Пише: Александар Живковић
Жири Сајма књига у Београду ове године је врло поштено и одговорно наградама издвојио допринос раније не толико награђиваних, а заслужних издавача. И то, свакако, заслужује похвалу. Тако је издвојен издавачки подухват Митрополије црногорско – приморске, књига о рукописима Цетињског манастира, др Милене Н. Мартиновић. Радост квари што је издавач и дјело награђено за труд у „дијаспори“! Нема у овоме никакве специјалне примисли према Црној Гори и Цетињу, прошле године је, на примјер, за најбољег издавача из „дијаспоре“ награђен Андрићев институт из Вишеграда. И тада су се чула питања каква је „дијаспора“ Вишеград?
Нема, дакле, у том награђивању, и прошлогодишњем и овогодишњем, да поновим, потпуно заслуженом, никакве примисли, али ни промишљености.
Ако већ не користе заиста отрцану „регионалну“ одредницу, могли би да награђују књиге објављене на српском језику ван Србије, или неку другу формулацију.
Јер, не треба посебно доказивати, Црна Гора, и на примјер, Херцеговина, нијесу никаква дијаспора Србије, прије би се могло рећи обратно. Чак, да је среће да имамо издавача на српском на подручју данашње сјеверне Албаније, ни то не би била дијаспора (стара Зета је у питању). Значи, у овом случају ради се о потпуној непромишљености, или нас то чиновничка култура у Србији припрема да и дјела са Косова и Метохије, ускоро сматрамо као производ „дијаспоре“?
