Пише: Ранко Рајковић
Свједочећи да два пописна пољупца, први 2011. године и други 2024. године нијесу успјела пробудити успавану љепотицу националне свијести, а притом свјесни да ће отров идеолошког вретена још дуго дјеловати не остаје нам ништа друго него да се позабавимо гротексношћу црногорске пописне бајке из 2024. године и запитамо се:
Могу ли резултати пописа утицати на пољопривредну механизацију, конкретно на цијену трактора. Тврдим националистима који на челу са бившим премијером уђоше у Подгорички парламент сада би требало више трактора да иселе све оне које су намјеравали иселити прије 4 године јер им се у међувремену, по попису становништва 2024. године, број повећао.
Хоће ли се резултати пописа одразити на музичку и текстилну индустрију јер они којима бјеху намијењени селидбени трактори покушаће да се реванширају иницијаторима свога пресељења преко пјесама и застава-триколора. Заговарачи тракторијаде одговориће им својим пјесмама и својом заставама.
Особе деликатнијег музичког укуса попут вишеструког бившег премијера и предсједника државе употпуниће музички спектакл старом пјесмом о новим процентима. “Што ако пјевамо? Пјеваћемо из ината јер смо јачи преко осам процената“ одјекиваће са звучника које је заједно с микрофоном руководство партије преселило из изборног у естрадни штаб.
Све у свему резултати пописа створиће услове за развој и музичког и текстилног бизниса. Још више ће се пјевати. Још јаче ће се развијорити заставе.
За сада остаје непознато како ће се резултати пописа одразити на производњу патриотизма. Хоће ли она расти или опадати. Хоћемо ли патриотизам извозити или увозити. Не можемо докучити ни колико ћемо још дуго патриотизам моћи користити као платежно средство.
Да ли људи који тријумфално и с великом сигурношћу саопштавају да су на овом попису успјешно одољели етничком инжињерингу (зарази) стичу имунитет. Хоће ли их стечени имунитет успјешно штитити до наредног пописа 2034. године, под условом да им се у међувремену партија не распадне или угаси.
Што ће бити с онима који у наредном периоду, занемаре своја пописна документа, добију амнезију, алергију, постану незаинтересовани за било каква изјашњавања? Како ће на њих реаговати они други који свако мало откривају нове историјске изворе због чега им се успјенуша национална крв и смањи праг толеранције на осјетљивој идентитетској скали?
Могу ли резултати пописа скратити муке бирачком списку, уштедјети нам заједничко вријеме и заједнички новац, компликована сељења и враћања становништва, усвајањем предлога – да се одустане од нових организовања и понављања избора на локалном нивоу?
С обзиром да су све партије у резултатима пописа сложно препознале старост популације као велику опасност за државу, на крају ове анализе посветимо се младима и црногорском школско-образовном систему у коме млади стасавају.
Током тоталитарне владавине ДПС-а школско-образовни систем Црне Горе је осмишљен на штету културе и језика којим је, по резултатима пописа и 2011. и 2024. године говорила већина становништва Црне Горе. Ту тешку грешку или злу намјеру ваљало би исправљати систематски, по етапама.
У првој етапи треба показати разумијевање ако пописни резултати са закашњењем отворе школска врата, из црногорских лектира већ избаченим, Јовану Јовановићу Змају и Алекси Шантићу. Змајева пјесма “Ала је леп овај свет” је превазиђена. Сувишно је објашњавати зашто. Слично је и с Алексом Шантићем. Упоредимо ли садашњу Боку са пјесмом “Бока” Алексе Шантића схватићемо да су то двије Боке. Данашња Бока није ни налик невјести Јадрана. Опустошена је, понижена, оцрњена и уназађена.
Међутим Јежурки Јежићу, лику из књижевног дјела Бранка Ћопића, који је и у пјесми и у пракси потврдио да црногорске шуме доживљава као свој слатки дом треба омогућити повратак у школу међу основце. Мора се то урадити не само због дјеце већ и због њихових родитеља који на попису становништва јасно саопштише на ком језику и о чему причају са својом дјецом.
Можда и Милош Црњански може да сачека. Навикао се он на емиграцију. Међутим уколико му “Сеобе” буду преведене на Црногорски језик, што би представљао велики догађај упркос неугодним асоцијацијама на Тракторске Сеобе, стигла би нам уз Црњанског и књига о Црњанском лијепог и дубоко смисаоног наслова – “Биографија једног осјећања” аутора Мила Ломпара. Прича о животу и дјелу Милоша Црњанског била би корисна лектира нашим средњошколцима, студентима и слободомислећим људима. Помогла би им да схвате какве улоге играју култура и самосвијест у временима политиком усковитланих страсти.
Земљи у којој се људи не би плашили или извињавали због исказивања својих осјећања, нити били кажњавани због разумијевања туђих осјећања попис становништва би заиста представљао само голу статистику са биографијама утопљеним у мору бројки.
Да ли ће и када Црна Гора до тог стадијума доћи?
