Пише: Дарен Асемоглу
Технолошки милијардери попут Била Гејтса, Марка Закерберга и Илона Маска нису само међу најбогатијим људима у историји човечанства. Осим тога, они су изузетно и друштвено, културно и политички моћни. Иако је то делимично одраз друштвеног статуса, који друштво придаје богатству уопште, то није цела прича. Важније од самог богатства којим располажу је што се на те милијардере гледа као на „предузетничке геније“, који показују јединствене нивое креативности, смелости, предвиђања и стручности у широком спектру тема. Додајте томе чињеницу да многи од њих контролишу главна средства комуникације, кључне платформе друштвених медија, и добићете нешто готово без премца у новијој историји.
Слика богатог, храброг бизнисмена који трансформише свет може се пратити бар до барона пљачкаша из „позлаћеног доба“ (период великих економских промена, огромних стечених и изгубљених богатстава и пораста неједнакости између старих и нових богаташа, описан у истоименој америчкој серији „The Gilded Age“ – прим. ур.). Међутим, један од главних извора његове савремене популарности је роман Ајн Ренд Побуњени Атлас, чији главни јунак Џон Галт настоји да преобликује капитализам чистом снагом свог идеализма и воље.
Иако је роман Ајн Ренд дуго имао култни статус у главама предузетника из Силицијумске долине и либертаријанских политичара, утицај његовог централног архетипа тешко да је ограничен само на те кругове. Од Бруса Вејна (Бетмен) и Тонија Старка (Iron Man или Гвоздени човек) до Даријуса Танза (у ТВ серији Спасење) богати, технолошки потковани иноватори који спасавају свет од надолазеће катастрофе постали су саставни део наше популарне културе.
Моћ новчаника
Неки појединци ће увек имати више моћи од других, али колико је моћи превише? Некада је моћ била повезана са физичком снагом или војном вештином, док се сада она обично своди на оно што Сајмон Џонсон и ја називамо „моћ убеђивања“, која је, како објашњавамо у нашој књизи Моћ и напредак (пун назив књиге је Моћ и напредак: Наша хиљадугодишња борба око технологије и просперитета, објављена је 2023. и у њој се објашњавакако се дигиталне технологије, ако се њима правилно управља, могу користити за стварање радних места и богатства – прим. ур.), укорењена у статусу или престижу. Најједноставније речено, што је већи ваш статус, лакше ћете убедити друге.
У различитим друштвима значајно се разликују и извори статуса и степен до којег се он неједнако распоређује. У Сједињеним Државама статус је постао чврсто повезан са новцем и богатством, стеченим током индустријске револуције, а као резултат тога нагло је порасла неједнакост прихода и богатства. Иако је било периода у којима је држава својим интервенцијама настојала да преокрене тај тренд, структура америчког друштва је увек била базирана на стрмој статусној хијерархији, а таква структура је проблематична из неколико разлога.
За почетак, стална битка за статус, па и „моћ убеђивања“ коју она даје, углавном је „игра са нултом сумом“ (у теорији игара и економској теорији zero-sum games представља ситуацију у којој добитак или губитак једног учесника тачно одговара губицима или добицима другог учесника – прим. ур.) јер је статус „позиционо добро“. Више статуса за вас, наиме, значи мање статуса за вашег суседа. Самим тим, веома стрма хијерархија статуса подразумева да ће само неки људи бити срећни и задовољни, док ће многи бити несрећни и незадовољни.
Штавише, улагања у активности са нултом сумом по правилу су неефикасна и претерана у поређењу са улагањима у активности без нулте суме. Да ли је боље потрошити милион долара на златне ролекс сатове или на учење нових вештина? И једна и друга инвестиција имају стварну вредност – леп сат, с једне и нове вештине, с друге стране. При томе првим улагањем само шаљете сигнал да сте богатији и да упадљиво више од других можете и да трошите. Друго улагање, напротив, повећава ваш људски капитал и може допринети друштву. Прво је углавном игра са нултом сумом, а исход другог је, по правилу, различит од нуле.
Још горе је што прва улагања могу лако да измакну контроли, јер сви троше још више на упадљиву потрошњу да би били испред других. Коментатори се често питају зашто би некоме са стотинама милиона долара икада биле потребне стотине милиона више. Мало је тога што себи не можете приуштити ако већ имате 500 милиона долара, па зашто чезнути за милијардом долара? Зато што бити „милијардер“ представља статусни ранг. А сама куповна моћ и није толико битна колико престиж и моћ које она даје у односу на вршњаке. Уз преовлађујући мото „богатство је статус“, луда јурњава ултрабогатих да приграбе још више богатства постаје неизбежна.
Диктатура дилетантизма
Постоје и еволуционе и друштвене основе за повезивање моћи убеђивања са статусом и престижем. На крају крајева, индивидуално је рационално учити од стручних људи и разумно је повезати стручност са успехом. Штавише, овај облик учења је добар за заједнице, јер олакшава координацију и приближавање најбољим праксама. Али, када је статус повезан са богатством, а неједнакост у богатству постане веома велика, основа на којој се заснива стручност почиње да се руши.
Размотрите следећи мисаони експеримент. Ко је већи стручњак за столарски занат, добар мајстор или милијардер из хеџ фондова? Чини се природним изабрати први одговор. Али, што више богатство дефинише статус, то је већа тежина која се придаје ставовима милијардера из хеџ фондова. Чак и о столарству.
Или размотрите релевантнији, савремени пример. Чији ставови о слободи говора данас имају већу тежину, технолошког милијардера или филозофа који се дуго бавио овим питањем и чији су докази и аргументи били подвргнути испитивању других квалификованих стручњака? Милиони људи на X-у, бившем Твитеру, имплицитно су изабрали првог.
Што смо дубље увучени у мантру „богатство је статус“, то више можемо прихватити превласт технолошких милијардера. Ипак, тешко је поверовати да би богатство могло бити савршена мера заслуга или мудрости, а камоли корисна замена за ауторитет у столарству или за слободу говора. Штавише, богатство је увек донекле произвољно.
Можемо бескрајно расправљати о томе да ли је Леброн Џејмс бољи него што је Вилт Чемберлен био на врхунцу своје кошаркашке каријере, али се они по богатству не могу поредити. Док је нето вредност Чемберленовог богатства у време његове смрти, 1999. године, процењена на 10 милиона долара, Џејмсова се процењује на 1,2 милијарде долара. Овакве различите исходе не одређују таленат или радна етика сваког играча. Напротив. Чемберлен је просто живео у време када спортске звезде нису биле плаћене као што су данас. Овако различити исходи делом су последица нових технологија (данас свако, захваљујући ТВ и дигиталним медијима, може да гледа Џејмса), друштвених норми (плаћање стотина милиона култним суперзвездама постало је прихватљивије) и пореских решења (да се највећи приходи у САД опорезују по пореској стопи изнад 90 одсто, Џејмс би имао мање новца, а постојећа неједнакост у богатству би се смањила).
Слично томе, да технолошки сектор није постао тако битан за целу привреду и да није вођен тако снажном динамиком и принципом да „победник узима све“ (што је делимично ствар избора како се организују одређена тржишта), данашњи технолошки тајкуни не би ни постали толико богати. Чињеница да су Гејтс и Маск били мање опорезовани не чини их ништа мудријима, али их је свакако учинила богатијима, а самим тим и утицајнијим у оквиру преовлађујућег става „богатство је статус“.
Моћ квари
Такви појединци, такође, имају користи од још погубније динамике коју Џонсон и ја истражујемо у књизи Моћ и напредак, на примеру Фердинанда де Лесепса. Лесепс је стекао огроман статус у Француској касног деветнаестог века, где је био познат као Le Grand Fancias (Велики Француз), захваљујући успешном завршетку изградње Суецког канала, упркос дугогодишњем британском противљењу том пројекту. Лесепс је био далековид и показао велику вештину у убеђивању политичара у Египту и Француској да ће поморска међународна трговина постати веома важна. Али, имао је и огромну срећу, јер су технологије, које су му биле потребне за изградњу канала без брана (што је у почетку било немогуће због количине ископавања и копања) развијене управо на време да би се спасао његов пројекат.
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
Лесепс је својом победом у Суецу стекао велики престиж. Поучно је, међутим, како је он искористио тај нови статус. Постао је безобзиран, искључив и претерано самоуверен и толико је у погрешном правцу гурао нови пројекат Панамског канала да је то на крају за последицу имало смрт више од 20.000 људи и финансијску пропаст многих породица, укључујући и његову. Као и сваки облик моћи, и моћ убеђивања може човека учинити сујетним, необузданим, деструктивним и по друштво штетним. Лесепсова прича и сада је релевантна, јер очигледно подсећа на понашање многих милијардера данас.
Док неки од најбогатијих америчких појединаца (мислим на Ворена Бафета) не користе свој статус богатства да утичу на критичне јавне дебате, многи други то чине. Гејтс, Маск, Џорџ Сорош и други не оклевају да се баве питањима која су им важна. Иако је лако поздравити такав допринос оних са којима се слажемо, требало би да се одупремо овом искушењу. Много смисленије је да друштво користи знање и мудрост оних који су стручни за неке теме, али је контрапродуктивно да се на тај начин додатно јача статус оних који га већ имају, а веома напорно раде на томе да га додатно повећају.
Други начин
Наравно, није у потпуности кривица милијардера што политика САД подстиче огромну неједнакост, иако они свакако лобирају за политике које имају такав ефекат. Они би, међутим, требало да сносе одговорност ако злоупотребе огроман статус који им пружа богатство у условима растуће неједнакости. А посебно када користе свој статус да унапреде сопствене економске интересе на рачун других или да већ подељено друштво поларизују провокативном реториком и понашањем у настојању да додатно ојачају свој статус.
Ако неодговорни милијардери већ имају непримерено велики друштвени, културни и политички утицај, последња ствар коју би требало да желимо јесте да им дамо још веће јавне платформе за деловање, на пример у облику њихове сопствене друштвене мреже, какву Илон Маск сада има као власник X-а. Уместо тога, требало би да тежимо снажнијим институционалним средствима за ограничавање моћи и утицаја оних који су већ привилеговани, као и да преиспитамо пореску, регулаторну и политику потрошње која је створила тако огромне диспаритете.
Најважнији корак, међутим, биће и најтежи. Морамо да започнемо озбиљан разговор о томе шта би требало да ценимо и како можемо препознати и наградити доприносе оних који не располажу огромним богатством. Иако би се већина људи сложила да постоји много начина да се допринесе друштву и да би истицање у свом изабраном позиву требало да буде извор индивидуалног задовољства и поштовања других, ми смо занемарили овај принцип и ризикујемо да га потпуно заборавимо. А то је, такође, симптом проблема.
Извор: Радар
