Пише: Сања Перић
„Поезија и антологија”, „Критике и огледи 1 и 2”, „Драме и Драматизације 1 и 2”
(Матица српска, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Српска читаоница Ириг, 2022-2023)
Највећи издавачки подухват последњих година представља девет књига Сабраних дела Борислава Михајловића Михиза. Његово жанровски разнолико дело обједињено је уз поштовање највиших научних стандарда, што омогућује поновно читање, интерпретацију и вредновање једног од најзначајнијих опуса за српску културу XX века. Песнички првенац и антологија Српски песници између два рата чине, према речима приређивача Селимира Радуловића, два најосетљивија каменчића у Михизовом књижевном мозаику. Они се самеравају према тадашњој политичко-идеолошкој ситуацији, али и поетичкој располућености младог песника, као сведочанство о почетном стадију процеса у ком Михиз развија своје интелектуалне и књижевне потенцијале. Посебно је важно што се његов подухват сагледава као један од четири кључних антологичарских доприноса прошлог века. Поред Богдана Поповића, Зорана Мишића и Миодрага Павловића, Михиз се издваја својим јединственим особинама и вредностима, као аутор разиграних, али аргументованих разјасница о песницима. Песме Борислава Михајловића Михиза, међутим, још увек су недовољно критички валоризоване. Смештена у исти контекст с антологијом, Михизова поезија коначно може поново да се чита, а не само препричава у познатим анегдотама о Крклецу, Десанки или Црњанском.
Михизово књижевнокритичко наслеђе Владан Бајчета с правом назива његовим најзначајнијим литерарним ангажманом. Он је приредио два тома Михизових Критика и огледа: у првом се налази текућа књижевна, ликовна и позоришна критика, док су у другом есеји као највиши домет његове критичке мисли. Први пут је обједињено преко шездесет текстова расутих по периодици, укључујући приказе, осврте, полемике, белешке, анкете и некрологе. Овакво интегрално сагледавање његове критичке активности у дневној штампи коначно омогућује превазилажење предрасуде да је Михиз био искључиво импресионистички критичар. Бајчета доказује да је његов критичарски поступак далеко комплекснији, и замењује симплификовану одредницу „импресионистичка” прецизнијом одредницом „стваралачка”. То је још јасније видљиво у другом тому, где се у ширем интерпретативном замаху Михиз исказује и као биограф, социолог и психолог, а нарочито као књижевни историчар. Сабрани први пут на једном месту, његове студије, есеји, портрети, предговори и поговори отварају врата новим теоријским промишљањима стваралачке критике. Оцењујући је као „скоро сасвим маргинализован интерпретативни модел у савременој књижевној мисли”, Бајчета истиче Михизову далековидост, али и иноваторску улогу у погледу форме критичког текста. Занимљиво је, притом, још једно откриће: читалац у другој књизи запажа Михиза не само као врсног портретисту, него и као изузетног тумача појединачних књижевних дела.
Начин на који прилази делима других писаца сагледан је у својој пуноћи у два тома његових Драма и драматизација. Љиљана Пешикан Љуштановић поставља темељ будућих тумачења у исцрпним предговорима за обе књиге. У првом су четири Михизове драме, с драмолетом Стрижено – кошено (1960) у Прилозима, што представља добро приређивачко решење због мањег квалитета и значаја овог текста. За рецепцију је важна и чињеница да су драме поређане тематски, а не хронолошки, како је и у Издајицама (1986), те тако читамо драме о трагичној судбини епског јунака, Бановић Страхиња и Марко Краљевић, као и оне заокупљене сломом фанатика, Командант Сајлер и Оптужени Пера Тодоровић. Овако обновљен и пречишћен избор, уз увод који га смешта у контекст српске драме шездесетих година XX века, омогућује увид у развој једног динамичног и утицајног дијалога који мења слику нашег традицијског корпуса.
Домети и значај овог дијалога најмање су уочени у рецепцији Михизових драматизација. Упркос великом успеху ових дванаест драматизација, и код критике и код публике, оне су до данас читаоцима биле практично недоступне. Драгоцени су подаци на крају књиге о позоришту у којима су драматизације изведене, редитељу, и о наградама које су добиле, као и селективна библиографија с мањим бројем прилога последњих година. Ауторка истиче како су нерасветљена и недовољно промишљена питања пишчеве мотивације за избор дела за драматизацију, сврха драматизације и њен вредносни аспект, као и однос према елементима политичке и културне историје. Поновљеним читањем нарочито се истиче хуморни и иронијски аспект, што овим текстовима, између осталог, и данас даје сценску релевантност и подстицајну снагу. На тај начин, Михизова Сабрана дела настављају дијалог који продире у саму срж наше књижевне и националне историје, чинећи читав његов ангажман значајнијим од његове магнетичне стваралачке личности. Ревитализација Михизовог наслеђа тако не само да обогаћује српску књижевност, већ и продубљује наше разумевање културне историје.
Извор: Дневник.рс
