Piše: Aleksandar Živković
Govoreći o memoarima Angele Merkel, u kojima je Balkanu dato periferno mjesto i koji se u njima posmatra isključivo kao bezbjednosni problem, novinar Frankfurter algemajne cajtunga i pisac kontroverzne Andrićeve biografije, u razgovoru za NIN od 5.12.2024., kaže:
„Evropska unija nije spremna za prijem novih punopravnih članica. Posebno Pariz i Berlin ne žele dodatne članice sa pravom veta, koje bi proces donošenja odluka u EU učinile još težim nego što je sada. S druge strane, oni razumeju da je u interesu Evropske unije da Zapadni Balkan politički i ekonomski pripadne njoj. Tako je nastala trenutna situacija. I dalje se zvanično govori o proširenju EU, ali svi učesnici tog procesa znaju da do toga neće doći – barem u narednih deset godina. Zamisliti da bi Crna Gora mogla postati članica EU 2028. ili 2030. godine je naivno. Neki posmatrači kažu da prijem Crne Gore ne bi bio veliki problem za Evropsku uniju jer je ta zemlja mala. Ali ti posmatrači ne razumeju suštinu debate. Nije reč o veličini. Pitanje je – da li EU želi da primi novu članicu koja bi imala pravo veta. To je nacionalni interes, nezavisno od toga ko je trenutno na vlasti.“
Namjerno smo dali opširan Martensov citat, čime ne tvrdimo da on raspolaže ključem za briselsko – parisko – berlinske arkane. Činjenica da mišljenje kao Martensovo postoji, da pri tome nije plod neke predrasude, a i da se zasniva na svježem istorijskom iskustvu (ranije se u tom razgovoru spominjalo kako je Angela Merkel mogla da primi sve zemlje tzv. Zapadnog Balkana u EU, ali su se umjesto toga na brejnstormingu u njenoj kancelariji odlučili za „berlinski proces“), trebalo bi da se shvati kao upozorenje crnogorskim vlastima, da hitaju ali obazrivo.
Svaki izostanak u obračunu sa organizovanim kriminalom, propust u funkcionisanju pravne države, ne daj Bože zloupotreba evropskih fondova ili tolerisanje tržišnih monopola, može se sankcionisati odlaganjem prijema zemlje u EU. Po sistemu, „mi smo htjeli, ali…“
Ni najnovije poruke o tome da Brisel miri predsjednika i premijera, nijesu lišene tog prizvuka.
Zato crnogorska vlada treba što prije, uz već dobar start fiskalne konsolidacije, da izađe sa programom sveobuhvatnih političko-ekonomskih reformi, reformi javnih službi, demokratizacije sa otvaranjem čuvenih dosijea itd.
Sve su to preduslovi istinske emancipacije, prijem u EU je samo jedna njena stepenica. Takođe, naglasak u odnosima sa EU ne treba da bude samo u „zatvaranju poglavlja“, već i agresivnijem traženju pristupa evropskim fondovima.
Možda je, kako Martens kaže, naivno očekivati brz prijem u EU, ali je još naivnije prihvatati svu odgovornost za taj proces od unutrašnjih faktora.
Mi mislimo i oni nam sugerišu da se radi o pristupanju, a u suštini riječ je o prijemu u klub, koji često, vidjeli smo, zavisi od brejnstorminga u nekoj kancelariji.
