Пише: Мирко Даутовић
Земље које дају своје војнике у мировне мисије не желе да они погину, желе опрезност у мисији, желе да њихови лако наоружани војници не буду виђени ни као мете ни као претње, па им зато СБ у резолуцијама не даје мандат да интервенишу у сукобима, чак ни да заштите цивиле
Док Израел ратује са Хезболахом и истребљује Палестинце, интензивирао је своје напоре да подрије Уједињене нације, као организацију, али и као концепт комплексне мултилатералне дипломатије. Напади на мисију плавих шлемова на југу Либана, УНИФИЛ, се настављају, али треба погледати и шта Израел ради Агенцији УН-а задуженој за палестинске избеглице – УНРВА-и, коју је израелски парламент, Кнесет, крајем маја прогласио за терористичку организацију.
У УНИФИЛ-у тренутно служи око 10.000 војника који долазе из 50 земаља. Једна од земаља је и Србија која је послала 182 војника у мировну мисију у Либану, што је скоро два процента укупне снаге. Највећи број снага УНИФИЛ-а долази из Италије – 1.068, која је уједно и командујућа земља мисије; Индонезија, са 1.231; Индија са 903 војника. Непал, Гана, Малезија имају по 850-ак војника. Шпанија и Француска по 670. Кина 418, Ирска 370, Јужна Кореја 294. Србија је у рангу земаља попут Пољске, Финске, Камбоџе, са око 200 војника, а Немачка, Грчка, Танзанија, Турска учествују у категорији од 90 до 130 војника. Многе земље дају једноцифрен број војника. Велика Британија, Колумбија, Катар, Малави, Јерменија имају само по једног војника у мисији. Хрватска је имала једног, којег је повукла након што је почела израелска инвазија Либана, и који за сада неће бити замењен.
ПРИЗНАЊЕ ЗА ПАРЕ
Географски, мисија УНИФИЛ-а је ограничена на југ Либана. Тридесет километара обале, која се у правцу север-југ протеже од реке Литани до границе са Израелом, и тридесет километара од обале ка истоку, до границе са Израелом. На овај груби квадар се надовезује и још један део јужног Либана, који се граничи са Голанском висоравни. Ова висораван је део Сирије, али ју је Израел окупирао у Шестодневном рату 1967. и анектирао 1981, што је била прва анексија на свету после Другог светског рата, и као таква кршење међународног права. Израелско тумачење је да се територија освојена у одбрамбеном рату сме анектирати, што је измишљотина.
Мирко Даутовић, експерт за међународне односе: Плаши ме хаос који се шири свијетом
Ни под каквим околностима није дозвољена анексија туђих територија, а рат 1967. је започео управо Израел, као превентивни рат против арапске коалиције. Ниједна земља није признала ову анексију све до марта 2019, када је то урадио Вашингтон за време председника Доналда Трампа који је признао Голанску висораван као део Израела, а на захтев својих проционистичких донатора, могула коцкарница Шелдона Аделсона и његове супруге Миријам. На самиту једне од многобројних ционистичких организација у Сједињеним Државама, Израелско-америчког савета, је Трамп у говору 19. септембра рекао како је то урадио јер су Аделсонови условљавали донацију његовој председничкој кампањи признањем ове анексије, али и анексије Источног Јерусалима и премештањем америчке амбасаде у Јерусалим. За ове услуге Израелу, Трамп је 2019. од Аделсонових добио 90 милиона долара, по његовим сопственим речима, а ове године 100 милиона од Миријам која је постала удовица у међувремену и преселила се у Израел где је власница најчитанијих дневних новина, „Исраел хаyом“ (Израел Данас), које се деле бесплатно и промовишу премијера Бењамина Нетањахуа. Гласине су се појавиле почетком године да је Миријам била условила нову донацију Трамповим обећањем да ће, буде ли опет изабран за председника, признати и Западну обалу као део Израела, што је њен портпарол демантовао. Можда би нови услов био и директна војна подршка Израелу у инвазији Либана, где ова земља води још један „одбрамбени“ рат који би јој дозволио нове анексије и нова етничка чишћења домородачке популације?
УНИФИЛ-ов сектор деловања заузима хиљаду километара квадратних, што је десетина либанске територије. База операција је у обалском граду Накури, на крајњем југозападу Либана, ни четири километра од границе са Израелом. У званичним документима, та граница се не назива границом, већ „плавом линијом“. Израел и Либан никада нису признали један другог, и та граница никада није потврђена из Бејрута нити Тел Авива. Она је граница коју су повукле две империјалне силе, Британија и Француска, почетком 1920-их, у свом разрезивању османског царства. На северу је био француски мандат Либана, на југу британски мандат Палестине. Сто година касније, Французи су и даље присутни у свом некадашњем мандату, и са 673 миротворца, и улогом заштитника Либана.
Напади на плаве шлемове у небитно којој мисији УН су чести, али не они физички колико они политички, који им замерају пре свега неспособност, а затим и корумпираност. Гдегод да оду, са својим платама, доприносе процвату проституције које укључује и сексуално злостављање деце. Мисије у Либерији, Чаду, ДР Конгу, су нарочито нарушиле углед плавих шлемова као витезова мира. Али то није највећа замерка миротворцима, него то што не раде ништа. Редовно им се пребацује да се налазе у својим базама док се злочини дешавају ни пола километра од њих. Или да стоје леђима окренути док траје покољ иза њих. У случају Либана, Израел их оптужује да не спречавају Хезболах да лансира своје ракете кратког домета са југа Либана на север Израела. Не само што их не спречавају, него УНИФИЛ за све своје године мандата није разоружао Хезболах, као што је предвиђено у резолуцији 1701 Савета безбедности из 2006, донетој после 32 дана рата између Хезболаха и Израела. Али да ли је тако?
РЕЗОЛУЦИЈЕ КАО КОМПРОМИСИ
Мировне мисије се стварају вољом унутар два тела Уједињених нација, чешће Савета безбедности, ређе Генералне скупштине. Своју вољу, земље чланице исказују кроз резолуције, каква је у Србији чувена резолуција 1244 из 1999. Све те резолуције су плод дугих преговора, ценкања, и трампе у Савету безбедности, нарочито између великих сила са правом вета. И често су резолуције непотпуне или неефикасне, управо зато што су плод компромиса и ценкања. Глобално јавно мњење криви организацију Уједињених нација за неефикасност, али није УН крив, већ интереси великих сила у које ефикасна брига о цивилима на терену не спада.
За УНИФИЛ су битне резолуције 425 и 426 из септембра 1978, и поменута 1701 из 2006. године, и за обе је битан геополитички моменат. Када је јордански краљ Хусеин И успео да избаци Палестинску ослободилачку организацију (ПЛО) са територије Јордана септембра 1970, гро њених припадника се пребацио у Сирију и јужни Либан, одакле су наставили да нападају Израел. Један такав напад се десио 11.марта 1978, када је 11 припадника ПЛО чамцима дошло из Либана до плажа северно од Тел Авива, и убило 38 Израелаца. Лидери терористичке организације ПЛО, Јасер Арафат и Абу Џихад, су желели да тим нападом спрече помирење Египта и Израела о којем се баш тада преговарало у Кемп Дејвиду између Анвара Садата и Менахема Бегина, а под покровитељством америчког председника Џимија Картера. Сличност са раним 2020-им је тешка за промаћи. Хамас је исто решење – саботажу терористичким нападом – видео и за преговоре Израела са Саудијском Арабијом, која је пратила Мароко, Уједињене арапске емирате, Бахреин, и Судан који су признали Израел Абрахамским споразумима под председником Доналдом Трампом 2020.
Израел је те 1978. узвратио инвазијом Либана 14. марта, који је већ био у грађанском рату, и окупирао јужни део земље, која је позвала у помоћ Уједињене нације 15. марта. Четири дана касније, УНИФИЛ је створен резолуцијом 426, и његов задатак је био да „потврде повлачење израелских снага“ и „помогну влади Либана да осигура повратак ефективне контроле у тој зони.“ Рогобатан језик је управо последица преговора оних који су резолуцију склапали, како би се „оставило луфта“ свим странама да испуне слово, али не и сврху закона, тј. резолуције. УНИФИЛ је потврдио повлачење Израела 22 године касније, када се израелска армија повукла из сукоба са организацијом основаном 1980-их управо са циљем борбе против Израела, Хезболахом. Није Либан од израелске агресије одбранио УНИФИЛ, али да ли му је то ико дао у задатак? Није. Ниједна од резолуција које су се тицале УНИФИЛ-а није тој мисији дала мандат да избаци Израел из Либана.
Како би па могла? Мисије УН не спроводи армија, него донације армија. У свакој резолуцији којом се ствара нека мисија, шаље се апел земљама чланицама да пошаљу своје војнике, војну опрему, и финансијска средства. За сваку мисију се прави ад хоц коалиција, из које свака земља може да повуче своје војнике у неком тренутку, баш како је то урадила Хрватска пре неки дан из УНИФИЛ-а, и свака мисија има временски рок трајања који јој даје Савет безбедности у резолуцији. УНИФИЛ-у је 1978. дат мандат на само шест месеци, и сваки пут пред истек, би СБ продужио мандат. Али био би довољан један вето да мисија престане. Сва ова ограничења, које постављају земље чланице, су разлог неефикасности плавих шлемова, за које се криве УН, уместо националних вођстава.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Друга значајна резолуција, 1701 изгласана 11. августа 2006, проширила је мандат УНИФИЛ-а, и дала му у задатак да: прати прекид непријатељстава, прати и подржи либанску армију док се распоређују на југ Либана; координише своје акције са владама у Бејруту и Тел Авиву; пруже хуманитарну помоћ цивилима; помогну армији Либана „како је изложено у тачки 8“ и влади Либана „како је изложено у тачки 14.“ А ако се погледа у тачке 8 и 14 резолуције 1701, које се односе на владе Либана и Израела, види се да је један од задатака да се разоружају све снаге које не припадају либанској држави, што је шифрована фраза за Хезболах. И либанској влади се даје могућност да позове УНИФИЛ да јој у томе помогне. Позив никада није стигао, јер је јасно шта би се десило либанској влади која би то урадила, нити се либанска војска икада усудила да крочи у Џабал Амил, како се зове вековно шиитско упориште на југу Либана. Кофи Анан, тадашњи генерални секретар УН-а, је само две недеље након доношења резолуције дао управо такво тумачење – није задатак УНИФИЛ-а да разоружава Хезболах. Резолуција је тако скројена да омогућава интерпретацију по вољи и могућности. А могућности ни УНИФИЛ ни либанска влада нису имали већ 18 година.
Земље које дају своје војнике у мировне мисије не желе да они погину. И не желе опрезност у мисији, желе да њихови војници не буду виђени ни као мете ни као претње. Зато су лако наоружани и зато им СБ у резолуцијама не даје мандат интервенције у сукоб, чак ни да заштите цивиле. У примеру УНИФИЛ-а, они не могу да пруже отпор израелским снагама, али могу да чувају границу Либана својим животима и сведоче поступцима у рату и Израела и Хезболаха.
Извор: Нови Магазин
