Piše: Marina Vulićević
Po prirodi stvari, obično strada pesnik, vizionar, međutim, dešava se i to da pesnik bude taj koji će pomračene svesti povući oroz ne samo u književnom delu već i u stvarnosti… Nedavno je svetom odjeknula vest da je slovačkog premijera Roberta Fica teško ranio manje poznati slovački pisac i aktivista Juraj Cintula (71) u centru slovačkog grada Handlova posle sastanka vlade. U mnoštvu opravdanih osuda i vesti o njegovom hapšenju, mogao se ponegde pronaći i podatak da su Cintuli objavljene tri zbirke pesama, jedna zbirka pripovedaka i roman, a Slovačko udruženje pisaca posle ovog pokušaja atentata saopštilo je da će „tu odvratnu osobu” isključiti iz članstva. Na nekom od portala pojavilo se i paradoksalno podsećanje na to da je Cintula i sam bio napadnut i da je zadobio povrede 2016. godine, kada je radio na obezbeđenju jedne robne kuće, posle čega je pokrenuo peticiju za osnivanje Pokreta protiv nasilja. Naravno da će se celo društvo okrenuti protiv zločinca, u nekim društvima počele bi javne debate o uvođenju smrtne kazne, a malo ko će progovoriti o uzrocima, socijalnoj nepravdi i sistemu koji ljude dovodi do toga da posegnu za tim da nekome oduzmu život, pri čemu se sistem vekovima zapravo svodi na isto. „Svi imamo dovoljno snage za podnošenje tuđih muka”, kako je rekao Larošfuko. U ovom slučaju zločin je izvršio pisac, i ako je čovek na prvom mestu, biće emocija i strasti, a tek potom biće intelekta, razuma i zakona, onda to dvostruko više važi za umetnika. On je literaran i konceptualan čak i u svakodnevici, on je biće ideje. Ima važnost u svojim očima, a nekada je mnogo veću bitnost imao i u društvu. Kada se osami, istražuje senke u sebi i u drugome, osvešćuje ono što bi se neko uplašio i da imenuje, sve do bogohuljenja. Ima tu slobodu da u svom delu ubije kritičara koji mu je juče zagorčao život, u liku nekog nesrećnika koga progoni zmijoglava Gorgona. Ima slobodu da živi svoje delo u životu i život u svom delu.
„Izgleda da je umetnik po prirodi buntovnik. Zato mu u revolucijama nikada nije dobro. Znamo da se velika umetnost može stvarati samo u potpunoj slobodi. Ona druga je pokorna, konvencionalna i zbog toga lažna. I kao takva ne služi čoveku. Snovi su korisni, jer su slobodni”, rekao je Ernesto Sabato u razgovoru sa H. L. Borhesom.
Brojni su primeri umetnika koji su oduvek bili skloni razuzdanom životu, poroku, pa i zločinu, što ih ne razlikuje od drugih ljudi. Ali razlika je u tome što su mnogi od njih svojim stvaralaštvom prevazišli dubine greha, nudeći s druge, svetlije, strane katarzu, i to uz veliku žrtvu.
Duboka usamljenost
Gotovo je mitski primer života francuskog pesnika kasnog srednjeg veka Fransoa Vijona, koji je 1455. godine zbog žene ubio sveštenika, i iznova bio hapšen, osuđivan na smrt, pa amnestiran. Njegova Zaveštanja upoređena su s Danteovim Paklom i Balzakovom Ljudskom komedijom. Jedan od njegovih prevodilaca kod nas, Kolja Mićević, naveo je simboličan podatak o podudarnosti godine Vijonovog rođenja s godinom kada je 1431. spaljena u Ruanu Jovanka Orleanka, „što nas opominje na to da njegovom delu priđemo kao što bismo prišli manastirskim freskama koje predstavljaju mrtvački ples”. Vijonova poema Zaveštanja onako kako ih je video Kolja, snažno progovara o podeljenosti bića na telo i srce, osećaj i razum, nebo i pakao.
„Grešnik sam, lepo vidim sve to; / al’ Bog ne želi moju smrt, / već oprašta i živi sveto, / i meni grešnom nije škrt. / Mada sam mnogim grehom strt / Bog živuje, i milost njegva, / kad savest ranio grižnje hrt, / spasiće mene ovih negva”, deo je Velikog zaveštanja.
Snažni kontrasti Karavađovih slikarskih dela kao da izviru iz tamnih prostora njegovog zločinačkog duha, jer je ovaj umetnik italijanskog baroka imao gadnu narav, lako je ulazio u okršaje, a ubio je mladića iz ugledne rimske porodice Tomasoni. Pobegao je iz Rima i bio je u odsustvu osuđen na smrt odrubljivanjem glave, što je, uostalom, bio i upečatljivi motiv njegovog slikarstva, nastao u strahu za život.
Jedan od najvećih vajara, zlatara i pisaca Firence Benvenuto Čelini imao je dugu listu prestupa, a uprkos tome što je bio miljenik Medičija i pape, morao je često da se seli. Učestvovao je u tučama, u oružanoj pljački i pustošenju Rima 1527. godine, a sam je u svojoj autobiografiji priznao da je izvan bojišta počinio četiri ubistva, nekad iz osvete, a nekad iz profesionalnih razloga.
Kao u sceni iz Šekspirovog komada, poznati južnjački pozorišni glumac Džon Vilks But ubio je američkog predsednika Abrahama Linkolna, u pozorištu 15. aprila 1865. godine. Bio je žestoki protivnik ukidanja ropstva i drugih Linkolnovih ideja, a i sam je bio ubijen dvanaest dana posle atentata. Film Roberta Redforda Zaverenik ukazuje na to da je But bio deo veće grupe Linkolnovih protivnika, učesnika u ovoj zaveri.
Jedan od najotvorenijih primera umetnika koji su potekli s margine, i sa te pozicije stvarali, bio je pesnik i pisac Žan Žene. Bio je lopov, klošar, jedno vreme muška prostitutka, „zaštitnik svih devijantnih” i jedna od najkontroverznijih ličnosti 20. veka, a proglašavan i najznačajnijim piscem koji se pojavio od Drugog svetskog rata u Francuskoj.
„Vašoj moralnoj pokvarenosti uvek ću suprotstaviti svoje lukavstvo”, govorio je. Gradac je objavio zbirku njegovih tekstova i intervjua pod naslovom Amoralan?, koju su priredili Branko Kukić i Milosav Marinović.
Pošto ga je majka napustila, Ženea su odgajali staratelji na selu. Već kao dečak počeo je da se snalazi za život i da krade i zbog toga je bio ponovo ostavljen i izbačen na ulicu, a da bi opstao, trgovao je ukradenim stvarima, drogom i homoseksualnošću. U zatvoru je bio od 1942. godine, kada je i počeo da beleži erotske i fantazije zverstva u dramskim komadima koji su „šokirali Gran Ginjol”. Iz zatvora je pušten 1948. godine, a pomilovao ga je predsednik države, na zahtev Koktoa, Žida i Sartra.
U jednom intervjuu za Plejboj, koji je prenet u pomenutoj knjizi, Žene je objasnio suštinu svoje odbačenosti, vezu „kriminalca i sveca”, gde i jedan i drugi žive u dubokoj usamljenosti.
Mržnja prema društvu
Povodom psovki i „društveno neprihvatljivog jezika njegovih komada” Žene je rekao: „Još uvek osećam izvesnu mržnju prema društvu, ali sve manju i manju, i nadam se da će uskoro potpuno nestati. U suštini, ja ne psujem. Ali kada sam te reči napisao, bio sam u stanju mržnje i poezija je sadržala ono što se smatra nepristojnim, a što se transformacijom, sredstvima jezika, prihvatalo kao plemenito. Problem je sada potpuno drugačiji. Vi – tj. društvo – ne interesujete me više kao neprijatelj. Pre deset ili petnaest godina bio sam protiv vas. Sada, niti sam za vas, niti sam protiv vas. Obojica postojimo u isto vreme i moj problem nije više u tome da vam se suprotstavljam, već da učinim nešto u šta smo mi zajedno upleteni, vi i ja podjednako.”
Iz sudara biosa i etosa, animalnog i njegove negacije, nastaju umetnost, filozofija, religija; kultura kao afirmacija života. Iz tog ukrštaja rađa se besmrtnost, i „besmrtnost je ta koja će spasiti svet, opuštanje i blagost, odbacivanje žrtvovanja svake vrste i napuštanje ratničkih vrlina”, kako je rekao Alber Karako, postavljajući i pitanje: „Muškarac ima potrebu da ozakoni svoju nadmoć organizujući nesreću, po tu cenu se on prikazuje nezamenljivim, ali koliko još dugo možemo mi tu cenu da plaćamo?”
Izvor: Politika Magazin
