Пише: Кристина Кљајевић
Велике куће утонуле у тешку пролећну земљу, јунаци који сањају радије „него да гледају збиљу”, калдрма, мириси биља и ружа, баште ограђене тарабама, песма, страх, страст и жеља.
Све ове речи уткане су у прозу Борисава Станковића, српског писца који је стварао с краја 19. и почетком 20. века.
Међутим, Станковић је много више од приче о севдаху и разузданим животима на врањским улицама.
Иако су његова дела дуго била посматрана кроз призму Врања, он је пре свега један од првих, у ужем смислу речи, модерних писаца у Србији, објашњава Бранко Вранеш, професор на Филолошком факултету у Београду.
„Он спада међу најбоље приповедаче унутрашњег света жене и критичара патријархалног друштва”, додаје Вранеш.
То се види у најзначајнијим делима Борисава Станковића, попут романа „Нечиста крв”, драме „Коштана”, прича „Увела ружа”, „У ноћи”, „У виноградима”.
‘Њихова је кућа била стара’
О приватном животу писца не зна се много.
Родитељи су му умрли током раног детињства, једно за другим, па га је одгајала бака.
Ликови старијих жена које брину о унуку у готово напуштеним кућама и немаштини, појављиваће се у неколико његових прича.
„Она је ретко ишла другима, како не би и они нама долазили и видели нашу сиротињу коју је већ цео свет гледао.
„Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за госте. Била је поносна, повучена”, говори јунак Станковићеве приповетке „Увела ружа”.
После бакине смрти, Станковић уписује Правни факултет у Београду, али је морао да прода породичну кућу како би плаћао студирање.
Управо је кућа реч која ће се највише пута помињати у његовој прози, писао је Новица Петковић у критици „Софкин силазак”.
Заробљени сањари и сањарке
Роман „Нечиста крв” почиње не само помињањем куће, него и њеним проширеним описом, јер је највећи страх главне јунакиње да ће њена породица продати кућу.
Окована снажним патријархалним нормама, касније открива да су „продали” њу – удајући је за дечака, баш да би сачували кућу.
Тај дечак ће касније постати њен злостављач.
Када се Софка појави у роману, она је„слободна, ништа не кријући на себи, са извученом изнад чела шамијом и скривеним цвећем по коси”, гледа слободно у пролазнике.
„Софка у исто време страда од патријархата, али је приказана и као хероина унутар тог система”, сматра професор Бранко Вранеш.
Ово није једини тип заробљености с којим се Станковићеви јунаци боре.
„Први је друштвени, а други метафизички, јер они не могу да поднесу сву силину живота, његове лепоте и страсти.
„То се најбоље види у случају јунака које заноси песма и музика, попут Миткета из драме ‘Коштана’ који је ‘болан што је жив’”, додаје он.
Станковић је критиковао патријархат и из угла мушкарца, посебно оних емотивних који нису у стању да се изборе са стегама које им друштво намеће, какав је био газда Младен у истоименом недовршеном роману.
Младен завршава трагично, јер нема снагу да оправда наметнути терет да буде наследник и глава породице. што се од њега очекивало.
Људи са маргине
Станковићева проза „истражује и места и јунаке који су до тада у књижевности били маргинализовани”, додаје професор Вранеш.
У збирци приповедака „Божији људи” описује судбине просјака, људи са инвалидитетом и менталним поремећајима.
И овде су кратке путање од успешних и богатих домаћинстава до друштвених периферија.
Једна од јунакиња, Наза, „опрана, искпрљена и лепо повезана”, испрва је била слушкиња у граду.
„Али како је тај газда хтео да је силује то преплашена од тога, као суманута, побегла из вароши и више није хтела да служи, већ је почела да проси”.
Станковић је препознао силовање као један од проблема друштва тог доба и био му је чест мотив у делима.
Готово 100 година после његове смрти и даље је овај тип родно заснованог насиља врло присутан.
Дух Врања и ‘старо турско’
„Дан се смирује. По ћилиму игра клонуо сунчев зрак. Са улице допире свирка, граја.
„У собу рупи пуно девојака кличући, певајући и играјући. Неке узеле тепсије место дахира”, описује Станковић у драми „Коштана“.
Врање је, као и остатак Србије, до почетка 19. века било под турском влашћу и у то време су изграђене многобројне џамије, конаци и хамами – јавна купатила.
Управо ће простор јужне Србије, говор, предели и начин живота бити важни за Станковићеву прозу.
„Старо турско” – овако је старија критика описивала атмосферу у Бориној прози.
Дуго је била пример реализма, правца у књижевности који је представљао огледало друштвене стварности.
У последњих неколико деценија све се више увиђа модерност Станковићевог дела на различитим нивоима, указује Бранко Вранеш.
Одјеци и утицаји Станковићеве прозе проналазе се и код других писаца, попут Милоша Црњанског, додаје професор.
- Борисав Станковић је рођен 1886. године у Врању.
- Песме је почео да пише још у гимназији, а прозу неколико година касније.
- Прва књига коју је објавио је збирка приповедака „Из старог јеванђеља”, а потом по завршетку студија права 1902. године, из штампе излази драма „Коштана”.
- За време Првог светског рата био је у логору.
- Касније је радио као новинар и при Министарству просвете новонастале Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
- Преминуо је 22. октобра 1927, у 51. години.
На великом и малом платну
Станковићеве јунакиње често су била инспирација за филмове и серије.
Тако се прва верзија „Нечисте крви” из 1948. године у продукцији Авала филма звала – „Софка”.
Сценарио је писао надреалистички песник Александар Вучо, а филм је приказан и на Венецијанском филмском фестивалу.
Више од деценију касније, појављује се и прва телевизијска верзија Станковићеве „Коштане”, драме о ромској певачици коју становници Врања удају против њене воље.
Касније су Коштану глумиле бројне глумице и певачице, а међу најпознатијим су изведбе Оливере Катарине, Снежане Савић и Усније Реџепова.
Током 1990-их снимљен је филм „Нечиста крв” са Радетом Шербеџијом и певачицом Светланом Ражнатовић, са мотивима из оба ова Станковићева дела.
Од неких елемената филма настала је и серија „Тајне нечисте крви”, емитована 2012. године.
Најновије остварење инспирисано прозом Боре Станковића је филм „Нечиста крв: грех предака” из 2021. године који прати раскалашан живот Софкиних предака о којима писац приповеда у првом делу романа.
Адаптацију сценарија радила је песникиња и драматуршкиња Милена Марковић.
Станковић данас: У светлу феминистичких теорија
Приповетка „Увела ружа” написана је као дневник Коље, јунака који одраста са баком и суочава се са наметнутим притиском да мора да преузме улогу снажног мушкарца, како би наставио породичну хронику.
Од њега се очекује да „оживи хронику пале угледне породице и поврати богатство”, објашњава Јасмина Николић, професорка српског језика и књижевности која се бавила женским писмом у Станковићевој прози.
Међутим, Станковић „гради лик мушкарца који говори као жена”.
„Тако се надовезује на феминистичке теорије и теорије рода, које ће се јавити много година после његове смрти.
„Ово нам само говори о томе колико је Борисав Станковић био испред времена у којем је живео”, указује Николић.
Извор: ББЦ
