liberalnim interpretacijama Latinke Perović o udaru 1903. kao rezu na evropskom putu Srbije orkestriranom od strane proruske hunte. Gde istorijski greh srpskog naroda nije, kao kod Poterjahinove, prema božanskom miropomazaniku, već prema imperijalizmu zapadnih sila. Istih onih kojima su Srbi u narodnjačkim antikolonijalnim zabludama nepragmatično odbijali da glancaju čizmu do devedesetih se ne uklapajući u zadate šeme. Na stranu što je ideološka vizura iz koje nastupa i ova spisateljica sama po sebi epigonski import antimodernističkih koncepcija italijanskog neofašističkog okultiste i saradnika SS koji je mrzeo judeohrišćanstvo Julijusa Evole, putem domaćeg nakupca njegovih učenja Dragoša Kalajića, koji je molio paganska božanstva da zaštite odbeglog Radovana Karadžića, uz srodna shvatanja pridošla zajedno sa belogardejskom emigracijom, poput crkvenog antisemitizma koji je ova uvezla tamo gde ga nikad nije bilo.
Nije slučajno što se upravo ime Jovana Skerlića, toliko obožavanog od strane gaćinovićevskih revolucionara, našlo na vrhu liste za čišćenje autora iz školskog programa Nedićevog pašaluka nacističke Nove Evrope koji je sastavljao kvislinški poverenik za prosvetu i propagandu Velmar Janković, kao što ni proskineza novosadskog direktora ne podseća tek tako na zagrebačke prolajf ustaše. Koliko god da se slagao sa razornom kritikom antiprosvetiteljskog klerikalnog konzervatizma zasnovanog na žrtvoslovnoj mitologiji koju je formulisao Tarik Haverić, ono u čemu se ne mogu složiti sa ovim liberalnim zagovornikom humanitarnih intervencija jeste to da je reč o ideologiji koju bosanski muslimanski subjekat autistično gura mimo vektora svetske istorije. I mladomuslimanstvo i neoljotićevstvo, baš kao i njegovi sijamski blizanci u postmajdanskoj Ukrajini i među tzv. oružanom opozicijom, koja je sada na vlasti u Siriji, nisu nikakve incidentne nakarade, već rezultat imperijalističkog sponzorstva najcrnje reakcije na svim meridijanima gde za tim ima potrebe u svrhu očuvanja konfiguracije podređenosti pomenutih društava. Šta je prava pozadina tog fenomena koji bi se komotno mogao nazvati banderizacijom? Ne samo deo SNS-ovog keč ola i nimalo drugačija od epruvete u kojoj nastaju kreature poput Dinka Gruhonjića i prirođenih mu štedimlijskih šovena sa Cetinja: isprofanisati i kompromitovati istinski suverenizam, ometati artikulaciju autentičnog nacionalizma svođenjem na opskurnu, mističarsku apstrakciju i, poput ideoloških im preteča, disciplinovati kukavnu masu sluđenih i zatrovanih najvarvarskijim poimanjima svog identiteta, što preostaje nakon kanibalizacije nacionalnih tradicija i hirurškog odstranjivanja svega slobodarskog u njima. Stoga bi daleko poštenije bilo da kružoke svojih istomišljanika više ne imenuju apostrofirajući samopoštovanje, već prozovu dosta prikladnije: samoponiženje.
