Пише: Мирослав Здравковић
До смрти баке Смиљане 1979. године проживео сам савршено детињство. Отац и мајка су радили даноноћно обрачуне зарада и тромесечних вишкова, а бака је била за мене и покојног брата Братислава апсолут љубави.
Често би родитељи дошли рано ујутру кући, уморни од целоноћног рада, и оставили би нам поред телефона табелу са шифрама организација удруженог рада (ОУР) и износом коефицијента вишка који се додавао у односу на просечну зараду. Био је већи од целе месечне плате, или је био њена половина (у том распону отприлике), у зависности од ефикасности и испуњених циљева одређеног дела фабрике каблова „Моша Пијаде“ у Светозареву (ФКС).
Са овом табелом, онако мален, добијао сам на великом значају, да када нас питају познаници (и непознати) за износ вишка упитам „из којег сте ОУР-а, која шифра?“, а онда званично и значајно изговорим чаробан број, који је слушаоцима са друге стране жице значио нови телевизор, учешће за ауто, њиву, путни аранжман…
Да ли је моја тадашња функција кол-центра довела до љубави за аналитичким радом, или мерења дневне потрошње струје 1982-1983. године, из садашње перспективе мало је важно. Већ сам до 1985. године имао скуп статистичких годишњака Југославије и огромне папире на којима сам цртао редове и колоне и уписивао вредност друштвеног производа, инвестиција, индустријске производње до 2020. или 2030. Покојног стрица је хватала језа када би видео ове године за које је знао да неће да доживи па би ми рекао да не требам да се бавим тако далеком будућношћу.
ФКС је била једна од најуспешнијих индустријских фабрика у Југославији, била је, заједно са Рудником бакра Бор међу десет највећих извозника из те бивше земље и њено посртање је лагано почело са обавезом да се запошљавају нови радници независно од њених потреба за радног снагом, почетком осамдесетих година прошлог века. До 1990. године број запослених је значајно порастао док је ниво производње остао на нивоу из 1980, што је довело до социјалистичке ураниловке „пијем данас кавицу двадесет пута, а ефективно радно вријеме није ми ни пет минута“ отпевао би Џони, а Борислав Пекић је написао да је и најмања плата огромна, уколико се добија низашта, парафразирам.
Ситуација тада, у 1980. години, подсећала је на ситуацију данас: огроман трговински дефицит тражи фискалну дисциплину а она доводи до економске стагнације. Тада није било буџетске дисциплине па је дошло до хиперинфлације у 1989. години. Сада имамо мудре главе који набављају авионе због којих ће нам завидети комшилук, а за чије плаћање би било мало отворити и десет рудника литијума, јадарита, злата, бакра, олова и других руда и метала. Ал` нека о томе брину наша деца и унуци. Ја сам се плановима о развоју Србије престао бавити још давне 1992. године када су нам уведене санкције са тада несагледивим последицама.
Приложена табела о нивоу развијености по општинама СФРЈ, мерено народним дохотком по становнику, мотивисана је жељом да проверим ниво развијености Јагодине (тада Светозарева) и Будве у 1980. години, јер сам обичним Будванима причао како је и пре четрдесет година она била развијенија од Словеније, а и мене је мучила знатижеља да сазнам да ли сам растао у једној од најразвијенијих општина на територији СФРЈ?
Резултати за све општине, рангирано по нивоу развијености, приложени су у табели.
- Будва јесте била развијенија од 24 од 56 општина у Словенији, али је била 15,3% испод њене просечне развијености.
- Светозарево јесте било развијеније за 20,9% од просечне развијености у ужој Србији (УЖАС-у) и за 16,6% од просечне развијености у Југославији, али је било тек на 112. месту међу 471 општином. Била је развијенија од седам најсиромашнијих општина у Словенији. Можда је ФКС вукао податке на 50% од просечне развијености Србије и СФРЈ, али је остатак привреде општине био знатно испод републичког и федералног просека (укључујући губиташки Јухор који је поништавао вишкове у ФКС).
Пошто је тада трговински дефицит био огроман, питање је да ли су више развијеније биле општине које су нето увозници или нето извозници, а то ћу покушати да сазнам излиставајући општине према индустријској, пољопривредној, трговинској и угоститељској развијености.
У комбинацији општина из Словеније и Хрватске све до 41. места умешао се само Нови Сад на 26. месту, па је Котор на 42. и Крк на 43. био испред Будве на 44. месту. Значи, ван Словеније и Хрватске само су Нови Сад и Котор били развијенији од Будве.
Београд је био на 57. месту, а осим Новог Сада у Србији су били развијенији још Кикинда, Титово Ужице и Бачка Топола.
Остале чињенице и закључке остављам задовољним очима знатижељних читалаца.
П.С. БДП Србије је од 1947. до 1980. године повећан 6,6 пута по просечној годишњој геометријског стопи од 5,88%.
У 2024. години БДП Србије биће за око 15% већи него пре 44 године што даје просечну годишњу стопу раста од 0,35%.
П.П.С. Словенска Бистрица је била на 111. месту, одмах до Светозарева. Ове две општине мислим да су биле побратимљене, а први пут сам у животу пољубио девојку из ове општине на заједничком летовању у кампу у Буљарицама.
Извор: Макроекономија
