Пише: Оливер Јанковић
Ђоковићев наступ у Шангају карактеришу мечеви са момцима који су се родили онда кад је он почео да се такмичи. Углавном, дуели са људима против којих никад раније није играо. Са све младим талентима свјетског тениса. Меншик, Каболо, Микелсен, Сафјулин и Фриц (посљедња двојица нешто старија, али и они млађи од Новака 10 г!). И ? Четири меча – четири побједе, и само један изгубљен сет.
Све личи на улазак старијег дјечака, тинејџера, међу дјецу у вртићу. Па пошто су, у том случају, такмичење и надигравање бесмислене категорије, једино што слиједи је – игра. Весела игра у којој старији забавља млађе. Допушта им да покажу све што знају. Дозвољава да изгледа као да су јачи од њега. Даје им повода да се радују и да вјерују у себе. Али на крају, кад дјеца треба да се спреме за ручак и на спавање, покупи ствари и стави им до знања да он мора да „иде даље“ и да ће, ако буду добри, доћи поново.
Да се поново играју. Да дјеца буду весела. И да им, евентуално, покаже неку нову игру, и да виде колико су напредовали од посљедњи пут.
Јер Новак је јуче обезбједио борбу за своју 41. мастерс титулу, и за свој, укупно узевши, 100. трофеј у каријери. Од свих 9 мастерс турнира који се играју широм свијета, он је освојио сваки, и то најмање два пута. Што – ни прво, а самим тим ни друго – није пошло за руком ником. Ђоковићев најлошији мастерс биланс је онај који је постигао у Монте Карлу, гдје има двије титуле! Звучи као бајка за дјецу. Ову дјецу из поменутог забавишта. Али није бајка него стварност.
Новаку Ђоковићу добро дође овај „Ринге ринге раја“ ритам, да се поврати у такмичарски фокус, да задржи ритам покрета, и да разгибава све своје ударце. Све ће му то требати на завршном мастерсу у Торину, али и за сезону 2025, у којој, уз Божију помоћ, јури 25 гренд слем. Рекорд каријере, рекорд свијета…
„Дош’о чика Паја…. а ми деца чуч“ .
