Piše: Mirko Dautović
Zemlje koje daju svoje vojnike u mirovne misije ne žele da oni poginu, žele opreznost u misiji, žele da njihovi lako naoružani vojnici ne budu viđeni ni kao mete ni kao pretnje, pa im zato SB u rezolucijama ne daje mandat da intervenišu u sukobima, čak ni da zaštite civile
Dok Izrael ratuje sa Hezbolahom i istrebljuje Palestince, intenzivirao je svoje napore da podrije Ujedinjene nacije, kao organizaciju, ali i kao koncept kompleksne multilateralne diplomatije. Napadi na misiju plavih šlemova na jugu Libana, UNIFIL, se nastavljaju, ali treba pogledati i šta Izrael radi Agenciji UN-a zaduženoj za palestinske izbeglice – UNRVA-i, koju je izraelski parlament, Kneset, krajem maja proglasio za terorističku organizaciju.
U UNIFIL-u trenutno služi oko 10.000 vojnika koji dolaze iz 50 zemalja. Jedna od zemalja je i Srbija koja je poslala 182 vojnika u mirovnu misiju u Libanu, što je skoro dva procenta ukupne snage. Najveći broj snaga UNIFIL-a dolazi iz Italije – 1.068, koja je ujedno i komandujuća zemlja misije; Indonezija, sa 1.231; Indija sa 903 vojnika. Nepal, Gana, Malezija imaju po 850-ak vojnika. Španija i Francuska po 670. Kina 418, Irska 370, Južna Koreja 294. Srbija je u rangu zemalja poput Poljske, Finske, Kambodže, sa oko 200 vojnika, a Nemačka, Grčka, Tanzanija, Turska učestvuju u kategoriji od 90 do 130 vojnika. Mnoge zemlje daju jednocifren broj vojnika. Velika Britanija, Kolumbija, Katar, Malavi, Jermenija imaju samo po jednog vojnika u misiji. Hrvatska je imala jednog, kojeg je povukla nakon što je počela izraelska invazija Libana, i koji za sada neće biti zamenjen.
PRIZNANJE ZA PARE
Geografski, misija UNIFIL-a je ograničena na jug Libana. Trideset kilometara obale, koja se u pravcu sever-jug proteže od reke Litani do granice sa Izraelom, i trideset kilometara od obale ka istoku, do granice sa Izraelom. Na ovaj grubi kvadar se nadovezuje i još jedan deo južnog Libana, koji se graniči sa Golanskom visoravni. Ova visoravan je deo Sirije, ali ju je Izrael okupirao u Šestodnevnom ratu 1967. i anektirao 1981, što je bila prva aneksija na svetu posle Drugog svetskog rata, i kao takva kršenje međunarodnog prava. Izraelsko tumačenje je da se teritorija osvojena u odbrambenom ratu sme anektirati, što je izmišljotina.
Mirko Dautović, ekspert za međunarodne odnose: Plaši me haos koji se širi svijetom
Ni pod kakvim okolnostima nije dozvoljena aneksija tuđih teritorija, a rat 1967. je započeo upravo Izrael, kao preventivni rat protiv arapske koalicije. Nijedna zemlja nije priznala ovu aneksiju sve do marta 2019, kada je to uradio Vašington za vreme predsednika Donalda Trampa koji je priznao Golansku visoravan kao deo Izraela, a na zahtev svojih procionističkih donatora, mogula kockarnica Šeldona Adelsona i njegove supruge Mirijam. Na samitu jedne od mnogobrojnih cionističkih organizacija u Sjedinjenim Državama, Izraelsko-američkog saveta, je Tramp u govoru 19. septembra rekao kako je to uradio jer su Adelsonovi uslovljavali donaciju njegovoj predsedničkoj kampanji priznanjem ove aneksije, ali i aneksije Istočnog Jerusalima i premeštanjem američke ambasade u Jerusalim. Za ove usluge Izraelu, Tramp je 2019. od Adelsonovih dobio 90 miliona dolara, po njegovim sopstvenim rečima, a ove godine 100 miliona od Mirijam koja je postala udovica u međuvremenu i preselila se u Izrael gde je vlasnica najčitanijih dnevnih novina, „Israel hayom“ (Izrael Danas), koje se dele besplatno i promovišu premijera Benjamina Netanjahua. Glasine su se pojavile početkom godine da je Mirijam bila uslovila novu donaciju Trampovim obećanjem da će, bude li opet izabran za predsednika, priznati i Zapadnu obalu kao deo Izraela, što je njen portparol demantovao. Možda bi novi uslov bio i direktna vojna podrška Izraelu u invaziji Libana, gde ova zemlja vodi još jedan „odbrambeni“ rat koji bi joj dozvolio nove aneksije i nova etnička čišćenja domorodačke populacije?
UNIFIL-ov sektor delovanja zauzima hiljadu kilometara kvadratnih, što je desetina libanske teritorije. Baza operacija je u obalskom gradu Nakuri, na krajnjem jugozapadu Libana, ni četiri kilometra od granice sa Izraelom. U zvaničnim dokumentima, ta granica se ne naziva granicom, već „plavom linijom“. Izrael i Liban nikada nisu priznali jedan drugog, i ta granica nikada nije potvrđena iz Bejruta niti Tel Aviva. Ona je granica koju su povukle dve imperijalne sile, Britanija i Francuska, početkom 1920-ih, u svom razrezivanju osmanskog carstva. Na severu je bio francuski mandat Libana, na jugu britanski mandat Palestine. Sto godina kasnije, Francuzi su i dalje prisutni u svom nekadašnjem mandatu, i sa 673 mirotvorca, i ulogom zaštitnika Libana.
Napadi na plave šlemove u nebitno kojoj misiji UN su česti, ali ne oni fizički koliko oni politički, koji im zameraju pre svega nesposobnost, a zatim i korumpiranost. Gdegod da odu, sa svojim platama, doprinose procvatu prostitucije koje uključuje i seksualno zlostavljanje dece. Misije u Liberiji, Čadu, DR Kongu, su naročito narušile ugled plavih šlemova kao vitezova mira. Ali to nije najveća zamerka mirotvorcima, nego to što ne rade ništa. Redovno im se prebacuje da se nalaze u svojim bazama dok se zločini dešavaju ni pola kilometra od njih. Ili da stoje leđima okrenuti dok traje pokolj iza njih. U slučaju Libana, Izrael ih optužuje da ne sprečavaju Hezbolah da lansira svoje rakete kratkog dometa sa juga Libana na sever Izraela. Ne samo što ih ne sprečavaju, nego UNIFIL za sve svoje godine mandata nije razoružao Hezbolah, kao što je predviđeno u rezoluciji 1701 Saveta bezbednosti iz 2006, donetoj posle 32 dana rata između Hezbolaha i Izraela. Ali da li je tako?
REZOLUCIJE KAO KOMPROMISI
Mirovne misije se stvaraju voljom unutar dva tela Ujedinjenih nacija, češće Saveta bezbednosti, ređe Generalne skupštine. Svoju volju, zemlje članice iskazuju kroz rezolucije, kakva je u Srbiji čuvena rezolucija 1244 iz 1999. Sve te rezolucije su plod dugih pregovora, cenkanja, i trampe u Savetu bezbednosti, naročito između velikih sila sa pravom veta. I često su rezolucije nepotpune ili neefikasne, upravo zato što su plod kompromisa i cenkanja. Globalno javno mnjenje krivi organizaciju Ujedinjenih nacija za neefikasnost, ali nije UN kriv, već interesi velikih sila u koje efikasna briga o civilima na terenu ne spada.
Za UNIFIL su bitne rezolucije 425 i 426 iz septembra 1978, i pomenuta 1701 iz 2006. godine, i za obe je bitan geopolitički momenat. Kada je jordanski kralj Husein I uspeo da izbaci Palestinsku oslobodilačku organizaciju (PLO) sa teritorije Jordana septembra 1970, gro njenih pripadnika se prebacio u Siriju i južni Liban, odakle su nastavili da napadaju Izrael. Jedan takav napad se desio 11.marta 1978, kada je 11 pripadnika PLO čamcima došlo iz Libana do plaža severno od Tel Aviva, i ubilo 38 Izraelaca. Lideri terorističke organizacije PLO, Jaser Arafat i Abu Džihad, su želeli da tim napadom spreče pomirenje Egipta i Izraela o kojem se baš tada pregovaralo u Kemp Dejvidu između Anvara Sadata i Menahema Begina, a pod pokroviteljstvom američkog predsednika Džimija Kartera. Sličnost sa ranim 2020-im je teška za promaći. Hamas je isto rešenje – sabotažu terorističkim napadom – video i za pregovore Izraela sa Saudijskom Arabijom, koja je pratila Maroko, Ujedinjene arapske emirate, Bahrein, i Sudan koji su priznali Izrael Abrahamskim sporazumima pod predsednikom Donaldom Trampom 2020.
Izrael je te 1978. uzvratio invazijom Libana 14. marta, koji je već bio u građanskom ratu, i okupirao južni deo zemlje, koja je pozvala u pomoć Ujedinjene nacije 15. marta. Četiri dana kasnije, UNIFIL je stvoren rezolucijom 426, i njegov zadatak je bio da „potvrde povlačenje izraelskih snaga“ i „pomognu vladi Libana da osigura povratak efektivne kontrole u toj zoni.“ Rogobatan jezik je upravo posledica pregovora onih koji su rezoluciju sklapali, kako bi se „ostavilo lufta“ svim stranama da ispune slovo, ali ne i svrhu zakona, tj. rezolucije. UNIFIL je potvrdio povlačenje Izraela 22 godine kasnije, kada se izraelska armija povukla iz sukoba sa organizacijom osnovanom 1980-ih upravo sa ciljem borbe protiv Izraela, Hezbolahom. Nije Liban od izraelske agresije odbranio UNIFIL, ali da li mu je to iko dao u zadatak? Nije. Nijedna od rezolucija koje su se ticale UNIFIL-a nije toj misiji dala mandat da izbaci Izrael iz Libana.
Kako bi pa mogla? Misije UN ne sprovodi armija, nego donacije armija. U svakoj rezoluciji kojom se stvara neka misija, šalje se apel zemljama članicama da pošalju svoje vojnike, vojnu opremu, i finansijska sredstva. Za svaku misiju se pravi ad hoc koalicija, iz koje svaka zemlja može da povuče svoje vojnike u nekom trenutku, baš kako je to uradila Hrvatska pre neki dan iz UNIFIL-a, i svaka misija ima vremenski rok trajanja koji joj daje Savet bezbednosti u rezoluciji. UNIFIL-u je 1978. dat mandat na samo šest meseci, i svaki put pred istek, bi SB produžio mandat. Ali bio bi dovoljan jedan veto da misija prestane. Sva ova ograničenja, koje postavljaju zemlje članice, su razlog neefikasnosti plavih šlemova, za koje se krive UN, umesto nacionalnih vođstava.
Fajnenšel tajms: Ekstremisti predvode Netanjahuov pristup ratu sa Hamasom
Druga značajna rezolucija, 1701 izglasana 11. avgusta 2006, proširila je mandat UNIFIL-a, i dala mu u zadatak da: prati prekid neprijateljstava, prati i podrži libansku armiju dok se raspoređuju na jug Libana; koordiniše svoje akcije sa vladama u Bejrutu i Tel Avivu; pruže humanitarnu pomoć civilima; pomognu armiji Libana „kako je izloženo u tački 8“ i vladi Libana „kako je izloženo u tački 14.“ A ako se pogleda u tačke 8 i 14 rezolucije 1701, koje se odnose na vlade Libana i Izraela, vidi se da je jedan od zadataka da se razoružaju sve snage koje ne pripadaju libanskoj državi, što je šifrovana fraza za Hezbolah. I libanskoj vladi se daje mogućnost da pozove UNIFIL da joj u tome pomogne. Poziv nikada nije stigao, jer je jasno šta bi se desilo libanskoj vladi koja bi to uradila, niti se libanska vojska ikada usudila da kroči u Džabal Amil, kako se zove vekovno šiitsko uporište na jugu Libana. Kofi Anan, tadašnji generalni sekretar UN-a, je samo dve nedelje nakon donošenja rezolucije dao upravo takvo tumačenje – nije zadatak UNIFIL-a da razoružava Hezbolah. Rezolucija je tako skrojena da omogućava interpretaciju po volji i mogućnosti. A mogućnosti ni UNIFIL ni libanska vlada nisu imali već 18 godina.
Zemlje koje daju svoje vojnike u mirovne misije ne žele da oni poginu. I ne žele opreznost u misiji, žele da njihovi vojnici ne budu viđeni ni kao mete ni kao pretnje. Zato su lako naoružani i zato im SB u rezolucijama ne daje mandat intervencije u sukob, čak ni da zaštite civile. U primeru UNIFIL-a, oni ne mogu da pruže otpor izraelskim snagama, ali mogu da čuvaju granicu Libana svojim životima i svedoče postupcima u ratu i Izraela i Hezbolaha.
Izvor: Novi Magazin
