Радован Зоговић: Биљешке о Андрићу (Други дио)

Први дио можете прочитати овдје

Почетком августа 1945. у Београду је одржан први конгрес Народног фронта Југославије. Андрић је био присутан и на њему.

Овакви конгреси махом су једнолики и досадни – бар мени су били такви, и ја то нијесам крио. Нарочито сам тешко подносио скан­дирање и пљескање по ритму скандирања и никад нијесам чинио ни једно ни друго. Једном сам чак, у данима другог конгреса Ан­тифашистичке омладине Југославије у Дрвару (мај 1944), покушао да убиједим једног од највиших руководилаца у неопходност за­бране скандирања; чак сам имао утисак да сам у томе успио, али наредни дан мије врло категорично показао да сам био у заблуди. Скандирало се, дакле, и даље, и пљескало, и дервишки клатило по такту скандирања, и ја сам у тим приликама стајао опуштених и отежалих руку, знојав по челу, постиђен, понижен тим подјетињавањем и том аутоматизацијом, понекад чак срдит и свадљив. Андрић је и у таквим приликама био Андрић: устајао је једноставно, пљеснуо би неколико пута и остао да стоји, не скандирајући, не покрећући се али у њега је све то излазило тако да није одударало од других, да се није одмах примјећивало да он не пљеска и не скандира кад сви око њега и пљескају и скандирају. Главу је држао ни подигнуту ни погнуту, по лицу се није видјело ни да му се свиђа ни да му се не свиђа, ни да му је занимљиво ни да му је досадно.

У томе што је Андрић био позван на први конгрес Народног фронта Југославије ја нијесам имао никаква удјела – нити сам пред­ложио да буде позван, нити ме ко о томе питао. Вељко Петровић је, по свему судећи, био друкчијег мишљења. Он – опет без икаквог мог учешћа – није био позван и није присуствовао првом конгресу фронта. И кад сам га неколико дана послије конгреса срео на улици и покушао да му се јавим, он је окренуо главу и прошао без поздра­ва. На неколико наредних састанака у Удружењу писаца није уопште долазио. Промјену у његову расположењу сви су видјели, и сви су се, осим Андрића, питали шта му је. Питао сам се и сам, али разлог сам погодио тек касније: Петровић је био љут што на први конгрес није био позван и он, а о томе сам – по његову мишљењу – одлу­чивао ја. Да ово одгонетнем помогло ми је једно предратно за­пажање. У редакцијама напредних часописа, у разним напредним одборима и групама лијеви интелектуалци из редова буржоазије и бо­гате бирократије лакше су подносили нас, дошљаке из села или провин­цијских паланки, мање обавијештене и мање опасне “ривале”, него што су се подносили међусобно – они су један о другом знали све, видјели су један другог јасније него што смо их ми видјели; сваког од њих чинио је онај други мање неопходним и мање ненадокна­дивим. И моје објашњење Петровићевог држања потврдило се са свом очевидношћу: у децембру 1946, на Словенском конгресу у Београду, Петровић је, овога пута одиста уз моје кумовање, био делегат, и одмах је постао друкчији, опет се галантно поздрављао, опет је уредно долазио на сједнице управе удружења књижевника.

Крајем септембра 1945. године путовали смо, као делегати, у Софију на конгрес бугарских писаца, Андрић, Скендер Куленовић, млади албански пјесник Алекс Чачи и ја. Путовали смо мојим ау­томобилом. Андрић се једва, у посљедњем тренутку, одлучио на путовање – био је прехлађен, кијавичав и јако промукао. Мени је било жао што сам га болесна дигао на пут; бојао сам се и погорша­ња. Али, кад је већ пошао, Андрић ме увјеравао да ће то њега бр­зо проћи. Прошло би још јуче даје само могао набавити мало меда да помијеша с млијеком и попије – врело млијеко с медом њему је увијек било сигуран и бр« лијек од прехладе, кашља и промуклости. И ја сам смислио да у Јагодини прибавим овај лијек.

Интервју са Ивом Андрићем, архива ТВБ 1967

У јагодинском хотелу, међутим, меда није било. Не одуста­јући од своје интендантске намјере, ја сам пронашао неког дје­чака и послао га мом рођаку, јагодинском учитељу – знао сам однекуд да рођак има пчеле. Рођак, који ме је у дјетињству често водио у рибарење, а у Беранама ме је, као ђака, штитио и храбрио, -убрзо се појавио сам у хотелу: донио је пуну теглу меда. Андрић је попио љековито млијеко, а рођак се искрено радовао што му се дала прилика да помогне Андрићу. И пред растанак гаје убиједио да теглу с медом понесе – може још затребати.

На путу од Јагодине до Ниша Андрић се намучио с теглом: никако јој није налазио мјеста па ју је носио у рукама, сам, устру­чавајући се, као и увијек, да прима услуге и пажњу. Али се – да ли од млијека с медом, да ли стоје дан, сунчан, био врло топао – већ осјећао боље: престао је да кашље, промуклост је попуштала. Ја, опет, возећи, осјетио сам потребу да разговарам – то ми се деша­вало кад год сам возио дуже. И зато сам узео да испричам Андри­ћу о свом читању Травничке хронике, о којој сам и иначе намје­равао да поразговарам с њим првом приликом.

Травничка хроника била је изишла из штампе мало прије тога, и ја сам је одмах прочитао и направио мноштво забиљежака, рачу­најући да ћу, можда, једном о њој и писати. Почетком септембра у београдском Гласу или 20. октобру појавио се чланак Хаима Алкалаја о – како би се рекло модернистичком муком ријечи – но­вим Андрићевим прозама. Х. Алкалај, син сарајевског богаташа, био је један од оних рентијера-интелектуалаца који око себе створе и око којих малограђанска средина подржава легенду као о ерудитама, естетама, полиглотама, талентима који би, кад би то само хтјели, или кад им нека несрећа не би сметала, могли да даду мно­го више него што дају – једном ријечи, то је био “сарајевски Марко Ристић”, како су говорили његови поштоваоци. И тај Алкалај, мислећи да искористи “коњунктуру”, написао је у свом панегиричком члан­ку да је Андрићев реализам – нови, социјалистички реализам. Мене је то потакло да поново прегледам своје биљешке о Травничкој хроници, да још заинтересованије размишљам о проблемима које су нова Андрићева дјела и критика о њима ставили на дневни ред; још јаче сам желио да отргнем комад времена и да напишем чланак. И сад сам, возећи (вожња мије чак олакшавала изношење мишље­ња), рекао Андрићу да сам прочитао Травничку кронику и да имам запажања и закључке који се знатно разликују од онога што је написао Х. Алкалај, мјестимично чак полемишу с његовим поставка­ма. Рекао сам Андрићу да сам задивљен његовом реченицом, оним шта он све може дати њом и како њу саму може дати – по мајсторству сликања ријечју и реченицом он је највиши домет наше прозе. Рекао сам му да ми се огромно допада оно богатство пишчевих размишљања о животу и људима, она сигурност, сувере­ност с којом он формулише своја животна искуства, своја размишља­ња, она тачност и љепота њихове формулације, без обзира на то што се с многима од њих, као филозофијом живота, не слажем. Рекао сам даје лик жене аустријског конзула најбоље, најпуније, најтипизираније насликан женски лик у свој нашој књижевности, да су сцене погубљења и нереда у Травнику насликане снажно, сажето, литерар­но у најбољем смислу ријечи, што значи – без трунке натурализма и декадентске пристрасности према ужасима. Али сам рекао и то даје сама чињеница што Андрић не даје своје романе као историје ка­рактера, него су му “главна лица” мост или град, па се око таквог “главног лица” концентрише низ приповиједака, – већ проблем за себе, симптом опште појаве распадања романа у грађанској ли­тератури, повођење за чињеницом нестајања хероја у грађанској класи и у грађанској књижевности, знак ауторове слабости свакако. Рекао сам да се и у овом Андрићевом дјелу осјећа несигурност у композицији, да су неке његове партије сувише развучене, даје добар дио књиге досадан, даје француски конзул, коме је писац посветио толико простора, испао сив и неубједљив, његова жена та-кође – странице о њима и јесу великим својим дијелом најразвученије и најдосадније странице. Рекао сам да ми се пишчев поступак да у Травник доведе Европљане и Босну да посредно, преко реак­ције ових “племенитих биљака” на “сурову нову средину” – не сви­ђа много. То је ограничило писца, неминовно повукло једној врсти егзотике, нашем свијету и нашој земљи дало у књизи мјесто – по­задине. Ту је, мајсторски насликана, Аустријанка, њен коњ, њене шетње на коњу, њен удварач, њен муж; ту је француски конзул, његова жена и дјеца, његово списатељство; ту су везири, везирски доглавници, кавази, бегови, џелати, жртве, сеирџије, “погромаши”; ту су чак и босански фратри, али гдје је наше православно и католичко сељаштво оног времена, његов живот и његови типови? Рекао сам даје ауторова мисао о друштвеној борби као борби двојице снажних ривала, а маса се само пење на лешину једнога од њих – нетачна и реакционарна. Рекао сам и још којешта друго, што сам већ забо­равио и као запажање о Травничкој хроници и као детаље излагања пред Андрићем. Андрић је све то слушао с једноставном пажљиво­шћу, не одобравајући ништа и не противуречећи ничему. Једном или двапут само рекао је: “Занимљиво”. А кад сам ја, на крају, изја­вио да ћу, ако икако уграбим времена, о свему овом написати, полемишући успут с Алкалајем, он је, још једанпут али унеколико наглашеније, поновио:

– То би било занимљиво.

Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије

И тиме се завршио мој и његов “разговор” о Травничкој хро­ници. Млади пјесник из Тиране није знао нашег језика, а Куленовић је све вријеме “постављао” своје лице тако да казује како писца Куленовића “муче његова лица” (он се тако често жалио на ту сво­ју муку).

Негдје усред мог причања, у тренутку кад смо, при великој брзини, поскочили на некој рупчази, Андрићу је испала из руку тегла с медом и сва се изразбијала. Али како је била увијена у новине, и ка­ко је мед био густ, стакла су се држала око меда, мед није цурио, и ми смо одлучили да се то тако носи до Ниша, па да се тамо преспе у какав читав суд.

У Нишу, у гостионици куд смо свратили да се одморимо и да ручамо, видио сам први пут Андрића – збуњеног. Пошто смо ми стигли аутомобилом, гостионичар је имао за нас све што смо питали да ли има, узео је чак и разбијену теглу да преспе мед у боцу – другог суда нема. И тек што смо почели да једемо ћевапчиће и ра­жњиће које нам је донио, за један од празних столова сио је млад човјек нешто несигурна држања. Он је, загребачким говором, за­молио гостионичара да и њему донесе то чиме је нас послужио. Али гостионичар гаје одбио – откуд, о-о-откуд, гдје да нађе месо -месо се уопште не дијели! Млади Загрепчанин, инжењер који је то­га дана стигао у Ниш да нешто углављује с ниском творницом (све смо то дознали као узгредни материјал распре између гостионичара и Нишлије који је неколико минута касније сио за инжењеров сто), -Загрепчанин је срамежљиво погледао на наш сто и рекао:

Па ето, – друговима сте донијели…

Друговима?! – припитао је ашчија, и његово широко, само на крупним јагодицама неизбријано лице обузело је чуђење и гњев. – Другови су, лепо, у свом ауту, донели месо и мене замолили да им од њега спремим ћевапчиће и ражњиће – узми, спреми нам! Је л’те, господо? – окренуо се нама и гледајући право у Андрића (он му је посигурно био онај кога возе, Куленовић – помоћник, стручњак, ја – пошто сам довезао до пред гостионицу – шофер, а шофер – лице које прати, које увећава важност главног лица и цијеле групе), – је л’те, господо, да сте месо донели? – упитао је не трепнувши.

Ми смо се смели од неугодности. Подигавши (само дјелимично, разумије се!) очи, погледао сам у Андрића – он је такође гле­дао преда се и био је црвен у лицу. Шта човјек да учини, шта да од­говори смјелом домаћину? Промрмљали смо нешто полугласно, неразговијетно – компромисно, значи. Од тога нам је било још неугодније и похитали смо да довршимо ручак. Затражили смо рачун и боцу с медом. Али гостионичар као даје хтио да нас мучи – није хитао с наплатом, а мед – густ је, споро се претаче у боцу. Кад смо ипак били готови с плаћањем, замолили смо да се пожури с ме­дом. Опет смо морали да припитамо – споро се пресипа, сад ће. Изишли смо напоље, причекали, ушли у аутомобил, причекали и мотор упалили – мед се не појављује. Ја сам затрубио, и то подуже. Газ­да се није одмах појавио, а кад је најзад изишао, рекао је као у великој журби: “Сад ће. Боцу увијају у новине” – и нестао. Поново се појавио тек кад смо ми већ кренули. Дохитао је, држећи увијену боцу у наручју, прекорио нас за нестрпљивост, пожалио се на мед (намучили су се!), примио “бакшиш” за муку, руковао се с Андри­ћем, држећи се за отворена врата аутомобила и потрчкавајући уза њ, и кад већ није могао да држи корак, гурнуо је мени боцу у кри­ло. Андрић је одмах појмио да је узме к себи, али ја сам се оду­про, и у том натезању осјетио сам даје лакша него што би морала бити. Одврнуо сам врло пажљиво уврнуте крајеве новине, одмо­тао – боца је била напуњена водом. Куленовић, ја, чак и Албанац (ову сторију разумио је и без знања српског језика!) забезекнули смо се, почели да грдимо, али никоме није било до враћања у Ниш. А Андрић се осмјехнуо, насмијао и он који никад није говорио о свом књижевном раду и о себи као писцу – рекао:

– Е, ово ће морати да уђе у неку причу…

Иво Андрић доживљавао Његоша као двојника

У Софији су, бар у оно вријеме, имали обичај да од гостију-литерата траже изјаве за новине – као нешто обавезно, важно за госта, за новине и за општу ствар. То су махом чиниле врло младе нови­нарке. Нагрнуле су и на нас чим смо стигли. Андрић и ја смо у “том питању” испали “једномишљеници”: обојица смо одбили изјаве, с том разликом само што је Андрић ово учинио тако да су новинарке биле ожалошћене само тим што нијесу добиле изјаву, а ја тако даје мла­дим новинаркама био, наравно, непријатнији начин одбијања него само одбијање. Пракса јзјава зближила је мене и Андрића и тим што се Куленовић озбиљно, за све нас, бавио изјавама и тражитељ кама изјава, па смо Андрић и ја били више упућени један на другог.

Из Совјетског Савеза конгресу бугарских писаца присуство­вали су И. Еренбург и А. Сурков. Од румунских писаца био је М. Садовјану. Крупан, велике, круте главе, сиједе косе, Садовјану се држао ћутљиво, затворено, рекао бих, незаинтересовано – као да све око њега постоји само да буде досадно чак и кад двори и послужује.

Прославивши се својом снажном, жестоком, неисцрпном анти-хитлеровском ратном публицистиком, Еренбург је тада био на вр­хунцу славе, у самом средишту пажње. Висок, мало погрбљен, не­марно одјевен, он је скретао пажњу и тиме што је свим својим држањем наглашавао како не жели да скреће пажњу нити му је ика­ква пажња потребна. Он се у хотелској сали, у дворани гдје је одр­жаван конгрес кретао немарно, успорено, тако да су му руке не­како искошено заостајале и биле дуго на погледу. Ја сам се с њим тада једва познавао. Али нешто касније упознали смо се боље – ја сам га чак расрдио. И ја то морам да испричам, макар направио је­дан од оних “екскурса” на основу којих је историчар Мита Костић послије ослобођења постао академик!

У хотелу “Мажестик” у Београду, око дугачког стола у не­ком холу, сједјели су том приликом Еренбург, Максим Рилски, Бо­рис Горбатов и седам-осам београдских литерата, међу којима и неизбјежни М. М. Пешић. Говорио је само Еренбург, а остали су га слушали – чак су Горбатов и Рилски слушали као да га први пут слушају (уосталом, и он се према њима држао као да се у СССР, неком приликом, прекинуо и оставио да им све ово каже у Београ­ду). Еренбург је говорио занимљиво, на махове духовито, али без особитог жара – тако говоре савјесни предавачи, васпитачи којима је њихова дужност ипак помало додијала. Причајући без престанка, он је, готово без пауза, прелазио с предмета на предмет, с анег­доте на књижевничко искуство – као дарежљив гост који пред гостопримним домаћинима истреса све што има у својој торби. Тако је почео да се руга управи Савеза совјетских писаца за настојање да утиче на књижевну дјелатност, да организовано упућује пис­це у колхозе и на новоградње, како би тамо нашли мотиве, теме, проучили материјал за књижевна дјела – таленат је све, а све друго је глупост! Послије тога је, неким њему познатим путем, дошао на марксистичку теорију умјетности. И њу је, такође, исмијавао -смјело исто толико, колико ју је произвољно излагао. Горбатов, који је дотад само слушао, почео је да опонира. Али он је био сувише де­ликатан и недовољно сналажљив. А Еренбург је имао вјештине и није имао обзира. Рилски је мудро ћутао, и Еренбург је чак почео да се на њега позива, да му се обраћа: Максиме Фадејевичу! И кад је изгледало да је унакрсном ватром збунио и потиснуо противника, Еренбург је испалио своју картечну гранату:

–    Марксистичка теорија умјетности, историја умјетности, социо­логија умјетности, теорија њеног постанка и развитка, њене класне детерминације – све су то којештарије. Европа се дијели на три поја­са: средоземни, гдје људи пију вино; средњи гдје се пије пиво; сје­верни гдје се пије шпирит, вотка. Прва зона дала је велико сликарство, велику музику, оперу, комедију деларте; друга је дала филозофију, озбиљну музику, озбиљну књижевност, осредње сликарство; трећа има роман, књижевност, велику колико и тешку, тешку музику, мут­ну и ништавну филозофију, а драме и сликарства уопште нема. Драме и сликарства – поновио је сасвим озбиљно као стоје сасвим озбиљно рекао и све остало – уопште нема.

Радиовизија: Говори Иво Андрић (ВИДЕО)

– Материјализам! – убацио сам ја, не отрпјевши. „Бытье – а у этого – еда и питье определяет сознание.“ – промрмљао сам сатиричне стихове Мајаковског.

И Еренбург се зачудио мојој присутности, загледао ме је као да ме тек сад види и чак као да хоће да ме запамти. А на растанку ме је упитао: “Ви, сигурно, волите Мајаковског?” Рекао сам да волим. “И сигурно – каснијег Мајаковског?” “И раног и каснијег, али више каснијег”, признао сам свој гријех. “Знао сам”, отписао ме је Еренбург. “Унапријед сам погодио… Мајаковски је пјесник само у првим пјесмама…”

Али – вратимо се Софији. На завршетку конгреса, не много занимљивог као – уосталом – и наш конгрес годину дана касније, предсједник софијске општине и Културна комора бугарске владе приредили су учесницима конгреса свечану вечеру у просторијама хотела “Блгарија”. На тој вечери, уставши без икаква увода, кад то нико није очекивао и кад то, по моме мишљењу, није морао, Ере­нбург је, раскопчана капута, с једном руком у џепу и не попра-вивши сприједа коцкасти џемпер који му се био зарозао, одржао пригодан говор. Реченице говора биле су кратке као и реченице Еренбургових ратних чланака. И биле су прецизне, завршене, с тачком – као написане.

Говор је почињао реченицом: “Ја не вјерујем у крв која те­че у људским жилама; ја вјерујем у крв која тече из људских жила.” Литераран, оригиналан, без мисаоних и говорничких шаблона, мени се говор допао. Међутим, судбина ме за то казнила. Неколико недјеља касније Еренбург је дошао у Београд. На некој вечери или на неком од ондашњих пријема, који су се множили по систему епидемије или ланчане реакције, он је одржао говор. И не само што је устао исто онако као у Софији, стоје исто онако држао једну руку у џепу а коцкасти џемпер му је остао зарозан, што су речени­це биле кратке, прецизне, написане, с тачком – него је и говор био исти онај из Софије, с истом почетном фразом, истом интерпункци­јом. “Ја не вјерујем у крв која тече у људским жилама” (тачка и запета) — “ја вјерујем у крв која тече из људских жила.” То пушта­ње крви на славину виспрене реченице пало ми је врло мучно; крв и шаблон, крв и фраза, крв и књижевна кокетерија – крв која тече из људских жила све то баш никако не подноси.

Наставиће се…

Извор: Jergovic.com